ČARDA "ZLATNO ZVONCE": Gastronomska bajka u kojoj duša odmara 

ČARDA "ZLATNO ZVONCE": Gastronomska bajka u kojoj duša odmara 

Na desnoj obali Malog kanala smešteno je naselje Piroš. Tamo gde velika krivina savija prema Kisaču, pored vode, odvija se gastronomska bajka. 

Umiljati pas Tedi će vam se javiti dobroćudnim pogledom, ogromni cvetni zid umiriti, a domaćin Zvonimir Mikić dočekati širokim osmehom. Čarda "Zlatno zvonce" je mesto sa dušom, raj za sva čula, odmorište za bicikliste, domaćinska kuća.



"Kada u Rumenku dođeš rode,
skoro svi putevi do čarde vode. 

Desnoj obali kanala prišla,
kao da je iz bajke sišla.

Došla da se sa ljudima druži,
ribe i pića da im služi.
A ribe razne, po želji svima,
sveže kao rosa i one sa dima".


Ovde je nekada bila ribolovačka kućica u koju sam i ja kao momak navraćao na piće. Svi smo se tu iz sela okupljali. Zatim je izgorela u požaru i dugo je mesto zvrjalo prazno. Onda sam 1997. godine od "Voda Vojvodine" zakupio plac i iz zanimacije krenuo sa ugostiteljstvom, da tu opet bude mesto okupljanja. Radio sam u "Novopaku", krenula je kriza, firma se ugasila i onda sam shvatio da se moram baviti ovim poslom i živeti od njega. Te godine sam na TV Bingo dobio automobil vredan 25.000 nemačkih maraka. Prodao sam ga i otvorio kafanu. Posrećilo mi se, a pre toga se nikad nisam bavio ovim poslom (smeh). Prvo je bio bife "Zvonce", a kasnije postaje čarda "Zlatno zvonce". Znači, u početku nije bilo hrane, već samo šank i manja terasa, pa smo vremenom širili priču jer je supruga zamislila da to bude restoran, čarda. Tako su vremenom nadograđene dve terase i napravljeno dečije igralište – rekao nam je na početku razgovora vlasnik Zvonimir, nadaleko znan kao Zvonce.


Naš sagovornik je rođen u Rumenki, tu je i odrastao, a porodična kuća mu je u blizini radnog mesta, preko vode. Prvi gosti su bili stariji ljudi, ribolovci, penzioneri, a kako je priča rasla, tako se menjala i struktura gostiju, pa su sad tu i mladi koji vole prirodu i ambijent čarde. 

Hteli smo da bude samo riba, ali to je nemoguće da opstane, bar u Rumenki. Svrate ljudi i ako neće ribu, ustanu i odu. Ovde bez roštilja ne može, pa smo ga ubacili posle nekoliko godina. U ponudu smo stavili i kolenicu, što nam je specijalitet, a odnedavno smo ubacili i pileća krilca. Sve što je na meniju prvo je imalo detaljnu probu. Isprobamo razne kombinacije i vrste marinada dok ne odlučimo koja se najviše sviđa gostima. Pored meštana, dosta ljudi nam dolazi iz Novog Sada, Vrbasa, Kisača. Na ovom potezu prema Vrbasu nema puno restorana, pa nam je i to prednost. Sad se radi i brza pruga prema Subotici, pa je dosta frekventno. Vikendom mora da se zakaže, pogotovo kad je lepo vreme. I izgrađena biciklistička staza je doprinela da sve više ljudi iz Novog Sada i Futoga dolazi. Sinoć smo imali jednog gosta iz Gruzije koji je prespavao u šatoru i ujutru nastavio put. Petorica motoraša iz Češke svake godine svrate na putu do mora. Nemamo smeštaj, ali to su prirodnjaci kojima dozvolimo da postave šator u dvorištu – čuli smo od našeg domaćina. 

Kuhinja je otvorena od 8 do 22 sata, a gosti podjednako jedu ribu i meso. Čarda je specifična i što se unapred zna da ne radi ponedeljkom, 1. maja, za Božić, Uskrs i seosku slavu. Godišnji odmor je uvek upisan – od 1. do 10. septembra. 


