Centar "Duga": Ljudi koji su se iz pakla u život vratili nasmejani

Momci iz Centra svoj novi život zarađuju tako što sugrađanima nude svoje usluge bravarije, stolarije, čišćenja tavana, podruma, snega, molerskih radova, a u poslednje vreme su među Novosađanima najviše prepoznati po prevozu i selidbama …

Kroz Rehabilitacioni centar "Duga" u Novom Sadu, namenjen lečenju od droge i drugih oblika zavisnosti, od 2008. godine, kada je zvanično osnovan, do sada je prošlo više od 200 ovisnika, a najveći broj njih danas živi svoje potpuno nove živote, živote kojih su se koliko juče tako olako bili odrekli. Trenutno se u Centru nalazi petnaestak korisnika, a jedan od njih je i tridesetdevetogodišnji Branko Vujasinović iz Zrenjanina, koji je, nakon dvadeset godina teškog ovisništva, ovde proveo 15 meseci. Sada volontira, pomažući nekim novim ljudima, koji su smogli snage i odlučili da, ipak, žive.

- Zbog droge sam potpuno upropastio i sebe i sve oko sebe. U početku niko nije mogao da me ubedi da je heroin loš. Ja sam u njemu pronalazio sve što mi je trebalo, tako sam mislio. I sigurnost, i ekipu, i mir, i snagu, i sve. Nisam uopšte sebe doživljavao kao da imam problem. Dok problem nije počeo, ili, tačnije, dok ja nisam počinjao da budem svestan da problem imam. Počeo sam da shvatam da mi se život pretvorio u pakao. Bio sam dve godine u zatvoru, devojka sa kojom sam živeo mi je overila na rukama, to je neopisivo strašno. Od 2005. sam prešao na metadonsku terapiju, i taj metadon je od mene napravio zombija. Došao sam ovde kao čovek koji više ne ume ni da se smeje, ni da plače, koji je potpuno ravnodušan prema tome hoće li živeti ili ne. Bio sam ruina od čoveka. Ovde sam iznova pronašao smisao. I to je nagrada koju dobiješ, ako hoćeš stvarno da se promeniš - priča Branko otvoreneo za portal mojnovisad.com. Heroin je počeo da uzima sa 16, želeći da bude "drugačiji od drugih". A kupio je, kako kaže, "najveću laž na svetu". Laž koja ga je dovela do najdubljeg i najmračnijeg dna života.

- Droga mi je oduzela sve. Od ljudi sa kojima sam bio dobar, a koji su se takođe drogirali, više od dvadesetoro danas je mrtvo. A svi su oni bili kvalitetni. Da ih heroin nije uzeo pod svoje, imali bi veliki život. I ja sam bio ubeđen da ću umreti kao narkoman, sa iglom u ruci. Na kraju je, ipak, sve ispalo dobro. I ne želim to da pokvarim. Nikada više - kaže nam Branko.

Rehabilitacioni program u "Dugi" je potpuno besplatan, a deo troškova, uz uvek dobrodošle donacije, pokrivaju i sami korisnici. Momci iz Centra svoj novi život zarađuju tako što sugrađanima nude svoje usluge bravarije, stolarije, čišćenja tavana, podruma, snega, molerskih radova, a u poslednje vreme su među Novosađanima najviše prepoznati po prevozu i selidbama. Prema rečima Aleksandra Janića Jane, koordinatora "Centra", ovo nije samo način da se pokrije deo troškova, već izuzetno bitan činilac u resocijalizaciji svakog ovisnika koji ponovo želi da izađe na pravi put.

- To što radimo je bitno i za razbijanje predrasuda. Jer, neko treba da nas zove, da mu dođu ljudi koji su prošli priču o bolestima zavisnosti, da im oni ulaze u stan, u kuću. Mislim da su Novosađani baš širokog srca, i jako sam im zahvalan na tome - kaže Jana, dodajući da u okviru Centra odnedavno postoji i ženski, izmešten deo, kao i odvojen objekat u Temerinu, koji je namenjen korisnicima u prvoj fazi odvikavanja, ali i onima koji su program prošli, a nemaju kamo i kome da se vrate. Program u "Dugi" traje od 14 do 16 meseci, što je, veli naš sagovornik, sasvim objektivan period za potpuno odvikavanje, svakome ko ima istinsku želju. 

- Ono što je najvažnije je da nas neko ubedi da zaista želi promenu. Mi ne možemo da se angažujemo, ako je neko došao samo da bi izbegao zakon, ili da bi roditeljima zamazao oči. Moramo prvo da vidimo želju. Nakon te želje, upoznajemo ga sa onim što ga ovde očekuje. A mi smo uvek otvoreni. Za svakoga ko nam tu želju pokaže, mi ćemo napraviti mesta - priča nam Jana, koji ni sam u Centru nije zaposlen "zahvaljujući konkursu", već zahvaljujući "vezi", onoj najopakijoj, heroinskoj, koja je i njega umalo života koštala.

