Branislav Bane Krstić, kantautor i muzičar: Život je težak, bilo gde da živiš, ali i lep

Branislav Bane Krstić, kantautor i muzičar: Život je težak, bilo gde da živiš, ali i lep

On je dete Vojvodine i tamburaša. S Novim Sadom je na ti i dao bi carstvo svo da čuje slavuja poj. Za njega se reč ljubav piše velikim slovom, iako senku od života ne može da uhvati, ali zna da će biti bolje kad život s nekim podeliš. Novom Sadu je zaljubljenu dušu svoju dao. Dunav mu je u venama, ravnica je njegova životna brazda, a stari kaput prepun pesničkih slika sa prašnjavog sokaka. Gitaru nosi umesto kišobrana, odavde ne želi da ide jer mu je mirna Bačka.

Rođen je 1960. godine, a muzikom se bavi već četiri decenije. Završio je Mašinsku školu i apsolvirao na Poljoprivrednom fakultetu. Uzor mu je bio deda, po kome je i dobio ime, a starina je dobro pevao i svirao harmoniku.

Preci su mu stigli na Klisu, početkom 18. veka, sa Čarnojevićima. Potomak je episkopa Danila budimskog i Vošine fudbalske legende Dobrosava Krstića. Hlad mu pravi slamnati šešir, dok kicoški brkovi osmeh kriju. Naš sagovornik je Branislav Bane Krstić, prvo pero i violina „Garavog sokaka“, gradska faca, neizostavni deo novosadskog identiteta.

Da li osećate ukorenjenost u ovaj šor, s obzirom da su Krstići stigli u Novi Sad pre nego što je postao slobodan grad?

- Mogu reći da su moji preci dobro izabrali. Došli su na Klisu 1712. godine i u jednom trenutku bilo je 42 kuće Krstića. Deo sam te familije i tog soja. Naravno da osećam ukorenjenost, oduvek se osećam kao svoj na svome. Bez tog osećaja je teško stvarati nešto nematerijalno, kao što su pesme. Ovaj svet koji ja slikam zahteva dobro poznavanje mentaliteta i kulture u kojoj je čovek obrađivao zemlju, a zemlja čoveka. Vladika Danilo je ponos cele naše familije. On je najplemenitiji izdanak Krstića sa Klise. Imao sam sreću da s njim provedem mnoge sate, u razgovoru i šetnji, od Sentandreje do klisanskih atara njegovog i mog detinjstva. Naučio me je mnogo. Neke njegove putokaze i sad sledim. Baš nikada nisam razmišljao da odem iz Novog Sada. Mislim, da čovek ako može, treba da ostane u mestu i zemlji gde je rođen. Život je težak, bilo gde da živiš, ali i lep.

Kako je izgledalo odrastanje na Klisi i upoznavanje sa Novim Sadom?

- Sećam se prašine koja je leti dostizala sloj i do 15 centimetara. Eto kako je nastala ona izreka „igranje po prašini“. Posle je usledio fudbal na igralištu „Borca“, pa igranke u Domu na Klisi. Tu se okupljalo oko 400 mladih koji su zajedno stasavali, u periodu, od 1978. do 1985. godine. Bila je i poneka tuča, ali ne tako često kao što se priča. Taj rivalitet, recimo sa Salajkom i tuče, su možda bile češće u nekoj od ranijih generacija. U moje vreme je bilo normalno da deca rade u domaćinstvu i pomažu roditeljima i familiji. Ne mogu reći da smo cičali od sreće, kad su nas budili da idemo na njivu, ali i tu smo sticali dragocena iskustva i veštine. Kako rasporediti snagu, kako trčati maraton...jer se radilo od svitanja do sumraka, a zemlja vas nauči disciplini i poslušnosti. Tom mukotrpnom radu i stečenom strpljenju, dugujem mnogo toga. Šezdesetih godina smo bar jednom nedeljno išli u bioskop. Sa ocem sam gledao minimum 200 kaubojskih filmova. U „varoš“, tako je moj deda zvao grad, sam išao i u srednju školu, pa na gimnastiku...Nije Klisa preko sveta, samo je bila malo sačuvanija od Novog Sada. Tih godina, moj Novi Sad je bio na Klisi i to mi je bilo više nego dovoljno.

