Branimir (i neprijatelji) Rosić: Ajde da poradimo na sebi, onda je lako popraviti Svet

Branimir (i neprijatelji) Rosić: Ajde da poradimo na sebi, onda je lako popraviti Svet

Branimir Rosić jedan je od najpoznatijih i najprisutnijih novosadskih muzičara, a najveći broj onih koji pohode ovdašnje klubove imao je priliku da ga makar jednom čuje i vidi na sceni. Rođen je ’76. godine u Župi Aleksandrovačkoj, ili, kako sâm voli da kaže, u Župskoj Okeaniji. U Novi Sad se doselio 2006. godine, a od tada je svim snagama krenuo da osvaja gradske prostore, što kao autor za decu i voditelj emisije „Hajde sa mnom u obdanište“ koja se emituje na Radio-televiziji Vojvodine,  što kao „svirac za odrasle“ po „mračnim klubovima“.  Do sada je objavio tri albuma za „odrasle“, kao i jedan za decu, a trenutno je nasnimljena i demo verzija za sledeći album pod imenom „Balkan rokenrol“.

 

 

Za sebe kaže da je „kreativni višebojac“ a publika ga uglavnom, na prvu loptu, vezuje za „firmu“ koja nastupa pod imenom „Branimir i neprijatelji“. Budući da je sve što radi prevashodno miroljubivo i „prijateljsko“, razgovor za portal mojnovisad.com započinjemo upravo od narečenih „neprijatelja“...

 

- Kada si kant-autor, onda je dobro da napraviš tako neku foru. I mislim da mnogo bolje zvuči „Branimir i neprijatelji“, nego „Branimir i prijatelji“. Fora je u toj negaciji, Brani-mir, sa jedne strane, a ovamo „neprijatelji“. To je bilo 2006. godine. Najpre sam krenuo da nastupam sam, na akustari, a onda se javila potreba da napravim neki bend. I bilo mi je sasvim normalno da se zovemo baš tako. Najiskrenija priča je to, kad sam te godine počeo da radim, onda je Kemal Monteno imao koncert u gradu, svuda su bili plakati „Kemal i prijatelji“, pa mi je palo na pamet da to izokrenem.

 

U početku si dugo svirao obrade, a tek kasnije si počeo da radiš svoje stvari. Nakon prvog albuma stiglo je i prvo „zvanično“ priznanje, pošto si pobedio na onom konkursu za bendove koji su organizovali „Hello“ sokovi...

 

- Da, u jednom momentu mi se već bilo pomalo smučilo da sviram obrade, pa sam krenuo sa svojim stvarima. A kad izdaš prvi album, onda ti je već lako. Ceo život si nešto radio, pravio neke pesme, čekajući da se to dogodi. Album je snimljen 2010., zvao se „Tako moje oči vide“. U to vreme su „Hello“ sokovi pravili neki konkurs za bendove, gde je najbolji trebalo da dobije spot. Od tih trista bendova, najboljom je proglašena moja stvar „Samo ljubav me čini srećnim“. Snimili smo spot za tu numeru, ali se ispostavilo da kapitalisti baš i nemaju sluha za muziku. Jer, stvar, recimo, traje tri, ili tri i po minuta, a od toga se u dva i po minuta pojavljuju kadrovi sa „Hello“ sokovima. Ispalo je da sam zapravo napravio samo reklamu za njih. I, gde god sam posle ponudio spot da se emituje, odbijali su me upravo iz tog razloga. Svi kažu „ok, nije problem da pustimo spot, ali ovo je reklama od dva i po minuta“. Nažalost, ta priča se na tome i završila.

 

 

Ali verujem da ti je ipak pomogla da se koliko-toliko probiješ na scenu. Koliko ti je, generalno, bitno to da budeš prisutan pred širokim auditorijumom.