Ponedeljak je bećarski svetac i ne radimo kako bi svako tokom sedmice imao slobodan dan. Iako nam je 1. maja uvek bilo puno, odlučili smo da više ne radimo jer taj dan svi žele da odu negde u prirodu ili kod prijatelja. Niti ću se obogatiti, niti propasti za taj jedan dan. Za Petrovdan, slavu Rumenke je ista priča. Nekad se u selu slavilo od 4. jula, dolazili slavaroši u goste, pa je od tad ostalo i da ne radimo već da i mi slavimo. Radi nam standardna ekipa iz Rumenke i ne moraju da putuju do posla. U kuhinji su domaćice koje znaju da spreme jaja, skuvaju supu, a lako nauče i ribu da ispeku i ne menjamo ih decenijama. Znamo da je problem sa osobljem u Novom Sadu jer je mnogo lokala i verovatno se traži malo više. Mi ovde pokušavamo da napravimo domaću atmosferu. Moj otac ima 85 godina i svako jutro u 6 pogasi svetla, dočeka spremačicu, konobare, pročita novine, popije čaj i ode kući. Posle, tačno u 16h dolazi na kartanje. Malo je mesta u gradu sa dušom. Sve je to našarano na tanjiru, nema tu nikakve ljubavi. Kad ljudi vide da sam iz čarde "Zvonce", počnu da pričaju kako su bili i da hvale klopu. Trudimo se da zadržimo kvalitet – objasnio je gospodin Mikić.

Po rečima našeg domaćina, kuvanje riblje čorbe je kao vožnja bicikla, kad jednom naučiš ne zaboravljaš. Za njega nema tu neke filozofije, iako svi od toga prave dramu.


Išao sam sa zetom na takmičenja i video da ljudi daju 50 evra kao sponzori, da bi makar zauzeli drugo mesto, a onda dođu da uzmu ribu od nas jer se njihova raspala. O ukusima ne vredi raspravljati, neko voli čorbu kod Braše, neko kod Pikeca, a neko kod nas. Volim da obilazim restorane i na svim čardama sam bio u okolini i meni je lepa čorba u Begeču. Mi od početka ne menjamo recept. Paprika je iz Martonoša, riba iz Tise, luk, voda, svi začini po meri i to je klasika. Kod nas je šaranska čorba, a bez kostiju je od dunavskog, ne vijetnamskog soma. Ti privatno možeš kuvati čorbu sa više vrsta ribe, ali kako na čardi svaki dan imati štuku, bandara, belu… Riba je postala skuplja od mesa, a nekad je ljudi nisu hteli jesti. Riblji fond je uništen, ribnjaci su katastrofa, ni šarana nema dovoljno, pa ga dobavljači nekad uvoze iz Bosne i Hercegovine i Mađarske. Onda ne čudi što su smuđ, kečiga, pastrmka konzumni. Mi na čardi imamo bazen i dva puta sedmično dobijamo svežeg šarana, pa ga po potrebi čistimo i gosti to prepoznaju kad probaju. Mesečno nam ode do 500 kilograma šarana, a dok nismo uveli roštilj i tona je odlazila za mesec dana – jasan je ugostitelj iz Rumenke.

Zvonimir voli da se bavi cvećem i sve latice na čardi on održava i gaji. I dečije igralište u sklopu objekta je sam napravio i oslikao. Za sebe kaže da je gurman jer voli da pojede, a i dodaje da se to vidi na njemu. 


Volim da kuvam. Pre 15 godina sam otišao na Hilandar kao ispomoć da berem masline, a završio u kuhinji i dve godine kuvao za majstore i monahe. Nikad se ni ne bih vratio, da se supruga nije razbolela. Ja se posta pridržavam već 30 godina, ali je bilo nezgodno takvu hranu spremati za radnike koji su po ceo dan radili. Međutim, svi su se pridržavali posta i bili smo kao porodica. Ja sam inače težak što se hrane tiče, ne jedem dinstani luk. Tako da sam i na Kakovu sve kuvao bez luka. I na čardi čorbu spremamo drugačije, mada je ja slabo jedem. Više volim mlečne proizvode. Uživao sam na Kakovu i jako mi je bio težak povratak u realnost. Nisam pristalica priče da gazda mora biti stalno u kafani jer mislim da im smetam i više su opušteni kad me nema. Supruga malo više zavodi red jer žene imaju bolje oko nego muškarci (smeh). Nema života ako ja moram da ih teram da rade. Konobari su stvarno sjajni i niko neće napraviti nešto što ne treba. U kuhinji nemam šta da kažem ženama. Ako se i pogreši, bitno je da to ne dobije gost. Desi se da riba bude reš pečena, pa je pojede neko od nas ili damo kuci – rekao je Zvonimir.


Na čardi mogu da se organiziju i proslave, poslovni ručkovi, ali bez žive muzike. Takođe, vikendom nema muzikanata već je sve vreme muzikica sa radija. 