 

Onda ste 1981. godine osnovali bend „Pa šta!“ i svirali samo Bitlse?

- Crveni album od Bitlsa sam doživeo kao najlepši mogući poklon za svoj 17. rođendan. Ta muzika je na mene delovala toliko snažno da sam poželeo da je sviram. Jedne sam godine kupio akustičnu gitaru, a sledeće osnovao grupu ” Pa šta! ”. To je bio pank bend sa Klise koji svira Bitlse. Ni dan danas ne mogu lako da objasnim tu oduševljenost Bitlsima. Kad bih morao, rekao bih da su me oduševile njihove melodije i ogromna energija mladosti kojom su te pesme zračile. Da se razumemo, to se sve dešava 10 godina pošto su se Bitlsi raspali. Tek kasnije sam primetio presudan uticaj te estetike na većinu dobrih bendova na svetskoj, a posebno našoj sceni. Što je najvažnije, oni su za mene i dan-danas svetski bend broj jedan. Obilazili smo celu Vojvodinu i na igrankama svirali samo Bitlse. Nismo mi bili u nikakvoj misiji, već smo živeli svoju mladost. Tad je sve bilo rokenrol. Zakazivanje svirki po vojvođanskim selima je bila potpuna avantura. Jao, da vam ne pričam (smeh). Išli bi autobusom do izvesnog sela, sa plakatima pod miškom. Kad stignemo, tražili bi predsednika omladine i sa njim pokušavali da dogovorimo nastup. Sve to bez telefona. Ne mobilnog, već fiksnog.

Ljubav prema tamburaškoj muzici izrodila je „Garavi sokak“ koji već ima 30 godina staža?

- Moja je kuća nekad bila kafana u kojoj su još pre Drugog svetskog rata svirali tamburaši. U kafanama ”Sport” i ”Novi Sad” kod Najlona, se svirala najbolja tamburaška muzika. To nije moglo postojati na par kilometara od tvoje kuće, a da tamo ne odeš i skineš kapu pred njima. Sledeće godine je tri decenije od prvenca „Garavog sokaka“ i mislim da sam imao sreće da zaživim san jedne mladosti i da mi stvaranje i pevanje pesama postane životni put. Jedina želja na profesionalnom planu mi je da i dalje živim od svog stvaralaštva.

 

Da li je istinita „gradska priča“ da ste prodali zemlju kako bi snimili prvi album „Garavog sokaka“?

- To nikako nije tačno. Za nas sa Klise zemlja je svetinja i ona se ne prodaje. Pritom, ta zemlja nije bila moja, nego od mog oca. Jedino je tačno da smo išli u nadnicu i brali kukuruze kako bismo kupili bubnjeve.

Može li se reći da se pesma „Ko te ima taj te nema“ otrgla od vas i da zapravo govori o smislu života?

- Mislim da pesma ne bi postala antologijska, da je nije otpevao Zvonko Bogdan. Ja sam pesmu napravio, a on je katapultirao. Nije se ona otrgla od mene, već je mojom brigom o njoj, došla pored „Garavog Sokaka“ i na repertoar Zvonka Bogdana, a posle i svih tamburaša sveta. Tako je pesma postala slobodna i ”svačija”, a to je najviše što jedna pesma može. Usput, ona je u ovom veku, uživo verovatno najizvođenija pesma u regionu. Nije zahvalno objašnjavati svoje pesme. Dovoljno je što je ona dotakla toliki broj srca i što živi i dan danas u njima.

Koliko vam je značilo što su navijači Vojvodine iskoristili vaš stih za navijačku pesmu?

Veoma mi je drago zbog toga. Mislim da su to sami navijači kreirali. Zato je i tako vole, jer je doživljavaju kao svoju pesmu. Šta ću kada ona i jeste i nije više moja. Hvala im.

 

Vaša izdavačka kuća „Vojvodina music“ nastavlja da objavljuje znane i neznane tamburaše?