 

- Bitno mi je, da se ne lažemo, bitno je svima. Ali, kad praviš pesmu, onda ne razmišljaš o masi. Masa je takva, masa se talasa. Bitnije mi je da me najpre čuje i prepozna manji krug ljudi, ali odabranih, pravih ljudi. Bitnije mi je da uspem da jednom jedinom čoveku pesmom ulepšam dan. Onda i ja sam znam da je ta pesma uspela. A tada „masa“ dođe nekako spontano, sama od sebe. Naravno da bih voleo da me sluša milion ljudi, ali znajući da živim u Srbistanu, znajući koja nas estetika okružuje, i koja vlada već dvadeset godina, sasvim mi je dovoljno što me sluša toliko ljudi koliko me sluša. A taj spot mi je doneo to da sam prvi put uzeo neki dinar od autorskih prava. Ali sam vrlo brzo shvatio da sam ja sistem i da ću morati uvek sam da dejstvujem. Inače, ljudi koji se bave svim tim stvarima, kao što je muzika, to je sve na nivou pokušaja. Ja sam pokušaj. Jer sistem ne stoji iza tebe. To je, naizgled, loše, ali mislim da je, sa druge strane, jako dobro i jako bitno.

 

U muziku si, inače, ušao nakon što si „pobegao“ s Pravnog fakulteta...

 

- Pravni fakultet sam studirao, misleći da ću tako da pobegnem od vojske. U jednom trenutku života sam imao otvorena vrata za London, ali nisam mogao da idem dok ne završim vojsku. Zato sam i upisao fakultet, tako sam zapravo kupovao svoju slobodu. A taj fakultet me, realno, ni najmanje nije zanimao, uvek me je daleko više interesovalo da se bavim muzikom, pogotovo rokenrolom. I da sviram, i da slušam. Ali na jedan drugačiji način, što rokenrol u suštini i jeste. Recimo, kupiš ploču „Bitlsa“. Meni je uvek bilo zanimljivo da prvo čujem onu prvu stvar na B strani, tamo je zapravo uvek onaj pravi rokenrol, ono što nije u startu hit. Možda se i tu krije odgovor na ono zašto „neprijatelji“, a ne „prijatelji“. U krajnjoj liniji, mislim da zadatak umetnosti negde i jeste u tome da negira stvarnost, da je izokreće, i da kroz tu prizmu prikazuje svoju istinu.

 

Ne kaješ se što si napustio fakultet? Pogotovo danas, kada se čak i od predsednika države traži fakultetska diploma?

 

- Tako je (smeh). Znaš, pošto su danas svi doktori, ja sam odlučio da budem doktor vitaminoza.

 

 

Kad smo kod rokenrola, veruješ li da svojim radom možeš da dobaciš do ljudi, da učiniš nešto kako bi „svet bio bolji“?

 

- Verujem, iskreno. Za početak, možeš sebi da napraviš kvalitetniji život, onda ljudima oko sebe. Ako idemo tom logikom, onda je normalno da se taj krug širi. Ipak, baš i ne verujem u to da ti sad pesmom možeš nešto drastično da promeniš svet, generalno. Mislim da bi bilo iskrenije, ako bismo razmišljali o tome kako možemo sebe da promenimo. Mislim da je tu caka. Kad razmišljaš o promeni sistema, onda treba prvo da shvatiš da si ti sistem. Ako se ti promeniš, ako se ja promenim, ako se promene ljudi, eventualno, koji će ovo da čitaju, onda možemo da razmišljamo o tome da će sutrašnji dan, u nekoj tamo jednačini, da bude svima bolji.

 

Misliš da su ljudi spremni da se menjaju, budući da je najveći deo njih „prinuđen“ da pravi kompromise?

 

- Nema kompromisa. Evo, ja sam kreativni višebojac. Koliko god to nekome zvučalo neverovatno, ali ja sam uspeo da 2015. godine živim od svog rada, da živim od stvaranja. Kad kažem stvaranje, onda mislim na stvaranje pesama.

 

 

Koliko ti se u taj „rokenrol koncept“ uklapa rad sa decom, po kome si, takođe, prilično poznat?

 

- Saradnja sa RTV je počela 2006. godine. Ubrzo je urednica došla na ideju da napravimo jednu emisiju u kojoj bih ja bio drugar toj deci i družio se sa njima. Ja sam zamislio da ja, kao taj njihov drugar, tu nemam običnu gitaru, već leteću. Pokušavam da kroz zabavu dođemo do nekih novih saznanja. Ne želim da se taj rad sa decom pretvori u neku histeriju, već da kroz tu zabavu uvek učimo nešto novo.

