Branko Koprivica, muzičar i ugostitelj:  Novosađani su lojalni osobama, a ne lokalima

Branko Koprivica, muzičar i ugostitelj: Novosađani su lojalni osobama, a ne lokalima

Naš ovonedeljni sagovornik svirao je rame uz rame s nekim od najpoznatijih pevača ovih prostora, a tradiciju dobre svirke kasnije je nastavio u svojim lokalima.


Branko
Koprivica, rođeni Trebinjac, početkom devedesetih je došao u naš grad i tu je ostao do dan-danas. Smatraju ga jednim od naših najboljih gitarista, a saradnja sa mnogobrojnim muzičarima, poput Zdravka Čolića i Vlade Georgijeva, doprinela je njegovoj reputaciji. Našli smo se na kafi u njegovom lokalu “Šećer&Soul“, gde je mnogo važnije kako se svira, nego ko svira, a to pravilo dovelo je ovde neke od najboljih domaćih muzičara.



Rođeni ste u Trebinju. Kad ste došli da živite u Novi Sad? Zašto ne Beograd?

- Nakon završetka srednje škole, bilo je to 1992. godine. Upisao sam Fakutet tehničkih nauka, najviše iz razloga što sam se u tinejdž dobu bavio računarima. To sam volio, ali se nisam pronašao u tome, srećom. Između Novog Sada i Beograda sam se odlučio, upravo jer sam iz Trebinja. Živio sam u Beogradu par meseci, ali mi se nije dopadala njegova dinamika. Proveo sam jedno leto na Štrandu, zaljubio se u grad i Novosađane i tu sam ostao, jer mi je bilo prijatnije i ljepše. Naravno, prijalo mi je što je grad veći od Trebinja i što sam svašta mogao da vidim, prijale su mi široke ulice. Kad sam se vratio u Trebinje posle nekoliko godina, iznenadio sam se kako su ulice uske. Često volim da naglasim da je Novi Sad moja maćeha, ali ona dobra. Volim to poređenje, to je ono kada imaš sreće u životu, pa imaš dobru maćehu. To je meni ovaj grad u odnosu na Trebnje. Osetio sam se prihvaćenim i udobno mi je ovde, a to je razlog što nisam poželeo da živim negde drugde.


Kako počinje Vaša muzička karijera? Ko je bio prva velika muzička faca sa kojom ste sarađivali?

- Muzička karijera je nastala tako što sam odlučio da pratim svoj životni puls. Školovanje koje sam odabrao nije bio moj put. Nisam bio štreber, družio sam se sa mangupima, a bio sam odlikaš. Svirao sam hevi metal, ali sam se oblačio u džemper. U tinejdž dobu su svi očekivali od mene da nastavim školovanje. Imao sam veliki problem da shvatim da to ipak nije moj put, iako nisam imao pritisak od roditelja i sredine, nego sam sam osećao odgovornost. Zbog toga sam dugo gurao sve to, kasnije sam čak upisao i ekonomiju, pa onda informatiku. Pokušavao sam da pomirim ta dva koncepta sebe kao perspektivnog studenta i onoga što stvarno želim – a ja sam od svoje sedme godine želio da budem sam sebi gazda. Muzička karijera je došla kao odgovor na ono što želim u životu.

"Družio sam se s mangupima – a bio sam odlikaš"


Najveća muzička faca sa kojom sam sarađivao i započeo karijeru je Aleksandar Banjac. Morao sam da organizujem bend i uradio sam sledeće – zvao sam bolje od sebe! U tom trenutku uspio sam da pomirim to umjetničko sa preduzetničkim, kao što radim sad ovde u kafani. Onda sam nagovorio Vladu Samardžića, Dejana Momčilovića, koji je u Beogradu već bio poznat bubnjar, i pomenutog Banjca, koji je vrhunski muzičar i čovek, da sviraju sa mnom. Izabrao sam bolje muzičare od sebe, od kojih mogu da učim, a ne da to bude neko koga ja moram da učim, jer tu ne bi bilo napretka. Bio je to jedan kvalitetan bend, koji su ljudi voleli da slušaju i prate, a zvao se Groove Masters. Mislim da su to najveće face sa kojim sam započeo, a sve ostalo, ako pričamo o zvezdama, usledilo je posle toga. Prva velika, ozbiljna zvezda sa kojom smo sarađivali, a ja i dalje sarađujem, jeste Vlado Geogrijev.

