COMMUNIQUÉ: BOJE SU U NAMA

COMMUNIQUÉ: BOJE SU U NAMA

I pitam se da li je bolje da tu i ostanu?

Rekao sam sebi: Aj probaj da napišeš ili izjaviš nešto što ti neće doneti pretnje i neprijatnosti. Ili bar neka ti donese osetno manje pretnji i neprijatnosti. Probaj, čisto eksperimenta radi, da nađeš nešto zajedničko i sa najvećim svojim neprijateljima. Sa onima što ti svakodnevno poručuju da će ti Otvoriti Lobanju (ubedljivo najpopularniji izraz među domaćom mladom i ne tako mladom fašadijom), preklati te a tebi drage silovati. Umeš li da smiriš strasti? Odmori malo i sebe i njih. Ako ni zbog čega drugog, ono bar da nakupiš snage za nove i nove i nove ture života i rada i javnog govora u Srbiji...

Piši malo o nekim opštijim pojavama, o nečemu oko čega postoji konsenzus. Prošetaj malo po gradu (ne sklapajući oči na leđima koje su razvio u poslednjih dvadesetak godina) i vidi malo obične ljude, grad i njihov međusobni odnos. Oseti tu, da se tako izrazim, poetiku...

Tako sam i uradio... I jeo mi pas malter! Kud sam, kog đavola i išao!?


Iako smatram da se moja krv može koristiti za pravljenje seruma protiv depresije, ozbiljno je teško odagnati suicidalne misli tokom i nakon šetnje gradom ovih dana. Zima je. Za to mi nije kriva Srbija. Zima je trenutno na celoj severnoj hemisferi. Nije kod nas čak ni najjača, nije ni najhladnija. Rekao bih čak da spada u blaže koje pamtim. Zašto me onda tako prokleto ubija? Dva su razloga. Protiv jednog ne mogu ama baš ništa. Omatorio sam. Jebiga... Što sam stariji više želim da po globusu jurim 25 stepeni Celzijusa i da hladnoću nikad ne osetim ali pošto novaca nemam ni za redovnije odlaske do prve morske obale, od toga nema ništa. Drugi razlog je društveni. U razorenom i jadnom društvu, zima je poniženje i kazna. Za to jesmo krivi. Minus 20 u Norveškoj ne pada ni izbliza jadno kao 4 u plusu u Novom Sadu. Zamišljam kako je tek u Beloj Palanci ili Vranju pa se tešim.

Nisam nimalo objektivan i ne verujem da iko jeste. Mene od moje 11. godine prati osećanje da su nestale boje iz naših života. Srećno detinjstvo vezujem za SFR Jugoslaviju i sve ono što je došlo posle smatram nekom vrstom robije u zatvoru koji nema zidove i rešetke ali je ipak zatvor. Kada sam u januaru 1992. dobio školski zadatak da crtam Svetog Savu i pišem sastave o njemu, boje su nestale. Sve je postalo nekako sparušeno, suvo ko badnjak ili u najboljem slučaju prljavo žuto ko sveća. Taj svetac mi je postao i zauvek će ostati simbol kraja detinjstva i nestanka osećaja sreće. Odneo je boje iz moje sredine.



I pre susreta sa Savom imao sam kontakte sa crkvom i religijom. Odrastao sam pored manastira Hopovo. I u periodu dok moji sunarodnici nisu još masovno primili hrišćanstvo, dakle pre 1991. godine, često sam provodio vreme tamo. I to sam voleo! Voleo sam kako je taj manastir bio drugačiji u odnosu na... pa, sve na svetu. Sve u mom svetu barem. Mislim da sam ateista bio oduvek. Tj, otkad su mi predstavili šta je to u šta vernici veruju. Bilo mi je odmah jasno kojih sve delova zdravog razuma treba da se odreknem da bi mi to imalo smisla. Ipak, fascinacija religijom mi je ostala i samo je rasla. U manastiru sam imao to sve na dlanu, izbliza da posmatram. Nekako sam sveštenstvo te crkve smatrao dobrim likovima, prvim komšijama a oni mene radoznalim klincem i zvali su me Antihrist od milja. Zaista je bilo slatko to sve. Sve se promenilo kad je manastir počeo da vlada okolinom. Kad se prelio na sve. A i sam manastir se promenio. Bukvalno! Otišli su oni ljudi koji su tu bili da budu "bliži bogu" a došli neki koje je zanimalo da šire srpstvo. A znamo šta je to značilo 1991... Onda je manastir stigao i do škola, do televizije, do vojske! Desaturacija ko u Photoshopu. Kombinacija popovske crne, badnjačke braon i vojne maslinasto zelene usrala nam se u živote. A bila je i zima! Otad period od novembra do kraja marta zovem Crkveno doba godine. I ubija me u pojam.

Nekad je bolje a nekad je da poludiš. Ove godine je nepodnošljivo. Po ceo dan slušam decu iz obližnje osnovne: Milo, Šiptare, ne damo ti svetinje! Gaze po ulici kojoj je blato prekrilo asfalt još pre tri meseca i neće se skoro ukloniti. Sa golog granja vijore najlon kese a mali nedavači svetinja bacaju omote od čipsa po voljenoj srpskoj zemlji...

Nosimo mi boje u sebi. Samo se bojim da nas neko ovih dana ne otvori i ne prospe ih u mračnom haustoru. Baš onom gde nijedna od milion nadzornih kamera tada neće raditi...

Oceni vest:
81
6

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Srpska Crna Gora

    pre 22 dana i 16 sati

    Lijepo je čuti da ima još normalne djece u ovom gradu. A svetinje da damo ni Milu ni Drašku... u inat!

    Oceni komentar:
    38
    5
  • RM

    pre 22 dana i 15 sati

    Crkveni novac nije svetinja. Sem crkvi.

    Oceni komentar:
    1
    19
  • Novosađanka

    pre 22 dana i 3 sata

    Zima je najgore godišnje doba u siromašnoj državi. Pogledaš oko sebe, svi u crnom, sivom, braon, teget eventualno. Negde vidiš žuti šal, razvedriš se, prosto, sve je hladno, mrko, mračno, svio, nema sunca, malo ljudi svuda i svi izgledaju depresivno. Nema snega da prekrije ulice i smeće je svuda. Sve te patriote koje nemilice bacaju opuške i kese i plastične omote svuda po toj svojoj omiljenoj domovini, seku stabla, betoniraju, a kao vole državu. Da, sigurno! Crkve su se pretvorile u mašine za pravljenje novca i najveće podržače vlasti umesto da budu ono što treba da budu, umetnost, uteha, blaženstvo BEZ osuda i bez mržnje, prihvatanje. Pretvaraju se umesto toga u mašineriju za huškanje u rat. Zar nije crkva trebalo da širi ljubav? Ili negde grešim?

    Oceni komentar:
    1
    19
  • VS

    pre 22 dana i 1 sat

    Mislim da je ipak glavni problem u tome sto si omatorio...
    Ali i to, da ti je detinstvo nekako brzo prekinuto, i to je tacno, naglo su nas presekla neka druga pravila. Mada, ovi danasnji klinci, sa nostalgijom ce se secati ovog vremena, i oni posle njih, i oni za 50 godina, i tako dalje...

    Oceni komentar:
    0
    6
  • Marijana

    pre 21 dan i 6 sati

    ,,, da se moja krv može koristiti za pravljenje seruma protiv depresije AHAHAHAHAHA HAHAHA Pa ovo je baš smešno!!

    Oceni komentar:
    3
    1