 

Da li taj rad sa decom, na neki način, i tebi samom uliva nadu da nije sve jalovo kao što izgleda i da negde, ipak, postoji lepša budućnost?

 

- Mislim da smo svi negde, u suštini, dobri i neiskvareni, upravo kao ta deca. Nažalost, mnogi od nas se usput pokvare, jer na tu decu u sebi nekako zaborave, zaborave da treba da zadrže u sebi tu energiju koju od početka sa sobom nose, odnosno tu maštu. Nikada taj rad nisam doživljavao kao obavezu, već kao uživanje i zadovoljstvo. I oni meni, sa druge strane, ulivaju nadu u neko bolje sutra. Drago mi je kada me deca i njihovi roditelji prepoznaju. Ili kada nakon nekoliko godina vidim na ulici neko od te dece kako na gitari svira, recimo, „Satisfaction“. Znači da nisu odustali od onog deteta u sebi, znači da veruju u to što rade. A umetnici, nažalost, često veoma lako odustaju od svojih ideja. Mnogo lako dožive neka razočarenja. I to je ono što ne valja i što ne bi trebalo da se dešava. Jeste da je okruženje takvo da nas sve vodi samo u jednom smeru. Ali to je ono što to okruženje zapravo i hoće od nas. A ne sme se tako lako odustajati. Ako već imaš neki dar, onda je tvoja uloga, čak tvoja obaveza, da upotrebiš taj dar i da tako drugim ljudima stvoriš neku sreću. A to možeš samo kroz kreativu. Kreativa je najveća sila na svetu.

 

 

Ta kreativna strana se, nažalost, isuviše često ubija kod dece, pre svega zahvaljujući neprepoznavanju talenta, nemanju vremena, tupavim medijskim sadržajima...

 

- Evo rešenja: dragi roditelji, subotom ujutro uključite RTV i dajte deci da gledaju „Hajde sa mnom u obdanište“. U emisiji postoji prostor i da se gledalac uključi, ima dovoljno vremena. A i ja uživam u razgovoru sa tim malim ljudima koji sede negde preko puta mene. Jednom je tema bila voda i otišli smo u Jazak. Ja im, da bih im dočarao šta je voda i koliko je značajna, kažem da na Zemlji ima dve trećine vode, a samo jedna trećina je kopno. Onda dobijem vrhunsko pitanje od jednog klinca: „A zašto se onda ova planeta ne zove Voda, nego Zemlja?“ I oni mene često nateraju da se zamislim i zapitam. A, sa druge strane, ja njih pokušavam da naučim ponešto o prirodi, o ponašanju u saobraćaju, o sportu, učim ih nekim novim rečima, lepom ponašanju... „Ko čačka nos, pa dira kosu, njemu će kosa rasti u nosu.“ Sad baš u novembru, nakon sedam godina, planiram da napravim jedan koncert za decu koji će se zvati „Avantura leteće gitare“.

 

Veruješ li da je tu decu moguće, na neki način, „oblikovati“, usmeriti na kakvu lepu stranu života, kako ne bi izrasli u onu suprotnost, čemu svedočimo maltene svakog dana?

 

- Mislim da je moguće. Čak i ta negativna energija jeste energija. Samo je bitno tu energiju usmeriti na prave stvari. Ako ja, kroz gitaru, pokušavam da ih usmerim i da im dočaram da postoji neki segment života koji je muzika, a njima se to dopadne, onda sam ja u tom zadatku uspeo. Važno je decu usmeriti na neke kreativne sadržaje, nebitno da li je to muzika, slikarstvo, sport... U krajnjoj liniji, svi oni mahom dolaze iz porodice. Ako držimo da je porodica ta baza, onda ta porodica mora mnogo više da se bavi detetom. Ok, svi živimo u jednom napetom svetu koji nas vuče ka tome da što manje budemo posvećeni ljudima oko sebe, pa samim tim i deci. A opet, kad pogledaš oko sebe, moraš videti da tu imaš neki krug ljudi koji su tvoji. U to treba ulagati, u te ljude. Na kraju se sve svodi na individualnu stvar. Kada govorimo o deci, najveća je odgovornost na roditeljima. Naravno, i celo društvo bi trebalo da bude odgovorno, uključujući i medije. Ne treba im pričati bajke, već ih naučiti šta je realan svet. Ok, zabavljamo se, ali hajde i da učimo i da saznajemo.

