Božo Vrećo: Ja sam biće ljubavi

Novosadska publika će u petak biti u prilici da po prvi put čuje Božu Vreću, princa sevdaha, i definitivno jednu od trenutno najintrigantnijih pojava na muzičkoj sceni u regionu. Ovaj umetnik poznat po svom fantastičnom glasu i specifičnom izgledu nastupiće 18. marta u Sinagogi, a kako je rekao za portal mojnovisad.com, biće to noć posvećena našem unutrašnjem biću.

- Pripremio sam puno autorskih sevdalinki i naravno nekoliko starih koje već znaju svi koji imaju interes za sevdah. Želim da me upoznaju svi koji me nisu znali, da upoznaju moju nutrinu, vide i čuju kako oslobođeno srce peva. Biće to pravi jecaj duše – kaže Božo na početku razgovora.

Svojim glasom i pojavom nikog ne ostavljate ravnodušnim. Sa kakvim se sve komentarima susrećete?

- Danas uglavnom sa podrškom, jer sve što me je nekad osuđivalo i pljuvalo udavilo se u talasu ljubavi onih koji me vole i čine jakim. Moj talenat, istrajnost i ljubav prema sevdahu učinili su da koračam samo napred, podignute glave i sa osmehom na licu. Ja ne pevam za one koje nazivam bezosećajno kamenje, već samo za one koji me osećaju kao deo sebe. To mi je pomoglo da se ogradim od zla i ljudi prepunih kompleksa i ljubomore. Zahvalan sam Bogu na daru koji mi je dao i stvaram bez pritiska. Osećam se slobodno i dajem sve od sebe na mojim koncertima.

Sebe doživljavate kao muškarca i ženu. Kako ste uspeli da pomirite taj dualitet?

- Prirodno. To bi trebalo svi da prihvate, ali otpor je u nama samima. Više se tome opirete a sam čin mirenja je možda i veština. Ko to zna… Kod mene su oboje u harmoniji. Stvaram i kao jedno i kao drugo, volim i kao jedno i kao drugo i zaista sam srećan u svom telu. Većinu stvari predosetim, intuitivno, onako ženski, i to mi puno pomaže da stvaram pesme koje diraju u srce. Ženska priroda je moja inspiracija. One su moje Muze. Na mojim koncertima se jasno oseti taj talas muške i ženske energije koje se isprepletu i pevaju jedna drugoj. Rekao bih da sam biće ljubavi.

Rodili ste se u Foči ali vaš muzički put kreće iz prestonice sevdaha, Sarajeva. U grad na Miljacki ste došli sa nešto malo stvari i velikom željom da ostvarite svoje snove. Prvi nastup imali ste u čuvenim “Velikim dairama”. Po čemu se ovaj Božo Vrećo razlikuje od onog iz tog perioda?

- Mudriji sam, prozriviji, odrasliji, iskusniji, bolji, jači, sigurniji u sebe… Prosto, stasao sam i izrastao u ime koje vredi, ime koje svakim svojim danom i časom vredi jer stvara umetnost. Piše srcem, peva dušom, širi ljubav i oslobađa time što živi sopstveni život a ne tuđi. Zar ima lepše misije na svetu od te - oslobađati i širiti ljubav?!

Sevdah se često dovodi u vezu sa prošlošću, tradicijom, nekim davnim vremenima. Mislite li da smo se u ovom vremenu suviše udaljili od svojih korena?

- Mislim da jesmo, ali eto, uvek se nađe neko ko vraća na bitno, na iskonsko. Ko podseća. I naravno, ono što je najbitnije, i dalje stvara sevdah. Ja sam prvi posle više od 40 godina koji piše nove sevdalinke i opevava ih. To je dar, poseban dar da doprete do ljudi, da im taknete emocije u ovom bezosećajnom i surovom svetu koji gazi i juri. Drago mi je da moje pesme žive i znam da će jednog dana biti antologijske. "Lejlija" kao prva u nizu.

Kada govorimo o sevdahu ne možemo a da ne spomenemo tugu i melanholiju kao neke od glavnih okidača. Može li se bez velike tuge pevati sevdah?

- Ja uvek kažem da postoji podela na interpretatore - glumce sevdaha i one koji žive sevdah. Prvi odglume, neki loše, neki dobro, ali je ipak sve to deo performansa na sceni. A ovi drugi, u koje i sebe ubrajam, imaju tugu i patnju koju nose sa sobom. Odrasli su sa njom, ona ih prati i inspiriše, oni žive sa tom tegobom i prepuštaju joj se. Veština je živeti sa njom, a da vas ne proguta. Zato moje pesme tako zvuče i tako su napisane. Autobiografske su, deo mene, mog stradanja i nose upravo moje ožiljke.

Ako bismo vašu ljubav prema sevdalinkama projektovali u neku epsku pesmu, u kojoj bi pesnik zarad te ljubavi bio primoran da žrtvuje sopstvenu sreću, da li biste bili spremni na taj ultimativni ulog?

- Ja već delom jesam neko ko se jako žrtvuje zarad umetnosti koju stvara. Ne ulazim u veze, živim boemski i pomalo u izolaciji kako bi se sačuvao od svega što mi može nauditi. Nemam poroke, pa sam samim tim za neke ljude čudak jer ne dozvoljavam da mi čačkaju po slabostima i upravljaju sa mnom. Živimo u društvu razvrata, osude, ismejavanja i prezira. Kako bih imao miran život i stvarao predivne stvari sklanjam se od svega toga. A što se tiče sreće, naravno da sam srećan. Još ako uspem jednog dana da zagrlim svoje dete, to će biti pun krug i trudiću se da to i ostvarim.

Kažete da je za vas sevdah ispred svega. Postoji li još nešto u vašem životu, mimo pesme, kroz šta možete da se samoaktualizujete u istoj meri?

- Puno pišem, slikam i dizajniram, ali sve se to dopunjuje sa onim što ja jesam na sceni i van nje. Ja se bavim umetnošću i ne mogu da se zamaram sa glupostima. Zarađujem dovoljno da sebi mogu priuštiti skroman život i da mogu pomoći majci i sestri. To je moja satisfakcija. Pomoći njima i biti uvek tu kad im zatrebam.

Predstava „Koštana“ u kojoj vam je Kokan Mladenović namenio glavnu ulogu otkazana je u Pozorištu na Terazijama. Međutim, ipak ćete se uskoro naći u ulozi čuvene junakinje Bore Stankovića. Hoćemo li vas videti i u toj ulozi u Novom Sadu?

- U avgustu na festivalu "Purgatorije" u Tivtu biće premijera, a odmah potom verujem na jesen i u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu. Jako se radujem toj predstavi i znate, posebno je zadovoljstvo rasprodati predstavu a da nije ni počela sa probama. Ljudi su pokazali veliko interesovanje i znam da će biti sjajna. Koštana i ja smo jedno.

Do sada ste izdali četiri albuma. Dva sa ansamblom Halka i solo album “Moj sevdah”. Kada možemo da očekujemo vašu autorsku ploču?

- Ako sve bude po planu, na jesen. Biće to u potpunosti autorski album na kojem ću sarađivati sa eminentnim muzičarima. Već sam napisao sve tekstove. To me ispunjava i za to živim.

Tekst: Gojko Kekić