To je nešto što radim kad nisam na putovanjima i u studiju sa „Garavim sokakom“. Primetio sam da te tamburaše sa dunavskih čardi niko nije snimio. Ja sam ih jedno vreme mnogo slušao, a onda sam pomislio da bi bilo lepo kad bi se to na neki način sačuvalo od prolaznosti i zaborava. Tako je nastala edicija ”Tamburaški evergrin ” gde su snimljene lokalni romski pevači Brataš, Čvarak, Pisarika, Boškić...i mnogi drugi. Shvatio sam kakva je iskonska potreba naših ljudi za ovom vrstom muzike. Milan Ivanov Bataš, Vida Pavlović, Janika Balaš... moraju ostati u nasleđe našoj deci. Silno sam ponosan što sam publici uspeo da predstavim i neka nesvakidašnja imena.

Otkud sad ideja da snimite dečije pesme?

- Sve je počelo od jednog stiha koji je zahtevao dečiju pesmu oko sebe. A onda je ta pesma zahtevala druge dečije pesme, pa se tako došlo do albuma. Za mene je to u svakom slučaju veliki izazov, jer raditi za decu jeste sreća, ali nije nimalo šala. Album „Garavog sokaka“ pod nazivom ”Za malu i veliku decu ” objaviće „Vojvodina music“ i PGP RTS. Nadam se u toku ovog proleća.

TVITOVI   Bane je povremeno aktivan i na društvenim mrežama. Često na tviteru (@garavisokak) podeli neke svoje ravničarske misli i zapažanja. Prenosimo vam nekoliko njegovih promišljanja. „Lako je videti 1.000 ne“, „Meni se sviđa sve što ima dušu“, „Ne odustajte od nastojanja“, „Nije lako Fruškoj gori ovih dana, da na ramenima svojih grana u isto vreme nosi i proleće i zimu, i lišće i sneg“, „Ko pobedi prašinu, pobediće zaborav“, „Često se može dati nešto više, ali se ne može dati ništa bolje od prijateljstva“, „Ne mora se sve kazati, može se nešto i pokazati“, „Ko izgubi ranjivost izgubiće i snagu“, „Nas je ravnica naučila da se ne sme ni brzo, ni sporo, a da se mora dugo“, „Bolje je zbog ljubavi izgubiti pamet, nego zbog pameti izgubiti ljubav“...

 

Zbog čega ste izabrali Vrdnik da vam bude jedna od lokacija za život?

- Fruška gora ima divan vazduh koji leti miriše na voće. Tu sam našao i mir u kojem mogu da stvaram. Inspiraciju i sve što mi je potrebno. I ja sad mnogo više vremena provodim u Vrdniku, nego u Novom Sadu. Moram malo da se udaljim od reke jer mislim da bi me voda malo razvodnila (smeh). Ali, blizu je Stari Slankamen. Čarobno mesto, spoj dve reke, susret Banata, Bačke i Srema. Koji grad može nešto takvo da vam ponudi? Tamo imam jednog prijatelja koji ima nekoliko čamaca, a mene jedan uvek čeka. Predivna je priroda, ali tek učim taj teren.

Gde su najbolji tereni za pecanje u Novom Sadu?

- Najbolje je pecati na Dunavu, sa petrovaradinske strane. Tu se može pecati i na plovak, i na dubinsku, i na varalicu. Od okoline, meni se najviše sviđa Kovilj. Tamo postoji jedan snažan i još uvek neistražen eko sistem, sa kojim je uvek lepo sresti se. Nestanak čarde „Na kraj sveta“ je za mene, kao i za mnoge druge ljubitelje tog mesta bilo vrlo bolno. Čarda je bila mala oaza boema sa ovih prostora. Tamo se uživalo bez cipela i struje, a čika Perina čorba i pečeni šarani bili su najbolji na svetu. Bio sam posle rušenja, nekoliko puta da pecam, ali nije to to. Napisao sam i stihove o njoj u pesmi ” Zrnce ljubavi”. Na sreću imam dobre vesti da će vrlo brzo na tom mestu opet nići jedna čarda. Za mene je vreme provedeno na pecanju dragoceno. Pomaže mi da zaboravim ono što treba zaboraviti i da se setim onog čega se treba setiti.