-  Moj problem je nastao zbog mene samog. Nikoga ne optužujem za moj život i za to što mi se dešavalo. Kriv sam samo ja. Ja sam, zahvaljujući bavljenju muzikom, veoma mlad postao obestan. Imao svoju diskoteku, motore, kola. Svoj život sam video kao "groznicu subotnje večeri", ja sam kroz zabavu zarađivao. Kada je krenuo rat, kada me je partner pokrao, kada sam ostao bez ičega, ja sam na to bio nespreman. Nisam više znao kako da od tog života više napravim zabavu. Onda sam morao veštački da je izazovem. Pozajmio sam novac za diskoteku, sa ogromnom kamatom, uskoro nisam mogao da vraćam ni kamatu, a kamoli glavnicu. Novac sam pozajmio od jednih mafijaša, onda su se pojavili drugi, koji su rekli "imamo mi rešenje", a rešenje je bila kesa horsa. S tom kesom sam počeo da se drogiram, s njom sam napravio još veći dug, i to je onda već vrzino kolo - priča Jana. Heroin je uzimao 14 godina, a još četiri naredne pokušao da heroinsko dejstvo izazove lekovima i alkoholom. Na kraju svega toga stigao je do potpunog mraka, čak je i vene sekao, a u Centar je, kaže, "došao da umre".

- Došao sam ovde kao uništen čovek, a ovde su me dočekali nepoznati ljudi raširenih ruku, koji su bili spremni da ulože svoju ljubav, kako bih ja živeo. Dva najvažnija oružja te ljubavi bili su za mene osećaj pripadnosti i osećaj korisnosti. A to sam ovde osetio. Tu govorim o pripadnosti dobroj strani, ne onoj lošoj, to sam imao. Ja sam 26 puta bio u gipsu, izboden sam nožem, lomljena su mi rebra, pržili su mi nogu peglom. A ja sam bio odličan učenik, govorim tri jezika. Ne hvalim se, ali želim samo da kažem da ja nisam pripadao tom zlom svetu. Ovde sam se uhvatio za slamčicu, pojavila se nada, pojavila se vera. U tim situacijama, kada je sve uništeno, kada ne želiš da živiš, onda je vera najveći oslonac. Da veruješ u nešto što može da ti pomogne. Ja sam verovao i od tad je krenulo. Odlučio sam da živim. Krenule su emocije, emocije ne mogu da funkcionišu veštački. Zapitao sam se tada: "Čekaj, da li su moji roditelji planirali da ja imam normalan život, odvajali od sebe, ulagali u mene, da bih ja ovako umro?" Bilo ih je sramota od mene, a uz to sam ih i finansijski uništio. Sećam se, dan-danas, kad mi je majka, dok sam bio takav, rekla: "Znaš, kad ja jednog dana budem pala u krevet, meni neće imati ko čašu vode da prinese." To mi je bilo strašno. Da to čujem od nekog ko me je toliko voleo, toliko mi davao, toliko mi poklanjao. I zapitao sam se: "Kakav sam ja to čovek postao? Zar su mi zbog ovoga život dali?" Danas na njihov poziv trčim. Jer je i njihov život, kao roditelja, dobio svrhu - priča Jana, koji je i sam nedavno postao roditelj. I nije ga, kaže, sramota da priča o svemu što mu se desilo, jer danas zna da je na dobroj strani. A svakome se, dakako, može desiti da se oklizne. Život je, najzad, prilično klizav teren. Svako može pasti, ali svako može i ustati. Samom Jani je, kaže, neprocenjivo zadovoljstvo kada mu, nakon završenog programa, "dođe neki klinac i stisne ruku", ili kada vidi nasmejano lice kakve majke, koja je zbog istog tog "klinca" pola života proplakala. 

“IN JE BITI CLEAN”: Najmanji zajednički sadržalac svake zavisnosti je isti, isti su koreni problema, samo se drugačije manifestuje. Niko ovde nije ni zbog narkomanije, ni zbog alkohola, ni zbog kocke, već zbog nekih rana koje je pokušao da leči na pogrešan način. Mi se ne bavimo karoserijama, već živim ljudima. To je kao kad iz grumena odvajaš zlato. Tako i mi odvajamo blato, mulj, prljavštinu, da bi na kraju ostao čist, dobar, lep čovek, lep karakter, kakav uistinu jeste. A ovi ljudi zaista jesu kvalitetni, ja to znam. I zato ih treba podržati. To nije samo njihov problem, to je problem svih nas. Osuda i nerazumevanje su poslednje što ovim ljudima treba - priča nam Jana, te dodaje da se "Duga" i preventivno bavi borbom protiv narkomanije, kroz akcije "IN je biti clean".
- Ono što tim akcijama želimo da kažemo mladim ljudima jeste da je "moderno biti dobar". Takva moda nam treba, a ne ona koja kaže da je moderno biti narkoman ili kriminalac. Mi to nismo znali, zato smo i pogrešili. Oni ne moraju.

Autor teksta: Duško Domanović