Branka Parlić, pijanistkinja: Savremena muzika se na drugi način promišlja, sluša i izvodi

Branka Parlić, pijanistkinja: Savremena muzika se na drugi način promišlja, sluša i izvodi

Koliko znate domaćih muzičara čije pesme imaju milionske preglede na Jutjubu? Obično su to pop, rock ili folk zvezde, ali šta ako bismo vam rekli da u vašem komšiluku živi pijanistkinja čija su izvođenja hit na internetu?

Branka Parlić je istaknuta novosadska pijanistkinja, koja se muzikom bavi već 35 godina. Od prvih klavirskih dirki u svom domu u Kuli, preko srednje muzičke u Novom Sadu, Akademije u Beogradu i Nici, stigla je do svetski poznatih dvorana. Njeno ime je sinonim za Novu muziku i jedna je od vodećih pijanistkinja minimalizma i postminimalizma druge polovine 20. i prve decenije 21. veka. Najpoznatija je po izvođenjima kompozicija Erika Satija i Filipa Glasa, ali i neprevaziđenih kompozitora filmske muzike, poput Nina Rote i Majkla Najmana.

U njenim koncertima do sada je uživala publika iz Srbije i regiona, kao i slušaoci iz Francuske, Nemačke, Austrije, Mađarske, Švajcarske, Engleske i Danske.


Karijeru je započela kao profesorka u
muzičkoj školi "Isidor Bajić", a pedagoški rad nastavila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde se dugi niz godina posvećeno bavila promovisanjem i afirmisanjem Nove muzike. Član je multi-klavijaturnog Ansambla za drugu novu muziku, od njegovog osnivanja 1977. godine, a od 2006. je umetnički direktor koncertnog serijala "Nove Uši za Novu Muziku" u Novom Sadu. 

Njen dupli LP "Inities 2017", snimljen u Švajcarskoj, objavili su 2019. godine švajcarska izdavačka kuća Triston Master Recordings i Odličan hrčak, izdanje za Srbiju. Za ovaj vinil je prošle godine dobila srebrnu medalju na prestižnom internacionalnom muzičkom takmičenju Global Music Awards. 

 Mama nas nije terala da vežbamo, niti je insistirala na tome. Svirala nam je i to nam se dopadalo

Za prvi susret sa klavirom možete da zahvalite svojoj majici, koja vas je upisala u muzičku školu u Kuli. Kako su izgledali vaši počeci u muzičkom svetu?

– Mi smo u kući imali veliki bečki klavir, na kome su mama i baka povremeno  svirale. Onda je mama jednog dana došla i rekla meni i mojoj sestri da nas je upisala u tek osnovanu muzičku školu u Kuli. Bili smo prva generacija – moja sestra i ja, kao i deca iz okruženja sa kojom smo se inače igrale na ulici. Ja zaista taj početak škole pamtim kao veoma lep period. Za klavir smo, naravno, imali individualnu nastavu ali na solfeđu je bila velika grupa i to je bilo vrlo zabavno. Mnogo godina  kasnije, kada sam se zaposlila u školi videla sam koliko je deci solfeđo stresan i težak, ne osećaju se dobro na tim časovima i često hoće da napuste muzičku školu zbog tog predmeta, a mi smo na to gledali kao na nastavak naše igre sa ulice. Mama nas nije terala da vežbamo, niti je insistirala na tome. Svirala nam je i to nam se dopadalo, u početku jeste sedela sa nama dok smo vežbale, kako bi nam pomogla, ali kasnije se nije mešala. Ona je bila jako muzikalna i verovatno sam od nje nasledile te gene.

U Novi Sad ste se doselili u srednjoj školi, kako ste provodili dane u novoj sredini?

– Stariji uvek govore da je njihovo vreme bilo bolje, pa tako i ja. Mada mi se čini i da je realno bilo tako, prosto je bilo mirnije, i taj prelaz iz Kule u Novi Sad mi uopšte nije bio problematičan niti stresan. Odmah sam se uklopila u okruženje u školi i van nje. Muzičke škole su nešto posebno, nema velikih odeljenja i ta nastava je podeljena na muzičku i na opštu, pa se ide i prepodne i popodne. Bilo nas je malo i svi smo se znali, družili i izlazili zajedno. Super bismo se provodili na korzou, koji je bio preko puta Izvršnog veća, tu su se svi mladi sretali, a kako sam postajala starija onda sam odlazila na kultna mesta kao što su bili "Lovac", "Mrca", "Kafe" i uvek smo znali koga gde možemo da nađemo. Sve je nekako išlo lepo i lagodno, ali i sa puno rada. Svi mi koji smo bili instrumentalni odsek vežbali smo po četiri, pet sati ali smo nakon časova i vežbanja imali dovoljno energije i za korzo i za zabavu. Stizala sam da učim, vežbam, družim se, vratim se  kući do deset uveče, naspavam se i budem spremna za sledeći dan. Iza mene bi ceo dan bio ispunjen radom i zabavom.


