Borislava Perić Ranković: O rezultatima nikad ne govorim unapred

Borislava Perić Ranković: O rezultatima nikad ne govorim unapred

Nedavno završene Paraolimpijske igre u Riju protekle su u znaku velikog uspeha naših sportista – reprezentativci Srbije osvojili su rekordnih devet medalja, od čega tri zlatne.

Prednjačili su stonoteniseri, a pre svih Borislava Perić Ranković, s jednom zlatnom i jednom srebrnom medaljom. Da podsetimo, naša najbolja igračica je u svojoj zbirci već imala dva srebrna odličja – ono iz Pekinga 2008. godine, te medalju iz Londona, osvojenu četiri godine kasnije. Sad je konačno stigla i ona najsjajnija.

Nakon svih uspeha, naši sugrađani ovu vrhunsku paraolimpijku danas prepoznaju na ulici, svi bi da joj čestitaju,  svi žele da iz prve ruke čuju čarobnu priču iz Rija. Uprkos zamornom takmičenju i povratku s drugog kraja sveta, našoj današnjoj sagovornici ne pada teško da, sa osmehom na licu, svima izađe u susret. Članicu novosadskog stonoteniskog kluba "Spin" najčešće možete sresti na Spensu, gde trenira dvaput dnevno. Tu smo se i mi sreli s njom. Posle upoznavanja i jedne partije stonog tenisa sa šampionkom, započinjemo razgovor o zlatu, o utiscima iz Rija...
 

- Još uvek sabiramo utiske, ne samo ja nego i ostatak ekipe – Nada Matić, Mitar Palikuća i treneri. Jednstavno, nismo imali mnogo vremena da razmišljamo o svemu što se desilo u Riju, o tome šta smo mi zapravo postigli. Međutim, kad vidimo način na koji reaguje javnost, kako nas prepoznaju na ulici, sve više shvatamo šta smo u stvari mi napravili. Koliko je to velika stvar za nas kao sportiste, a i za ljude koji su nas pratili tokom celih igara.

Smatrate li da ste dobili adekvatnu pažnju, onakvu kakvu ste po rezultatima i više nego zaslužili?

- Ta pažnja je svaki put sve veća i veća. Pažnja javnosti i medija ne izostaje, s tim da mi i dalje moramo raditi na popularizaciji, kako sporta osoba sa invaliditetom, tako i u vezi ostalih stvari kojima se te osobe bave. To je sad krenulo nekom uzlaznom putanjom i trebaće još mnogo vremena da bi se podiglo na nivo kojim bi svi mi bili zadovoljni. Ipak, ni sadašnja situacija nije zanemarljiva. Moram da priznam da je veoma lepa i prijatna čitava ova pažnja koju trenutno dobijamo.

Da li je zlato iz Rija vrhunac jedne više nego uspešne karijere, ili pred vama stoji još izazova?

- Vrhunac karijere za svakog sportistu je osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim ili Paraolimpijskim igrama. Ipak, tu se priča ne završava. Uvek postoji nešto čemu treba težiti, neka medalja koja nedostaje u kolekciji, možda još neka titula ili trofej. Mislim da sam stigla do nekog vrha. Sad bih želela da održavam ovaj nivo i možda se domognem još nekog odličja koje nedostaje u mojoj kolekciji, ali se nadam da su i moje kolege saigrači, Nada Matić i Mitar Palikuća, počeli da idu uzlaznom putanjom i da će oni postići iste uspehe kakve sam i ja postigla. Izazovi uvek postoje. U pojedinačnoj konkurenciji smo dosegli vrh, međutim, u ekipnom nadmetanju ostaje žal za zlatom, stoga uvek postoje neke želje i momenti koji bi se mogli ostvariti, a ja se nadam da ćemo u tome i uspeti.

Kakav je bio osećaj prići stolu u finalu?

- Moram priznati da je mnogo lepši osećaj bio posle onog čuvenog žreba za četvrtfinale, pa i posle  meča sa Jing Žou, dvostrukom olimpijskom šampionkom. Bila sam svesna da se ne smem previše opustiti, jer je Kineskinja Žang Miao to zlato priželjkivala isto kao i ja. Ona je pre četiri godine osvojila četvrto mesto, stigla je do polufinala, ali nije osvojila odličje, tako da joj sigurno nije bilo svejedno. Njeno vreme tek dolazi, ona je mnogo mlađa od mene, tačno devetnaest godina. Ipak, to nije prepreka ako se nešto stvarno želi postići u životu, tako da mislim da sam to i tokom, a i posle meča dokazala.

Nakon dobijenog prvog seta, naredna dva ste izgubili. Jeste li u tom trenutku sumnjali u krajnji uspeh?

- Nikakva sumnja nije postojala. Tog momenta nije mi prolazilo kroz glavu da li gubim ili ne. Kad sam posle tog trećeg seta, koji sam izgubila, prilazila stolu, sećam se samo da sam ugledala selektora Zlatka Keslera i shvatila  da moram promeniti igru ako želim zlato. Da treba da preuzmem inicijativu i odigram ono što je potrebno za pobedu protiv jedne Kineskinje. Efektivno i maksimalno do kraja. Kineskinje se jedino tako mogu savladati.

Posle zlata u singlu, uspeli ste da uđete i u finale u ekipnoj konkurenciji, zajedno s Nadom Matić.