IPAK NISAM TAKO VELIKI GITARISTA: “U Trebinju nije bila velika konkurencija, u mojoj generaciji sam ja bio cenjen kao najbolji gitarista. Dođem u Novi Sad, i jedan dan, u zgradi u kojoj sam živeo, čujem iz podruma neka gitara se ozbiljno ori. Mislio sam da je neko pustio neki CD. Međutim, ja se odvažim i siđem u podrum, i skontam kako silazim čujem sve glasnije i glasnije, samo gitaru. Uđem u prostoriju i vidim dva dečaka, malo mlađa od mene, koji žive u toj zgradi i sviraju tako dobro da ja nisam mogao da verujem kako to zvuči. Onda sam se ‘poklopio ušima' i shvatio šta je razlika između male sredine i velikog grada. Naravno, to me nije obeshrabrilo“, priča nam Branko jednu gitarističku anegdotu.

 

Kad govorimo o saradnji s muzičkim zvezdama – jeste li uvek birali ono što odgovara Vašem senzibilitetu ili ste nekad pravili ustupke?

- Isključivo sam birao ono što odgovara mom senzibilitetu. Komplikovano je reći ko mi najviše odgovara, jer je svako drugačiji i teško je porediti. Mogu da kažem da sam sa Vladom Georgijevim generacijski i muzički najviše kliknuo, posebno sa prvim albumom. Počeo sam da sviram s njim, jer sam se zaljubio u njegovu muziku i njegov senzibilitet. Prvi put sam slušao pop muziku, koja iza sebe ima takav muzički kvalitet. To je bila najprirodnija priča. Ljudi pogrešno shvataju njegov uspeh, koji uopšte nije slučajan.



- Kasnije, sa Zdravkom Čolićem, isto je sve došlo prirodno, ja volim da istaknem da su to zemljačke kombinacije (smeh). To je jedini dalji korak u našoj muzici koji sam mogao da napravim. On je priča za sebe, u smislu energije, to nigde nisam vidio. Često volim da spomenem i horoskopsku povezanost, Geogrijev i Čolić su blizanci, kao i moja supruga. To su ljudi koji imaju nenormalnu energiju, nije čudo što su zvezde. Ako pričamo o muzici kod Zdravka Čolića, to nije bilo nešto što sam ja privatno slušao. Znao sam pesme, naravno, ali nikada nisam pustio njegov CD, jer sam slušao drugu muziku. Međutim, muzički domen kojim on vlada je jako širok i generacijski ogroman. Zdravko Čolić je neverovatna priča, i ne bih rekao da je on jugoslovenska zvezda, pre bih rekao da je svetska zvezda. Sviranje sa njim za mene se pretvorilo u životnu školu. Nikada on meni nije govorio kako treba da radim, nego sam kroz njegovu priču uspeo da skapiram mnogo životno bitnih stvari. Drago mi je što sam imao sreću u životu da sarađujem sa njim.

UZORI NEKAD I SAD: “Imao sam svoje gitarske heroje: Goran Bregović, Vlatko Stefanovski od domaće muzike, a tek kasnije počinjem da slušam džez gitariste, kao što je Džordž Benson. Danas, po svom senzibilitetu, izdvojio bih Erika Kleptona ili možda mladog Džona Mejera. Generalno sam shvatio da me u muzici ne impresionira neka vrsta virtuoznosti, posebno ne danas kada sve postoji na internetu.“, priča nam naš ovonedeljni sagovornik.


Šta danas slušate od muzike?

- Danas je malo smešno pitati nekoga šta sluša, jer nekad se to poštovalo, bilo je bitno da li slušaš Bitlse ili Stonse. Ja sam bio od onih koji slušaju Bitlse, a za mene su Stonsi i dan danas smeće od muzike – sad će me neko ubiti zbog toga. Uvek sam bio tip koji je više voleo muziku, a za mene su Bitlsi bili muzika, a Stonsi su bili fora. Naravno, poštujem Stonse i volim te rifove i znam šta znači ta energija. Sve pada u vodu, kad na binu izađe takav bend i kad ti više nije bitno šta sviraju, nego osetiš da te to “vozi”, to je ono što prodaje priču. Danas, stvarno slušam sve. Izdvojio bih Džona Mejera, koga smo već spomenuli, i Eda Širana. Voleo sam Koldplej kad su se tek pojavili, Pink Flojd, U2, Kings of Lion...