Šta je bila prekretnica u vašem muzičkom obrazovanju?

– Prekretnica bude već kada se odlučite za srednju muzičku školu. Nakon osnovne škole sam bila u dilemi da li da idem u gimnaziju ili u muzičku školu pa sam se konsultovala sa roditeljima i nastavnicima klavira i uz njihove savete sam se odlučila za muzičku školu. Posle srednje škole prirodan sled je bio Fakultet muzičke umetnosti, pa sam otišla u Beograd i tamo provela nekih pet godina.

Ako izuzmemo nastupe tokom studija, kada ste profesionalno počeli da se bavite muzikom?

– Mogu da kažem da je to bilo 1986. godine, kada sam se vratila sa studija i počela da predajem klavir u muzičkoj školi "Isidor Bajić". Predavala sam završnoj godini, mladim radoznalim ljudima koji su svi kasnije napravili svoje karijere, a među njima je bio i Mitar Subotić Suba. Između nas je bila mala razlika u godinama, a Subi i nekolicini njih sam bila zanimljiva jer sam već tada bila član Ansambla za drugu novu muziku, i bavila sam se savremenom muzikom, pa su me saletali da im pričam o tome. U to vreme sam slučajno otkrila muziku Erika Satija, gledajući na televiziji crtani film "Satimanija", u kome se čula neobična, za mene tada nepoznata muzika. Crtani film je radio pripadnik čuvene Zagrebačke škole crtanog filma Zdenko Gašparović, svirao je Aldo Čikolini kompozicije za klavir Erika Satija i to je bilo sve što sam tada znala. Pričala sam Subi koliko sam bila fascinirana filmom i muzikom i tada je počelo naše istraživanje Satija.

Kada sam počela da sviram Satija, imala sam osećaj koji se više nikada nije javio pri radu na novim kompozicijama

Potom je Suba u Parizu nabavio ploče i note, pa nakon toga vaša karijera dobija novi pravac, je li tako?

– Kada sam počela da sviram Satija, imala sam osećaj koji se više nikada nije javio pri radu na novim kompozicijama. Osećaj da prvi put sviram nešto, a da mi je potpuno sve jasno i blisko i nekako moje. Divna okolnost je bila to što je pri Radiju Novi Sad postojala Muzička produkcija, kojoj ste mogli da prijavite da imate novi program i da želite da ga snimite. Onda bi vam oni dali snimatelja, producenta i salu u Studiju M. Kada snimite, komisija Muzičke produkcije to presluša i ako je snimak kvalitetan, ide u Fonoteku Radija. Tako sam ja prijavila Satija, snimila ga, to je prošlo komisiju i ostalo u Fonoteci. Nedugo zatim Vitomir Simurdić je to čuo, dopalo mu se i odlučio da uvrsti u buduća izdanja  M Produkcije Radio Novog Sada. 


Nakon dve godine, dobili ste poziv da ovu muziku predstavite u okviru obeležavanja tri decenije čuvene emisije "Randevu s muzikom". Gde ste sve imali nastupe?

