COMMUNIQUÉ: DAN OSLOBOĐENJA NOVOG SADA

Oslobađanje je jedan nikad završen posao, izgleda...

Čim sam video da gradonačelnik sa svitom najbližih uvlak... saradnika svečano otvara ogradu, znao sam da se nešto veliko i važno sprema. Ograda, kao simbol vladavine ovih što vladaju, pompezno je otvorena, svečanije čak i od popravljenog lifta ili semafora na kom više ne treperi samo žuto svetlo. Ma, i onaj komad livade, oivičen najlonskom trakom na kom vlasnici imaju istrčavati svoje cuke, bio je dosta manje spektakularno otvoren od The Ograde. Koliko sam samo ustreptao, umalo i uskliknuo s ljubavlju, kad sam čuo da će pored te ograde, tako nove i osokoljene, 21. i 22. oktobra biti obeležen 23. oktobar, prolaskom srpske vojne sile i veličine!

Vojne parade su za države ono što su za pojedince one ozbiljno pripremane, nestandardne masturbacijske sesije. Ne ono kad otreseš na brzaka jer ti je naišla i inspiracija i prilika, nego ono kad rešiš da iscediš dve potencijalne populacije provincije Gvandong (ima li uopšte neke druge?) uz pažljivo biran porno sadržaj, nežno mazivo i udoban smeštaj. Sam u kući i skinutih gaća skroz. Ne samo spuštenih!

Pošto ovakvi poduhvati ozbiljno gube na smislu i značaju čim pojedinac okusi pravu stvar, polako odlaze u istoriju i ako im se ikad opet pribegne, ne izazivaju ni približno oduševljenje.

Nekim državama ostaju navike iz detinjstva, onog perioda koji svako uglavnom pamti kao Srećna Vremena. Kasnije, kad dugo živi u nesrećnim vremenima, zbuni se pa pogrešno počne da misli o razlozima sreće. Počne da misli da su vremena bila srećna baš zbog vojnih parada, a ne da su vojne parade bile samo iskazivanje radosti na čudan način.

Vojska je gazila po ulicama i putevima koji se potom nisu raspali, a ono čime su se kurčili je i bilo dostojno kurčenja. Kad od svega ostane samo imperativ kurčenja, a ono čime bi da mašeš odavno ne funkcioniše i nije za prikazivanje, ispadneš samo... Evo, sami stavite izraz koji odgovara situaciji.

Povod je tek priča za sebe. Ove godine Vojno Mlataranje i prikazivanje SMB traktora i sovjetskih priključnih uređaja za tenkove i transportere, zakazano je da bi se obeležilo Oslobođenje Novog Sada od fašizma, 23. oktobra 1944. 

Od 1991. do danas, taj dan je minimiziran i sećanje na njega sistematski je zatirano i blaćeno. Dan kada je Novi Sad zbacio sa sebe okove najvećeg zla koje ga je ikad snašlo namerno je zaboravljan a Novom Sadu su dodavane krsne slave i budženi su veći i istorijskiji datumi kojima je na brzinu izmišljana tradicija. Kao što je slučaj i sa Beogradom, sećanje na partizansku borbu, izvađeno je iz donje fioke jer može da posluži kao mazivo za šlihtanje putinovskoj Rusiji. Tako smo dobili neke partizane koji nisu jugoslovenski a kamoli komunistički. To su partizani za SPS, DS a sad i za SNS upotrebu. Obesmišljeni, kastrirani, kojima je oduzet smisao borbe za slobodu i društvo koje je milion puta bolje od onog u kojem je rat počeo. Ovako prepravljeni i nacionalno očišćeni, mogu u paprikaš sa Prvim svetskim ratom a sve zajedno u veći kazan, sa svim ostalim šibanjima do Kosovskog boja. Sve to zajedno odlično posluži za ubrizgavanje veličine u defile ljudi koji za bednu platu, u uniformama nabavljenim na tenderima koji služe bogaćenju dvorskih liferenata, uzjašu hiljadu puta reparirana vozila, plovila i letelice i daju narodu nešto umesto obroka i perspektive, za taj dan.

Naravno, svaka demonstracija vojne i pandurske sile, odlično pošalje suptilnu poruku svakom ko bi mogao da dobije neku misao o istinskom popravljanju svog uništenog života i društva u kojem živi. Poruku da od te ideje odmah odustane jer, iako je tehnika jadna, uvek ima dovoljno love da platimo četvrtinu bednih da maltretira druge tri četvrtine bednih.

Nemam nameru da na bilo koji način učestvujem u paradama koje, zbog navodnog sećanja na najhrabrije i najčestitije ljude koje je ova zemlja dala, organizuju oni koji su život posvetili tome da ništa od herojske borbe partizana ne ostane.

Ali, doći će jednom opet sloboda. Nju ćemo slaviti kako se sloboda i slavi. Svirkom, pesmom, radosni i nasmejani. Rasterećeni od paljenja na rat i vojsku i ne gledajući otužni defile najporaženije armije u – omiljena premijerova frazetina – novijoj srpskoj istoriji!