COMMUNIQUÉ: ODVAJANJE UMETNIKA OD (NE)DELA

Kratki vodič kroz...

Let 3 će svirati u Novom Sadu 13. januara! Jeeee! 

E, nije Jeeee! nego pička im strinina, što malo ne paze gde i kome i kojim povodom sviraju. Ovo nije transkript nekog dijaloga nego tok mojih misli. 

Ovakve misli imam često. Ne volim da ih uopšte imam ali tako se desi. A desi se kao posledica moje želje da se o svemu informišem i da imam stav o što više stvari u životu. Davno je neko primetio da je količina nesreće i nezadovoljstva u direktnoj srazmeri sa količinom znanja. Što više znaš, više te stvari pogađa i čini tužnim i besnim. Šta su mi skrivili meni inače omiljeni pankeri iz Rijeke u koje se kunem, pa se ne radujem njihovom koncertu, besplatnom, dobro produciranom, meni pred  nosom? I zašto na isti neću otići? Pa... Sviraju u sklopu događaja koji duboko prezirem u organizaciji ljudi koje duboko prezirem jer ih smatram nosiocima najgorih ljudskih osobina i ideologija a njihove hepeninge simbolima nazadnosti i naopakosti. Ukratko: Naprednjački režim preko svojih kultur-odeljenja organizuje proslavu dočeka sedam hiljada i neke godine po nekom vizantijskom ili sličnom, davno dokazano netačnom, kalendaru, o trošku građana Novog Sada. Sve je tu, što se mene tiče, pogrešno. Desničarsko obožavanje davne prošlosti koja je lepa i dobra jer nije bilo pedera i manjina a naša država se prostirala do kraja Zemljine ravne ploče. Ujedno, to je i proslava tzv. Srpske Nove godine, koja mi je uvek bila posebna tuga i manifestacija uživanja u zaostalosti i neukosti.

Ovde, zapravo, ne želim da pričam o tome. Za ono što želim da kažem nije bitno da li se slažemo oko srpskih i vizantijskih Novih godina. Želim da kažem po koju o Odvajanju Umetnika Od Dela i ponešto o Stepenima Ljutnje I Razočaranja. Koliko i kako možemo da se durimo kad neko koga cenimo uradi nešto sa čime se ne slažemo? Vala, danas živimo u doba instant donošenja stavova a vesti su brze i lažne. Najvažnije je ne poverovati da postoji univerzalno rešenje i nekakva SI tabela koju možemo primeniti uvek i na sve. Teške reči i decidirani stavovi itekako imaju mesto i ne treba ih odbaciti ali bismo mogli malo da ih štedimo. I zato da ne bismo pogodili i teško osakatili one koji nisu zaslužili a i da bismo bolje razneli one koji jesu, kad jesu.

Let 3 su toliko veliki i značajni (barem meni) da se ova (opet meni) nemila epizoda sa četničko-tamjandžijskim dernekom u SNP za Srbaka ne može uzeti njima za zlo jer em verovatno nisu (koliko ja) upućeni u pozadinu (i dolaze na gažu) em znam da će tamo oni biti svoji. Anarhični, bezobrazni i razvratni. Sve ono što organizatori preziru. Ja tamo neću biti ali isto tako znam da oni koji hoće, nisu neki bradati mračnjaci sa kamama. Kapirate? Ne slažem se i ne podržavam ali neću da poginem na tom brdu. Ima mnogo većih problema i borbe a energije ima toliko koliko ima. Mora se racionalizovati. 

Peter Handke dobio Nobelovu nagradu? E, na to sam penio i vrištao i uopšte me ne popušta. Peter Handke mi lično nikada nije nešto značio. Zapravo, naopako sam ga i upoznao. Ja ga prvenstveno znam kao ljigavca koji viri iz Miloševićevog čmara. Kao nosioca najslinavije titule koju je neko mogao poneti 90ih godina – Prijatelj Srpskog Naroda. PSN su bili takvi mufljuzi i sitni prevaranti koji su se, ako su ikada i bili nešto, srozali na nivo nezvaničnih glasnogovrnika režima i pravdali njegove zločine, nama ovde mazeći jaja i govoreći nam kako smo mi u pravu a ceo svet nije. Kakvih je tu sve bandita i belosvecki’ pilićara bilo! Ali i tu postoji gradacija. Handke je, nažalost, visoko pozicionirani seronja. On je obilazio mesta gde je taj režim pokazivao svoje najgore, monstruozno lice i tamo se pravio ili lud na patnje žrtava ili im otvoreno odmagao. On je Sarajevo i Srebrenicu video izbliza i smatra da su potpuno OK. Do kraja je ostao veran svom poslodavcu Miloševiću a i danas je istrajan u tome. Neko bi mu još i rekao Alal vera za doslednost. Kada sam, sa nekih svojih dvadesetak godina na nekoj vikendici pročitao raspadnutu knjižicu bez korica i bio prilično oduševljen njome, bio sam izbezumljen nakon naknadnog saznanja da se roman zove “Golmanov strah od penala” a da je pisac Handke. Tako sam ja dobrog pisca Handkea upoznao mnogo posle zločinačkog apologete Handkea. Nobelov komitet je poznavao i jednog i drugog i odlučio je da ga nagradi svojom nagradom. Ja bih rekao da je Miloševićev Propagandista streljao, zakopao, otkopao, razvozio leš i ponovo pokopao Pisca sa kojim je delio isto telo. Bilo je u istoriji tog izvikanog Nobela još primera da laureat prokisne i ukvari se posle nagrade ali se ne sećeam da je bilo da se već ukvarenom dodeli nagrada?

Svi mi pravimo loše izbore, nemamo sve informacije, nešto saznamo naknadno, bivamo izmanipulisani ili se promenimo. Svakog treba kritikovati i ukazati mu ako vidiš da greši ali bi bilo dobro da negde budemo nežniji a negde i mnogo zadrtiji. Da se pri izboru između ova dva pristupa ne rukovodimo samo emocijama. Da nam full đubre koje nam lepo peva ili priča ne prođe bolje od blago zastranelog sirotana čiju umetnost nismo dovoljno konzumirali i razumeli.