– Vitomir Simurdić, Anđelko Maletić i Bogica Mijatović su odlučili da izdaju nekoliko ploča novosadskih umetnika u okviru M Produkcije Radio Novog Sada  i da u to ulože novac koji je bio namenjen za obeležavanje  trideset godina postojanja emisije "Randevu s muzikom". Tako je izašla moja ploča "Inities", Subina ploča, ploča grupe La strada i druge. To su sada već kultne ploče, koje su tada izdate u tiražu od petsto komada. Pošto je tih petsto komada brzo razgrabljeno, PGP je izdao još toliko i onda su krenuli koncerti u Beogradu, Novom Sadu i Ljubljani. Na promociji albuma u Matici srpskoj je bila tolika gužva da se stajalo u holu ispred sale. To je za nas bilo veliko iznenađenje, jer je to bila prva Satijeva ploča u celoj Jugoslaviji i ta muzika je kod nas bila nova i nepoznata. Dušan Mihalek, tadašnji glavni urednik muzičke redakcije Radio Novog Sada, pred koncert je upoznao publiku sa kompozitorom i programom, kroz jedan divan i informativan tekst o Satiju. Osamdesetih godina, a to je  vreme pre interneta, nije bilo lako doći do onoga što vas zanima, na našem jeziku nije bilo literature, pa smo Suba i ja dosta teško saznavali sve što nas je interesovalo o Satiju. Kada smo počeli da analiziramo njegova dela shvatili smo da, iako jeste savremenik Debisija i Ravela, on svakako nije impresionista. A šta je onda? Onda smo shvatili da ta muzika nekako liči, po postupku, po svedenosti, po jednostavnosti materijala i po repeticiji na muziku koja je tada, a i danas aktuelna, a on je tako pisao dvadesetih godina prošlog veka. Toliko je bio ispred svog vremena da je, zapravo, korespondirao sa današnjim vremenom. 

Iako mi studenti nismo imali para da odemo na predstavu, nama je to bio poseban doživljaj, jer smo imali osećaj da je Beograd svet

Da li ste preko Satija upoznali i druge kompozitore ovog žanra?

– Nastavila sam da radim na njegovoj muzici jer on ima ogroman opus: kamernu muziku, solo pesme i kafe songove. Nakon pauze u svom radu devedesetih, početkom dvehiljadite sam krenula sa radom na njegovim kompozijciima drugih žanrova i onda sam imala koncert u Parizu, u našem kulturnom centru. Tada sam otišla u jednu prodavnicu nota da kupim još Satijeve muzike, međutim, izašla sam sa gomilom nota Filipa Glasa. Naravno, za Glasa sam znala, pošto sam bila član Ansambla za drugu novu muziku i kao studenti smo već svirali taj novi pravac u umetnosti, koji se kasnije nazvao minimalizam. U to vreme, '76. godine, je na Bitefu gostovala kultna predstava Filipa Glasa "Ajnštajn na plaži" i on je tu bio prisutan sa režiserom Robertom Vilsonom. Nakon Beograda predstava je bila izvedena u Metropoliten Operi u Njujorku, a zatim je usledila svetska slava Filipa Glasa. Iako mi studenti nismo imali para da odemo na predstavu, nama je to bio poseban doživljaj, jer smo imali osećaj da je Beograd svet. Tako da mi je njegova muzika bila poznata, i nakon što sam kupila note krenula sam da ga sviram. Onda sam snimila njegovu muziku i tako su se otvorila vrata za drugu vrstu minimalizma koji se razvijao, post minimalizam, novi kompozitori i nove škole. Kada sam se okrenula, shvatila sam da ja imam nekakvu karijeru, a sve je stvarno išlo spontano i bez plana. 


Pored Sube, sarađivali ste i sa Margitom Stefanović Magi. Kako je došlo do toga?

– Sati ima jednu kompoziciju koja se zove "Uznemiravanje". U pitanju je kratak komad od neka četiri takta, ima temu i dve harmonizacije i to sve traje minut. U partituri je naveo: "Ovo treba izvesti 840 puta". Ova partitura nije pronađena za njegovog života, tako da nije bilo prilike da ga neko pita da li to ozbiljno misli ili je šala (smeh). Međutim, četrdesetih godina Džon Kejdž je pronašao taj jedan list papira, skupio je pijaniste i njih desetak je to odsviralo 840 puta, a sve je trajalo 18 sati i 40 minuta. Kasnije su i drugi imali takva izvođenja širom sveta i 2001. smo mi rešili da, za Satijev rođendan, organizujemo izvođenje "Uznemiravanja". U SKC-u smo imali koncert Satijeve muzike, a nakon koncerta, u ponoć, počeli smo taj maraton na kojem su brojni pijanisti i drugi muzičari svirali po pola sata. Među njima je bila i Magi. Posle par dana, skraćenu verziju smo izveli i na koncertu u Studiju M u Novom Sadu, pa je i tamo svirala, a 2006. godine tu istu kompoziciju smo integralno izveli i na Exitu. Koncept je bio kao i na prvom izvođenju u Beogradu. Svaki muzičar je ovu temu svirao po pola sata, sa slobodom da improvizuje i da svira sa različitim sastavima, uz uslov da zvuk klavira ostaje neprekinut. Na tom koncertu svojih pola sata iskoristio je i Rambo Amadeus. 