Imali smo muziku u početku, ali to se pretvori u ludnici, a mi želimo da zadržimo mir, da gosti uživaju bez ikakvih neprijatnosti. Kod nas nije ta vrsta razuzdanog provoda. Ne mogu da izdam čardu za 40 ljudi, a da ne radi za ostale goste. I kad izdajem, naglasim da nema žive muzike. I pored toga ljudi iznajmljuju, prija im ta varijanta provoda. Dolaze nam lokalci na piće i klopu, ali sve je to bilo drugačije na početku. Većina njih koji su ovde obitavali su pokojni, fale ti ljudi. Nekad smo dnevno prodavali četiri litre stomaklije, a sad je nemamo u ponudi. Promenile su se navike, sad gosti više dođu na kafu, nego na žestinu. U centru Rumenke postoji kafana još iz doba Arsenija Čarnojevića i više ne radi. Tempo života se promenio, zaboravili smo da uživamo. Sve je manje boema, a poslednji za kojeg ja znam u Rumenki je bio Ivica Crvenjak. Tu je još po neki lovac, da sedi i divani, ali boemsko društvo se definitivno razredilo. Omladina ne ispušta telefone iz ruku, društvene mreže ubijaju, nestala je toplina i ljubav. Kod mene nekad bude poluprazna kafana, a u centru Novog Sada na +30 krcato ljudima. Ova moja terasa ne može da se meri ni sa jednom baštom u Jovinoj ulici, ali ljudi to ne prepoznaju – direktan je naš sagovornik.

Napominje da mu nije naporno da i dalje vodi čardu jer ga drži dobra ekipa koju ima. Odmah pored lokala imaju prostor u kome se svakodnevno druže. Osmorica ih je u družini i svaki dan se nešto spremi od ražnja preko sača do neke kuvarancije.


Najstariji u ekipi je moj otac. Svaki dan smo od 16 do 19 sati u našoj bazi i mnogi nam zavide. Igramo sedmice iz zabave, da bi se zezali i družili. Držim tu priču da se ne pokvari. Bude da se neko žacne, ali nema svađe i politike. Gledamo Đokovića i navijamo. Imamo frižider da se ohladi piće, a tu je i smederevac za zimu. Uz tu moju ekipu sam pronašao mir. Odem ja i na Zlatibor, i na more, ali taj smeh s njima me leči. Za koju godinu biće problem jer idem u penziju i nemam nameru da dalje radim. Prvo što ću da učinim je da izvadim karticu iz mobilnog za uspomenu, a telefon ću da zafrljačim u kanal (smeh). Pored našeg kutka i ja imam plac, pa ako zdravlje bude služilo i ja ću da napravim nešto, samo za nas. Dece nemam i ne znam šta će biti sa čardom jer nema ko da nastavi posao. Samo Boga molim da makar deo očevog zdravlja imam i da drugujem sa prijateljima u starosti – iskren je vlasnik Čarde.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
29
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milica

    pre 14 dana i 20 sati

    Bilo je, ako hoćeš da popijem pravu kafu, svrati u malu kolibu pored kanala. Onda, ako hoćeš pravu riblju čorbu, tu je. Kvalitet je uslovio da od,bukvalno, kolibe, sada bude lepa čardak. A posebno kada ideš umoran kući iz Novog Sada, kafa je uvek ista. Dobra.

    Oceni komentar:
    0
    19
  • Tomovi

    pre 14 dana i 18 sati

    Divan tekst o prelepoj čardi na obali kanala koji odiše dahom nekih prošlih vremena.Dobri ljudi čistog srca,topla atmosfera i odlična čorba su ono što čini ovo mesto posebnim.

    Oceni komentar:
    0
    17
  • Jovan

    pre 14 dana i 13 sati

    Novosađani,Kisačani i Rumenčani treba da se ponose sa ovom čardom.Svi koji prolaze neka probaju da jedu dobra jela.Bio sam samo jednom i zadovoljan sam.Put me ne vodi na tu stranu,odlična ponuda.Ne poznajem ljude iz čarde usluga je odlična.

    Oceni komentar:
    0
    8
  • Gari

    pre 12 dana i 17 sati

    Predivno mesto, prepuno topline, od ambijenta preko osoblja do vlasnika. Uvek uživamo tamo, retko prijatan restoran. Često odemo i bajkovima. Na hranu zamerke nemamo.

    Oceni komentar:
    0
    3
  • Mile

    pre 11 dana i 21 sat

    Najbolji šaran u novosadskoj opštini. Riblja čorba na drugom mestu, posle Begečke jame.

    Oceni komentar:
    0
    2
  • Albert

    pre 11 dana i 9 sati

    Divno je i bilo i pratiti te ljude kako marljivim radom može sve da se postigne..... najbolji primer su za respect. Žao mi samo što sam malo vremena uspeo provesti sa njima za ovih 15 godina otkad sam ih upoznao jer je svaki minut proveden u njihovoj čardi za mene bilo pravo uživanje.

    Oceni komentar:
    0
    4
  • Marijana Stepanović

    pre 4 dana i 19 sati

    Nema boljih konobara od ekipe sa Čarde!

    Oceni komentar:
    0
    0