Ovog
leta ste snimili spot za Tijanu Bogićević i njenu pesmuTi imaš pravo”. Kakvo je iskustvo naći se s one strane kamere?

- To je prvi spot koji sam radio. Tijana se odlučila za mene, jer sam uspešno odrađivao naše “covere”, koje smo snimali u Dunavskom parku. U startu sam odbio da snimam spot, jer sam znao da će sada sve biti u njenoj produkciji. Jednostavno, oboje smo jaki i veliki ego manijaci i bojao sam se da se ne posvađamo oko neke gluposti. Međutim, ona je insistirala. Otišli smo u Trebinje, znao sam jedno super mesto. Dovoljan nam je bio jedan dan snimanja da napravimo super stvar. Na kraju mi je bilo drago što je Tijana insistirala.

 

MUZIČKA PREPORUKA: “Postoji jedan bend koji bih voleo da preporučim vašim čitaocima, zove se Mutemath. Njih mi je otkrio Vladan Popović Pop, moj prijatelj bubnjar. To je prototip benda koji ja volim, oni su jako muzički nadareni, kreativni i znaju sve to dobro da upakuju. Nisu nešto ekstra poznati, ali imaju svoju publiku. To je ono što bih ja izdvojio kao nešto malo drugačije.”, preporučuje naša ovonedeljna Gradska Faca.


Kako ste odlučili da postanete ugostitelj?

- Od malih nogu sam imao ideju da želim da imam svoj biznis. Bilo je prirodno, jer sam svakako radio po lokalima, ali nisam bio neko ko izlazi po kafanama, samo sam svirao. Neko sam ko se bavi poslom koji zahteva ekstrovertnost, a suštinski sam introvertan, suštinski sam neko ko bi mogao da živi sam u šumi. Prvi moj ugostiteljski posao je bio “Cubismo caffe”, koji sam radio sa mojim drugarom Nebojšom. On je volio muziku, poznavao Vladu Georgijeva i znali smo se iz te muzičke priče. Ubacio mi je crv ideje da napravimo lokal, pa smo kasnije ušli u tu priču. Želeli smo da imamo mesto gde ćemo da sviramo, pijemo kafu i samo da ne budemo u minusu. Tako sam ušao u taj posao.

 

"Novosađani očekuju da dobiju maksimalno – ali to nama kao ugostiteljima pruža šansu da se dokažemo i budemo vrhunski"

 

Iz ugla ugostitelja recite nam kakvi su Novosađani kao gosti?

- Užasni! Evo, sad ću otvoreno da kažem – Novosađani su najgori gosti koje jedan ugostitelj može da poželi, odnosno da ne poželi. Zašto? Zato što su razmaženi. Onaj ko ne putuje, ne kapira da u ostalim gradovima nema ovakvih lokala kao kod nas. U svetu bi morao debelo da platiš kafu u lokalima kakve mi imamo. Razmaženi su zato što je takva sredina da ima svega, navikli su da im se pruži sve što im treba. I tako…to ti je razmaženost, kao što sam ja razmažen kao sin jedinac koji je mogao da ima sve, tako su i Novosađani. Imaju sve, najlepše su žene u Novom Sadu, sve je najlepše u Novom Sadu. Nezgodni su gosti, očekuju da  dobiju maksimalno, ali to nama kao ugostiteljima pruža šansu da se dokažemo i budemo vrhunski. S moje tačke gledišta kao ugostitelja, imao sam sreće, jer su upravo ti Novosađani koje sam nazvao najlošijim gostima na svetu, pratili svaki novi lokal koji sam otvorio. Lojalni su osobama, a ne lokalima.
Trenutno spremamo novi ugostiteljski objekat. To će biti restoran i klub u Bigu, pored bioskopa. Baš smo juče dogovorili saradnju sa Draganom Kapidžićem iz “The Puba”. To bi opet trebalo da bude popularno mesto u Novom Sadu.