Od prvog izdanja Satijeve ploče na prostoru bivše Jugoslavije do današnjih izvođenja širom Evrope, koje nastupe posebno pamtite?

– Prošle godina sam imala koncert u Londonu i dobila sam poziv da gostujem na Radiju BBC 3 i da najavim koncert. Tamo sam uživo svirala tri numere i razgovarala sa voditeljem i to jeste bilo uzbudljivo. Posebno se sećam i jednog koncerta u SKC-u od pre puno godina. Često su me na nastupima pratili muž i sin, koji je tada bio mali, a tada se odužio koncert, pošto je više nas nastupalo. U pauzama, kada bih izlazila sa bine, gledala bih gde mi je dete i on se uvek tu nešto vrzmao. Kada je trebalo da izađem i izvedem poslednji deo, nisam ga videla u bekstejdžu. Izašla sam na binu i sve vreme razmišljala gde li je on, da li se izgubio, da li je našao tatu ili ne. Sutradan je izašla kritika u "Danasu" jedne kritičarke čiji sud cenim, koja je za moje izvođenje napisala da je bilo "U jednom potpuno savršenom miru i posvećenosti". Kod Satija je zanimljivo to što je on prvi kompozitor koji daje slobodu izvođaču, što se tiče tempa, izraza i dinamike. On ne zahteva, kao kompozitori ranijih epoha, određena tempa i izraze. Jednostavno, u njegovim kompozicijama nema stilskih ograničenja. Ja sam ga uskladila sa mojim doživljajem muzike i sa mojim  disanjem, te je moj Sati dosta spor. Tako da, i tada kada sam bila uznemirena zbog sina, ja sam ga svirala sporo i zato je moje izvođenje delovalo smireno.


Stekli ste značajnu popularnost na Jutjubu, šta smatrate da je doprinelo tome, sem očigledne muzičke vrednosti?

– Zaista ne znam. Moja dva videa su dva puta sklonjena kada su imala preko dva miliona pregleda. Pokušala sam da dobijem informacije od Jutjuba zašto je skinut, ali nisam uspela ništa da saznam. Onda su neki moji fanovi iz Amerike ponovo postavili ta iste klipove jer ja u to vreme nisam znala sama to da uradim. Tek kada su drugi put bili skinuti, konačno sam ih sama postavila. Ne znam da objasnim zašto je to imalo toliko pregleda, ja nisam tome doprinela, niti sam na neki način posebno promovisala. I sad imam nešto oko milion pregleda ali nemam ništa od toga. Manje-više što nemam nikakvu dobit od toga, ali ni posle tih nekoliko miliona pregleda nije se desilo da sam dobila nešto više poziva iz sveta za nastupe. 


Prvo ste predavali u muzičkoj školi "Isidor Bajić" pa na Akademiji, a uporedo ste organizovali i brojne radionice koje su imale za cilj afirmaciju Nove muzike. U kojoj meri vam je to pošlo za rukom i šta vam je najveći izazov kada ste u ulozi pedagoga?

– Na Akademiji postoji obavezan program po kome studenti prolaze sve epohe, a tu su i komadi slobodne forme. Pošto je kod nas već godinama zapostavljena savremena muzika, ja sam studentima često govorila "Pretpostavljam da ne mislite da poslednjih decenija niko više ništa ne piše. Hajde da vidimo koji kompozitori danas pišu i šta pišu, gde je krenula muzika posle pedesetih godina prošlog veka". Ne možeš da izađeš sa Akademije a da ne znaš šta se danas stvara, samo zato što udžbenik Istorije muzike nije apdejtovan. Na moju inicijativu Katedra za uporedni klavir je pre 15 godina uvela godišnji koncert na kojem su studenti svirali isključivo savremenu muziku. To je bio cilj, da upoznamo studente sa onim što se danas stvara. Savremena muzika se na drugi način promišlja, sluša i izvodi, i otuda i moje radionice. Na radionice "Izvođačka praksa savremene muzike"  prijavljivali su se studenti koji nisu bili u mojoj klasi, a zainteresovani su za savremenu muziku. Slušali smo, svirali, objašnjavali kako se šta svira, jer su karakteristike savremene muzike drugačije. Ne mogu da kažem da je to bilo masovno, ali ako sa radionice izađe njih petoro, šestoro i kasnije se jave da su dalje istraživali i slušali, to sam smatrala uspehom.