- Ulaskom u finale ostvarile smo ono što smo zacrtali, jer nam je nedostajala još ta ekipna medalja. U Pekingu i Londonu smo završile na najbolnijem mestu, znači, bile smo četvrte. Ako uđete u polufinale i ostanete četvrti, to je nešto najgore što jednom sportisti može da se desi. Ulaskom u finale jednostavno nam se ostvario i taj san, da uzmemo i ekipnu medalju.

Šta je sve potrebno za postizanje vrhunskih rezultata?

- Potrebno je puno odricanja i znoja, ali i razumevanje porodice, prijatelja i okoline za ono čime se bavite i što je vaš cilj. Ne znam da li ste videli slike sa aerodroma, kad su nas dočekali naši najbliži. Tad se videlo koliko je to naporno, a ponekad i bolno, jer smo ih napustili i otišli u Rio. Deca su najviše trpela, najviše smo im nedostajali kao roditelji, a sad se moramo potruditi da im izgubljeno vreme nekako nadoknadimo. Ipak, svi se nadamo da će – u nekoj bliskoj budućnosti, kad im neko postavi pitanje znaju li nekog poznatog sportistu – oni reći: „To su naši roditelji“.  Porodica je ipak najveća podrška. Ova godina je bila dodatno teška, jer nismo imali slobodne vikende. Dođemo sa jednog puta, budemo nekoliko dana kod kuće, bukvalno samo toliko da operemo stvari i spakujemo torbe, i već se ide u sledeći trening-kamp. To je bilo potrebno radi što boljeg uigravanja za sve ovo što nas je čekalo. Uspeli smo u tome, i posle svih ovih medalja pada u zaborav odvojenost od doma. Selektora smo pri povratku iz Rija ipak zamolili da nam, zbog porodica, barem prvi vikend bude slobodan. On nam je, naravno, izašao u susret.

Koliko su  uspesi u Riju doprineli podizanju svesti društva o osobama sa invaliditetom i njihovim potrebama? Jednostavno, da su oni tu među nama, da vredno rade, stvaraju vrednosti i da su njihovi rezultati i te kako vredni pažnje.

- Nisu tu važni samo uspesi paraolimpijaca. Tu su i neke druge osobe sa invaliditetom koje se bave raznim društvenim aktivnostima. Oni na isti način dokazuju da nam se u poslednje vreme poklanja sve veća pažnja, kako bih u žargonu rekla, da nismo bauci, da smo i mi osobe od krvi i mesa s kojima se može sesti i popričati, naći zajednički jezik za rešenje nekih problema s kojima se susrećemo. Polako nestaju  predrasude koje su postojale godinama unazad. Mi sportisti smo deo svega toga, ali nismo sami. Nadamo se da će naša medijska obraćanja biti ta koja će još više doprineti svemu tome, tačnije – da se mlade osobe sa invaliditetom, uz podršku svojih roditelja i okoline, prvo prihvate, a posle i uhvate u koštac sa svim velikim izazovima.

Verujem da odmor neće dugo trajati. Šta sledi posle Rija? Kakvi su vam planovi za blisku budućnost?

- Nas, članove stonoteniskog kluba "Spin" iz Novog Sada, koji smo ujedno i članovi reprezentacije, dogodine očekuju dva velika takmičenja. Otkad postoji stoni tenis za osobe sa invaliditetom, to je prvi put da se u jednoj godini organizuju dva velika nadmetanja. U maju se održava Svetsko ekipno prvenstvo, a krajem septembra se igra Evropsko prvenstvo. Želja nam je da se što bolje pripremimo, da pružimo što bolje partije. O rezultatima nikad ne govorimo unapred. Kao i uvek, i ovog puta ćemo dati sve od sebe da dostojno predstavljamo i zemlju i Novi Sad, a, naravno, i naš klub.

I ONI SU ZASLUŽNI ZA USPEH U RIJU: Pored Borislave Perić Ranković, koja je osvojila jednu zlatnu i jednu srebrnu medalju, i ostali naši stonoteniseri istakli su se na Paraolimpijskim igrama u Riju. U ekipnoj ženskoj konkurenciji srebro je pripalo i Nadi Matić, koja je uz to u singlu stigla do bronzanog odličja. Bronzu je osvojio i Mitar Palikuća, takođe u singlu. Na igrama je još učestvovao i Goran Perlić. Za uspeh je u velikoj meri zaslužan i stručni štab na čelu sa selektorom Zlatkom Keslerom. Svoj značajan doprinosv dali su i treneri reprezentacije Ilija Đurašinović i Lazar Kurteš, kondicioni trener Romana Romanov, trener Slađana Krsmanović, trener STK "SPIN" Novi Sad Paja Vukadinov, psiholog Ivana Pavlović i maserka Savka Zobenica.


Razgovarao:
Lajoš Vajda
Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
26
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sava

    pre 324 dana i 22 sata

    Istinska šampionka!

    Oceni komentar:
    0
    2
izgradnja žeželjevog mosta Elektrodistribucija Novi Sad betanija JGSP "Novi Sad" bebe novosadsko porodilište novosađani Isključenje struje horoskopski znaci krađa novosadska policija vreme danas elektrovojvodina JKP Vodovod i kanalizacija RHMZ horoskop vremenska prognoza novi sad vremenska prognoza novorođenčad žeželjev most Novo naselje štrand Vreme u Srbiji isključenja struje Hitna pomoć havarija servisne informacije novi sad jkp novosadska toplana bez struje izmena režima saobraćaja