Koji su ključni problemi ugostitelja u našem gradu?

- Ogroman problem je pronaći radnike. Prvo, jer ovaj posao niko ne smatra ozbiljnim, a drugo što je ogromna potražnja. Takođe, treba dobro razmisliti na koji način se ugostiteljstvo tretira kao privredna grana, jer ovde postoji ozbiljan broj zaposlenih i ozbiljan broj taksa koji se plaća. Potrebno je to tretirati na pravi način, treba razvijati delatnost i treba uvesti neke propise koji će omogućiti da posao zaista funkcioniše kako treba. Ranije je bilo ovako – lokal pre nego što treba da se otvori mora da dobije određene dozvole. Ja pripremim, dođe inspektor i kaže šta sve treba da se izmeniti. Danas, prvo otvoriš firmu, a onda rešavaš probleme. To su se zvali minimalni tehnički uslovi i ja apelujem na to da se ovo vrati.

"Danas prvo otvoriš firmu, a onda rešavaš probleme"


Kako svi da budu zadovoljni?

- Bezbednost i buka nemaju veze sa radnim vremenom, to je potpuno pogrešna pretpostavka. Razumem da noć i alkohol imaju veze s tim, ali to se rešava drugačijim kontrolama, stvarima na koje policija treba da utiče. O čemu se konkretno tu radi? Svako hoće da skine sa sebe odgovornost, posebno ukoliko pričamo o protivpožarstvu, koje je trenutno najveći problem u državi vezan za ugostitelje. Posle onih tragičnih događaja, desila se frka, naravno. Neko je poginuo i neko je morao da bude zatvoren. Desilo se da su ljudi koji su, realno, po meni najmanje odgovorni, zaglavili u zatvoru. Nema veze što su oni vlasnici, to su ljudi koji su radili nešto i smatrali da je to u redu. Dođe neka inspekcija koja ti kaže da je nešto u redu i ti nastaviš da radiš. Tek kada se desi neki problem, onda se ide iz početka. Zato spominjem one minimalne tehničke uslove koji moraju da postoje da bi se otvorio neki lokal. 



Šta nedostaje Novom Sadu s tačke ugostiteljstva?

- Novi Sad je izuzetno jak što se tiče ugostiteljstva. Možda nemamo prestižne restorane, ali kod nas oni nisu ni potrebni. Nismo mi biznis centar kao Beograd. Jedini upliv ljudi sa strane je preko fakulteta. Što se tiče noćnog provoda, stvarno tvrdim da malo gradova u svetu ima noćni program do te mere širok. Iskreno, mislim da ništa ne nedostaje. Obično ljudi vole da spomenu da nedostaje neko “kul” mesto, a zapravo publika diktira ono što nedostaje. Ovde u “Šećer&Soul” negujemo muziku i idemo logikom da nije bitno šta se svira, već kako, pa su ovde nastupali Vasil Hadžimanov, Bojana Stamenov i mnogi drugi. Za takve programe je jako oskudna publika u gradu. Glupo je praviti džez veče, čega inače nema u Novom Sadu, ako nema ko da dođe. Dakle, nema samo onog što se ne traži.

Razgovarala: Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
18
40

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Marko

    pre 11 dana i 17 sati

    U Trebinju smo mu udarali šklempe, onda je došao u Novi Sad i postao FACA.

    Oceni komentar:
    1
    8
  • Limanac

    pre 10 dana i 22 sata

    Šta bi od njega tek postalo da ste ga šutirali u produžetak leđa.

    Oceni komentar:
    1
    4
novorođenčad OK Vojvodina bez vode vremenska prognoza betanija Republički hidrometeorološki zavod odbojka Novo naselje novosadsko porodilište Isključenje struje isključenje vode gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević pivo bez struje novosađanin veternik servisne informacije novi sad Vreme u Novom Sadu bebe JKP Vodovod i kanalizacija Vreme u Srbiji klinika za ginekologiju i akušerstvo novosađani prognoza vremena isključenja struje novosadska policija porodilje elektrovojvodina Petrovaradin telep