Zbog čega su Novosađani zatvoreni prema ljudima sa strane?

- Ja mislim drugačije. Novi Sad je jedan šmekerski grad, omiljen u celom regionu baš zbog svoje otvorenosti. To ga čini progresivnim od vajkada. Novi Sad ima svoje srce i svoj mozak koji ne greše. Ja sam to stavio i u pesmu: „Tamo gde Dunav plavi, jednu luku je stvorio i celom svetu vrata svoja otvorio.“

Kako smo onda stigli do podele na „dođoše“ i Novosađane?

- Dobro, palanke ima i u Njujorku. To je prirodno. Oko 70 odsto stanovnika svih gradova sveta nisu rođeni u gradovima u kojima žive, ali upravo oni čine krvotok i daju vitalnost tim gradovima.

Šta volite u našoj „varoši“?

- Volim šarenilo ljudi i kultura. Sportske klubove, fakultete, pozorišta, bulevare koji omogućuju da uradiš 10 poslova u jednom danu. Različite dijalekte koje možeš čuti na svakom koraku. Najbolje tamburaše na svetu...

Brendovi Novog Sada su...?                                                                                                               - Đorđe Balašević, Janika Balaž, Exit, Salaš 137, čarda „Na kraj sveta“...

Kojom pesmom bi opisali sebe?

- My way (smeh).

Koje su vam omiljene tamburaške pesme?

- Škripi đeram, Sagradiću šajku, Kopa cura vinograd...

Na koji način vaspitavate decu u današnje vreme, kad su vrednosti poremećene?

- Nema tu mnogo vaspitavanja. Oni gledaju šta i kako radiš, dekodiraju te i uzmu šta im se sviđa. Ostalo rade po svom. Moj otac nije mnogo pričao, skoro ništa, ali je mnogo toga pokazivao. On je i danas moj najveći heroj. Inače, trudim se da budem blag roditelj, ali ne i mlak.

Šta bi poručili našim čitaocima?

-Slušajte svoje srce.

 

Autor teksta: Dejan Ignjić

Manu Chao  U galeriji, na sajtu www.garavisokak.com nalazi se mnoštvo fotografija. Tu su slike sa nastupa, iz pecaroškog ambijenta, sa poznatim ličnostima, Bregovićem, pokojnim Šabanom Bajramovićem... Posebnu pažnju, nam je privukla slika sa čuvenim José-Manuel Thomas ArthurChao Ortega – Manu Chao.                                                                                                          - Sviđaju mi se melodičnost, energija i ideje njegovih pesama. Sjajan spoj tradicije i panka. On je živi dokaz modernog rokenrola. Veoma poštujem i njegovu ličnu etiku u svemu tome – objasnio je. 

 

Oceni vest:
15
11

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • boriša tot

    pre 117 dana i 9 sati

    tamburaši,bitlsi,sns,klisa,ravnica,av...

    Oceni komentar:
    6
    16
  • djoka

    pre 114 dana i 23 sata

    E moj derane...baš sam te uvažavao sve dok nam se nisi predstavio u pravom svetlu. Mi Vojvođani imamo svoj ritam, a ti putuj brže, bolje, jače!

    Oceni komentar:
    5
    13
  • nema deda mraza

    pre 112 dana i 19 sati

    Bane je CAR !!!

    Oceni komentar:
    5
    3
  • Dragan

    pre 112 dana i 4 sata

    Topla i šarmantna priča jedino što je lažna. Pravo lice BK je pokazao kada je davno nastupao na mitinzima SPS-a, dajući podršku Miloševiću, a sada ovom šizofrenom diktatoru.

    Oceni komentar:
    1
    11
elektrovojvodina Srbija Republički hidrometeorološki zavod Isključenje struje novorođenčad isključenja struje bebe servisne informacije novi sad betanija Petrovaradin auto-kuća stojanov matičar Hitna pomoć klinika za ginekologiju i akušerstvo jkp novosadska toplana MUP Srbije Vreme u Novom Sadu prognoza vremena štrand novosađani horoskop horoskopski znaci bez struje istraživanje gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević novosadsko porodilište MUP vremenska prognoza novi sad RHMZ novi sad