 

Osećaš li ti tu odgovornost, kao čovek koji ima prostora za javnu reč?

 

- Naravno da osećam i to doživljavam kao svoju privilegiju. Od odgovornosti ne treba bežati. To je stvar tvog karaktera. Čak i na društvenim mrežama. Ne samo glupirati se i stavljati smajlije. Kad pogledaš koliko se svi „smeškamo“, pomislio bi da živimo u nekakvoj zemlji čuda. A ne živimo. I taj novi album „Balkan rokenrol“ govori upravo o tome.

 

BRANIMIR I SARADNJA SA MANU ČAOM

Zanimljiva je priča o tvom poznanstvu sa Manu Čaom. To poznanstvo je, zapravo, nastalo krajnje spontano...

- Priča je krenula tako što sam ja pevao na nastupima pesmu „Život je tombola“, koja je zapravo obrada jedne njegove stvari. Kasnije me je SKC zvao da sviram u Fabrici, na Svetski dan Roma, Manu Čao je te večeri imao koncert na Spensu. Onda je, na poziv organizatora, on došao u Fabriku, da mene sluša. Odjednom se u publici pojavi Manu Čao. Vidim lupka nogom, vidim dopada mu se. Pozvao sam ga da izađe na binu. Tada smo se i upoznali, tu, pred svima. Dao sam mu gitaru i on je odsvirao tu stvar. Nakon koncerta, on me pita da li dolazim na koncert, na šta mu ja kroz smeh kažem da nemam kartu. Posle toga, isti taj dan, sedim ja sa drugarima i pričam im, oduševljeno, kako sam se upoznao s Manu Čaom. Utom mi zvoni telefon, a njegov menadžer za Balkan, neki momak iz Makedonije, zove me da dođem na koncert. Ja odem, a Manu Čao me odjednom najavi kao gosta i odsviramo zajedno onu moju stvar, to jest obradu one njegove. Tako je počelo. Kasnije mi je dao prava za tu pesmu, dozvolio mi da je snimim i objavim na albumu. Posle dve godine, on dolazi u Beograd, trebalo je da ima koncert. Ja to jutro pijem kafu, čitam novine i vidim intervju sa njim. Jedno pitanje je bilo, otprilike, zašto, kada već peva na toliko jezika, ne peva i na srpskom. A on kaže da bi voleo, ali da ima jedan njegov prijatelj, i kaže moje ime, koji je otpevao na srpskom jednu njegovu stvar. I još poziva ljude da me čuju, i kaže da ću mu biti gost na koncertu. Pre toga mi niko ništa nije rekao, tek kasnije, u toku dana, javila mi se njegova menadžerka i zvanično mi to saopštila. I bio je još jedan divan koncert. Život, zaista, jeste tombola.

Planiraš neku buduću saradnju sa njim?

- Planiram da napravimo jedan zajednički dokumentarac. Ove godine na Exitu smo pričali o tome i načelno se složili. Pa se nadam da ćemo u dogledno vreme to i realizovati. Nije meni cilj da se s njim okolo slikam, da se hvalim kako ga poznajem i da idem u Žikinu šarenicu. Želim nešto kreativno da izvučem iz tog poznanstva.

 

Kada govorimo o muzici, kako ti izgleda današnja novosadska scena? Evo, sada sedimo u Ulici Laze Telečkog, koja je do pre koju godinu predstavljala alternativu takozvanoj „pink“ kulturi, a danas, pogotovo vikendom, ovde sve odjekuje od treša...

 

- Mislim da su se malo pogubili kriterijumi. Nije to nikakva mudrost, to mogu da vide svi koji se prošetaju, recimo, baš ovom ulicom, i ko svira, i šta svira, i kako svira... Neko bi opet rekao: sistem. Ali, i pre deset godina je bio neki „sistem“, i pre pedeset. Pa se sviralo, i sviralo se dobro. Iako ima veze i sa tim sistemom. Često je reč o nekoj vrsti selektivne pravde. Mi samo u ovoj ulici imamo nekih dvadesetak lokala, a ne traže se u svima bendovima isprave, radne dozvole, ne kontroliše se svuda buka. Jesu li svi u rokenrolu? Nisu, naravno. Tako da o rokenrolu još uvek postoji ta predrasuda, da je to nešto loše i da se oko njega okupljaju sumnjivi ljudi. A što se tiče svega toga lošeg, što se tiče, recimo, poroka, daleko su više ogrezli oni koji se oblikuju onim što dolazi sa te ružičaste televizije i iz te ružičaste kulture. To je prava adresa, ako već neko hoće da vija nekog krivca. Rokenrol u startu nosi ljubav i energiju koja nije u suštini agresivna i destruktivna, koliko god nekome izgledalo drugačije. Iste te predrasude postoje i o ljudima koji se bave rokenrolom. A ja verujem, ako već govorimo o „dobrim“ i „lošim“ ljudima, da samo delo život krasi. Čovek koji radi, čovek koji stalno stvara, nema vremena da bude loš. A dokon um je đavolja rabota. Čoveku koji ne radi može svašta da padne na pamet. Onom koji radi neće sigurno pasti na pamet da izađe napolje i da lupa po ljudima i izlozima.

 

Slična predrasuda postoji, ako govorimo o Novom Sadu, i prema onima koji su došli „sa strane“. I ti si „dođoš“, ali si u ovom gradu uradio daleko više od mnogih drugih, rođenih u Betaniji...

 

- Ja nisam rođen u Betaniji, već u Župskoj Okeaniji. Živeo sam i u Beogradu, i u Kragujevcu, i svuda. U Novom Sadu sam deset godina i doživljavam ga kao svoj grad. Gde god odem da sviram, evo sad idem u Zagreb, ja tamo, između ostalog, predstavljam i ovaj grad. Nije bitno gde si ti rođen, važno je da imaš to nešto u sebi, nešto dobro što te vuče napred, čime se rukovodiš. Ne biraš gde ćeš da se rodiš, ali biraš to kakav ćeš čovek da budeš. Inače, najbitnija crta koju, za mene, Novi Sad ima jeste to što ti dozvoljava da stvaraš. Ja sam svoj kreativni procvat doživeo upravo ovde. Možda u nekom drugom gradu to ne bih postigao. Volim da kažem „šta posmatraš, to postaješ“. Tu je, verovatno, i koren mog odnosa prema Novom Sadu.

 

 

Kako se ti lično osećaš kada na ulicama vidiš toliko ljudi, a sve ih je više, koji se baš ne mogu pohvaliti lepim vaspitanjem, brigom za čoveka, ljubavlju prema njemu...?

 

- Ne želim da branim takve ljude, ali ipak pokušavam da ih razumem. Kao što rekoh već, smatram da je i ta negativna energija jedna energija u bazi, samo je treba usmeriti ka pravim stvarima. Ali oni su već odrasli ljudi, i moraće to sami da shvate. Možda bi bilo rešenje u tome da se naprave nekakve tribine i da se sa tim ljudima otvoreno priča. Mislim da se njima niko i ne obraća.

 

Misliš da se do njih može dopreti?

 

- Naravno da može. Ok, ja radim sa decom, dok su još klinci. Ali neko mora da bude uz njih i kasnije, kad krenu u školu, kad počnu da odrastaju. Razumem ja da su njihovi roditelji često nervozni, da svi mnogo rade, da nemaju ni sat vremena dnevno za sebe, za decu, za porodicu. Možda bi dete htelo nešto da mu kaže, a ovaj nema vremena da ga čuje. Onda to dete beži u virtuelni svet, a tamo sreće nema. Nemamo mi tri života, kao u igrici, nego samo jedan. Oni, dakle, bežeći od ovog sveta, odlaze u virtuelni, gde se osećaju sigurno. Naravno, kad posle izađu napolje, ne umeju da se ponašaju. Ali verujem da im se može prići, da se sa njima može razgovarati. Da im se objasni da ne moraš samo u zlu sa nekim da se udružuješ. Ako hoćeš da imaš svoju bandu, napravi bend. Neka ti to bude banda, neka muzika bude tvoj „kriminal“. A, kad smo već pomenuli odgovornost, mediji su ti koji tu odgovornost takođe nose. Nisu mediji tu da samo pitaju gde su vrednosti, već da te vrednosti pronalaze. Imaš gomilu klinaca koji sviraju, koji stvaraju, imaš gomilu mladih genija, naučnika, sportista, umetnika... Hajde da njih predstavimo kao likove na koje drugi mogu da se ugledaju

 

 

Nažalost, mediji kao „heroje“ daleko češće predstavljaju one sa druge strane, dovoljno je samo pogledati sve te rijaliti programe koji se emituju...

 

- Oni, kao, moraju da puste rijalitije zbog gledanosti. To apsolutno nije tačno. Ne moraš ti ništa. Nego bežiš od odgovornosti, druže. Ako si TI urednik, onda TI biraš, uzmeš pa pustiš taj film, tu emisiju, napraviš program. A ne da uzmeš jedno kapitalističko delo i da od njega praviš profit, jer se bojiš odgovornosti i rizika. Šta je Veliki brat? Čist kapitalistički produkt. A zahvaljujući tome, ti imaš najjeftiniji mogući presek stvari. Vidiš i kakva muzika prolazi, i ko će da dobije na izborima, i sve. Skoro sam čitao intervju sa jednim čovekom koji je govorio baš o toj gledanosti i rijalitima. Onda je on naveo primer kada je umro patrijarh Pavle. Tada je bilo tri dana žalosti, rijalitiji nisu emitovani. Je li medijima opala gledanost? Naravno da nije. Dakle, ti, kao urednik na jednoj televiziji, biraš šta ćeš da ponudiš publici. A kako seješ, tako ćeš i da žanješ. Na kraju krajeva, postoji taj vrhunski izum koji se zove daljinski upravljač i trebalo bi ga koristiti na pravi način, a toga prvenstveno treba da budu svesni roditelji.

 

U krajnjoj liniji, najveća odgovornost je na pojedincu, na roditeljima, a ne na sistemu, u kom mnogi često traže izgovor...?

 

- Sistem si ti, sistem sam ja. Tako da verujem u individualnu odgovornost, verujem u čoveka kao pojedinca. Slušajte što više dobre muzike, čitajte što više knjiga, i bićemo svi bolji ljudi. Samim tim ćemo i živeti u boljem svetu. Svi se vade na sistem. A taj sistem i želi da ti ostaneš u ćošku i da ćutiš. Pa, nemoj da ćutiš. Izađi iz ćoška, reci šta imaš, pobuni se, pravi svet da bude onakav kakav ti želiš da bude. Ja imam gitaru i nekoliko prijatelja-neprijatelja, tako „galamim“. To je moje rešenje. I svako, za samoga sebe, to rešenje može da pronađe, na svoj način. Najzad, svako od nas, kao što rekoh, prvo mora da poradi na sebi, a onda je lako popravljati svet.

 

Sa Branimirom razgovarao Duško Domanović

Oceni vest:
14
32

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Dobrica Miletic

    pre 394 dana i 8 sati

    Branimire, odusevljen sam tvojim skromnim izgledom, ponasanjem na sceni pa i muzickim
    obrazovanjem. Odajes utisak muzicara koji ima perspektivu. Tvoja muzika je melam za usi. Pozdravi tatu, on zna ko sam ja.
    Mala Krsna.

    Oceni komentar:
    0
    0
jkp novosadska toplana klinika za ginekologiju i akušerstvo servisne informacije novi sad sahrane novi sad JKP Vodovod i kanalizacija intervju izmena trase autobusa raspored sahrana novi sad bez struje betanija horoskop novosađani novosadska policija novosadsko porodilište novorođenčad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević mural jkp lisje elektrovojvodina JGSP "Novi Sad" Isključenje struje bez vode izmena režima saobraćaja klisa bebe isključenje vode raspored sahrana i ispraćaja isključenja struje Dan oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu servisne informacije