Na koncertima strogo vodite računa i o vizuelnom delu, a ranije ste angažovali i koreografe i glumce. Koliko je taj segment za vas važan?

– Audio i vizuelni deo ne idu jedan bez drugog. Pozorište i film ne bi bili potpuni bez muzike, pa tako važi i za koncerte kojima je potreban i vizuelni momenat. Na ranijim koncertima sam imala pantomimičara, horske pevače, glumca na sceni ili neke apstraktne video instalacije, ali sada se fokusiram na svetlo sa ciljem pravljenja atmosfere koja će biti podrška meditativnom aspektu ove muzike. Želja mi je da uskladim ambijent sa muzikom, a važan mi je, svakako i plakat i koncertni flajer. Uvek se trudim da bude na kvalitetnom kartonu, lepo dizajniran i u skladu sa onim što izvodim, tako da ostane kao lep mali umetnički predmet i posle koncerta. 

Novu muziku moramo da slušamo novim ušima

Umetnički direktor ste koncertnog serijala "Nove Uši za Novu Muziku", koja ideja stoji iza njega?

Džon Kejdž je četrdesetih godina prošlog veka rekao da se za razumevanje savremene muzike moramo osloboditi stereotipa i starog načina slušanja, kao što smo slušali muziku starih epoha. Novu muziku moramo da slušamo novim ušima. Kada idete na koncert i slušate muziku ranijih epoha, one su narativne, bez obzira da li su programske ili ne, imaju priču, zaplet, kulminaciju i rasplet. Vi nesvesno anticipirate to kretanje jer ste aktivni slušalac. U novoj muzici toga nema, u njoj se ništa ne dešava, u njoj su ritmička struktura i repeticija primarne i ona je zapravo meditativna, tonalna i na prvo slušanje prijatna. Možete potpuno da se prepustite samo zvuku, umesto narativu i razmišljanjima šta je kompozitor hteo da kaže. 

Taj serijal je nazvan po Kejdžovoj pokliču Nove uši za novu muziku i koncerti su bili posvećeni minimalizmu i postminimalizmu. Za šest godina smo organizovali deset koncerata. Pored mojih nastupa, gde sam uvek premijerno predstavljala nova dela i kompozitore, dovodila sam i goste koji se bave tom vrstom muzike, tako da je gostovao fantastičan klavirski duo Garejs i Pol iz Švajcarske, američki kompozitor Mark Melic sa svojim ansamblom i kontrabasista Floran Žis koji je izveo svoje kompozicije za kontrabas i kompjuter i koji je posle našeg koncerta otišao u Njujork i tamo postao član njujorške scene Nove muzike. Nažalost, Festival je nekako zamro jer je prestala zainteresovanost Grada i Pokrajine za organizaciju tih koncerata, a ne mogu se sa nula dinara dovoditi gosti i organizovati koncerti.


U godini za nama, osvojili ste prestižnu nagradu "Global music awards", šta ona za vas predstavlja?

– Zadovoljstvo, naravno. Kao i svaki put kada neko sa strane primeti da ste nešto dobro uradili. Nagrada je tim pre veća što ja u Americi nisam poznata, mada je karakteristika ovih nagrada baš to da žiri koji ih dodeljuje ne zanima da li neko ima milion prodatih nosača zvuka i da li je njegova muzika globalno popularna. Zanima ih kako muzika korespondira sa publikom, kakva je interpretacija, šta je na neki način inovativno i drugačije – to su kriterijumi koje žiri ocenjuje. Ja sam prijavila dupli vinil "Inities 2017" sa Satijevom muzikom, koji sam snimila u Švajcarskoj 2017. godine. A tamo sam ga snimala jer sam dobila poziv od jednog švajcarskog producenta i kolekcionara starih sprava za snimanje i reprodukciju. On je u studio dovukao stare tape recordere – Telefunken i Študer, kojima je kao  audiofil zaluđen i sve je analogno snimljeno i producirano. I zato je zvuk na ploči zaista dobar. Analogni zvuk dobija neku prostornost koju digitalni zvuk nema, i čini da se osećate kao da ste u sred neke sale, da sedite kao slušalac i čujete zvuk sa svih strana. Potpuno je neki drugi doživljaj slušanja. Još jedan prednost ploče je što mi još uvek ne znamo trajnost CD-a i da li će biti upotrebljiv za 100 godina, što za ploče već uveliko znamo.

Oceni vest:
24
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan