COMMUNIQUÉ: DOBRO NAM DOŠLI I UDOBNO SE SMESTITE

Nepotpuni vodič za iznajmljivanje malog životnog prostora u Novom Sadu

Ima situacija u životu kada ti se čini kao da si ponovo na prvom polju igre. Desilo se nešto, kockice su tako pale da si se našao na kvadratiću koji znači “vrati se na početak”. Ovde ne govorim o totalnom kretanju od nule, nego o situacijama u kojima se nađeš pa osetiš kako je nekom drugom, koga do tad nisi imao u vidu.

Nedavno sam tražio stan. Na svu sreću nije mi bio potreban za život, nego smo Mlađa i ja morali da navrat-nanos promenimo lokaciju studija našeg web-radija. To je bio taj momenat kad pomisliš kako je onome ko nema svoj stan u gradu u kojem ga ti imaš i ko u njemu nije svoj na svome. Iskustvo traženja stana pretočiću kad-tad u filmski scenario i prodati ga Holivudu, samo da sklone onog ludaka što traži da ga žene gledaju dok se tušira i što otresa seme u saksije fikusa.

Majko mila! Šta sam sve video za pet dana potrage. Tražio sam garsonjeru, unapred spreman na činjenicu da ona ne mora uopšte biti podesna za celodnevni i svakodnevni život jer mi treba za drugu namenu, ali...

“Da, da. Ima internet, ima klima. 20 kvadrata. Dođite da vidite...”. Dođem. Gledam. Prvo – situacija “izađite da ja uđem” jer prostorija nema 20 nego 12 kvadrata i jedan čovek u njoj potroši sav prostor odmah, a vazduh za 3 minuta. Klime nema ali je on može ugraditi, nekad. Internet? “Ima tu pored neka mala, studentkinja, ona ima onaj što se utakne, sa strane pa se s njom možete dogovoriti... Dobra mala. Mlada!” Stavlja šake raširenih prstiju na dvadestak centimetara od svog grudnog koša i vragolasto se cereka...

Zatim sam otišao da vidim sledeći. Bila je to jedna potpuno nekonvencionalna prostorija (velikodušan sam u oceni ali ipak ima zidove i plafon pa može poneti taj naziv) očigledno nastala usled neangažovanja arhitekte pri projektu zgrade. Unutra je krevet iz bolnice, video sam ga u filmu "Variola vera". Do njega je WC šolja i mali lavabo. Sve u svemu, odlično mesto za smeštaj nasilnijih kažnjenika zatvora na Klisi, kad zarade samicu. Shvatio sam gde stasavaju Hitleri i Staljini.

Treća ponuda je dvorišni stan u koji ne vredi ulaziti ako nećete tu zadaviti švalerku (koja vam je ujedno i sestra) jer vas konstantno vara sa svojim mužem. Samo sam želeo da istrčim odatle jer sam imao utisak da će Mustafa Nadarević svakog trenutka upasti i raskomadati nas mačetom – a nije bilo ormana na koji ću se sakriti. Najcrnji talas. Makavejev i Živojin Pavlović ovo drže u svojim olovkama kad pišu scenarija.

Fascinirala me je potreba davalaca oglasa da bezočno i direktno lažu kad ih pozoveš da pitaš nešto. Zašto me lažeš o svakoj jebenoj stvari o kojoj sam te pitao a potom me pozoveš da za 15 minuta vidim da si lagao? Verovatno su posetili par lajfkoučing seminara gde im je predavač rekao da svakome mogu sve prodati, samo treba da veruju u sebe... I tu sam pomislio kako sve može biti i sto puta gore jer ja u obilaske ovih ćumeza idem kolima i posle ću se vratiti u svoj udobni novosadski stan a neko će, na lagarije ovih pokvarenjaka da potroši ceo dan po javnom prevozu ili  guleći đonove jer je očajan.

Ozbiljan sam u svojoj nameri da napravim jedan praktičan, kratak i no-bullshit vodič za Novosađane početnike (ne po četnike!) jer sam imao proviđenje. Od lovljenja stana pa do klopanja i zabave. Ipak je ovo već dovoljno veliki grad da bude sve teško. I skupo.

Tekst: Daško Milinović