COMMUNIQUÉ: PRIČA O DVA GRADONAČELNIKA

Ako vam se ne sviđa moja uporedna analiza, you can suck my Dickens...

Mi smo narod koji voli vlast. Kurčimo se i lažemo sami sebe da nije tako ali, kad se pogledamo u oči, videćemo da smo autoritet-džankiji. Navučeni na Onog Ko Zna Najbolje i Misli Umesto Nas i ne mislimo da se skidamo ili da potražimo pomoć. Nismo u tome najgori na svetu ali smo daleko od onih koji su se skoro skinuli i svoje živote a i cela društva vode na principima lične odgovornosti i stajanja iza svojih stavova i dela. Mi nekako više volimo da je odluka sranje ali da nije baš  naša nego da ju je doneo neko odgore. Volimo da mu se uvlačimo u dupe kad nam odgovara ali volimo i da mu pripišemo sve što ne valja kad stvari pođu naopako. A uvek pođu.

Dobra i loša vremena skoro po pravilu su obeležena vladavinom Tog-I-Tog, tako i živote merimo. Čitave ere. Jeste da su Dobra stara vremena čak i ona realno loša ali smo tad bili pokretniji, lepši i piša je češće i duže stajala tvrda pa i to nekako pripišemo čiki na vlasti. To su plusevi na koje mogu da računaju stare vlasti. Novi mogu da se oslone na neumitni napredak i mogu se lepo šlepati na tome. Sad je sve brže, lakše i onlajn pa deluje da su i oni bolji. Sad kad vladaju četnici, internet je mnogo brži nego za vreme Tita. Ali, ajmo realno...

Pre neki dan preminuo je drug Jovan Dejanović, bivši gradonačelnik Novog Sada. Bio je na čelu grada od 1974. do 1982. Da mu ne navodim sad celu biografiju koja je i bez gradonačelnikovanja vredna divljenja i da se fokusiramo samo na gradonačelnikovanje. Prosto je neverovatno koliko je Novi Sad imao epoha velikog razvoja i Dejanovićev period nije usamljen. Iskreno, Novi Sad imao je samo par perioda stagnacije i nazadovanja a to su bila vremena ratova. Do 1990ih. Tad smo se bacili u permanentni nazadak sa povremenim bljeskovima umerenog napretka. Čak nam se i sam pojam razvoja i napretka grada izopačio do apsurda. Đavo je došao i snizio standarde da bi ovi što nas jašu tridesetak godina delovali sposobno tj. da ih ne bismo bacili u Dunav.

Danas, kada nam pokrpljena ulica ili debilni, nepotrebni džinovski tržni centar montažno sklepan koji nam je zasrao i snabdevanje vodom i kanalizaciju, deluju kao izgovor da kažemo: Ipak se radi, gradi se – deluje čudno da je, evo recimo baš od 1974. do 1982. Novi Sad dobio zgradu Srpskog narodnog pozorišta, SPENS, Most slobode i limanski Dom zdravlja. Sve ove stvari bilo je i skuplje i teže izgraditi tada a danas deluju kao nedostižni dometi. A zašto?

E, u tome se krije sva razlika između tog i ovog gradonačelnika i ljudi oko njih a vala i nas od tada i nas sada. Ja se džukački izuzimam jer sam rođen kasno. Oni ljudi su bili vođeni idealima i jako su se ložili na svoj posao. Iskreno su verovali da im je misija da ljudima ovog grada život učine lepšim, lakšim i modernijim. I oni su bili skloni korupciji i voleli su da sa pevaljkom odu u Motel Durmitor ali to im nije bilo glavno i svrha svega. Za vreme njih, ovi današnji nisu mogli biti ni predsednici Svesrpskog Menadžmenta Digitalne Uprave Zgrade, ili kako se već danas zove Kućni savet. Jednostavno, šupci i fukara su bili na vreme prepoznati i stavljeni u pregradu u kojoj im je mesto. Zato su se oni udružili da stvore nove uslove i poredak u kojem će pečenjarstvo i ugrađivanje biti primarne delatnost a ako se pritom slučajno prefarba ograda škole ili ispravi neki slupani saobraćajni znak, eto i razloga za slavlje i pompu. Eto vrhunske i savremene uprave grada. Kurt Vonegat je rekao da je najveći horor kad se jednog dana probudiš i shvatiš da ljudi iz tvog razreda vode državu. Ove lokalne bedne marodere i pilićare znam iz škole, iz grada i sasvim mi je jasno kako su moguće sve ove jadnosti i prevare. Mala smo sredina pa lično poznajem (a svim silama se pretvaram da ne poznajem) bandite i sitne duše u vrhu lokalne i pokrajinske vlasti.

Lečenje ličnih kompleksa o trošku svih nas ne ostavlja ni dinara za nešto što nam je, kao gradu, zaista potrebno.

Imam samo tanku moralnu zadovoljštinu da im kažem da im i dalje smrdi iz usta na crknutu ovcu ukraj puta kod Petrovca na moru u julu ili da ih i dalje svi normalni smatraju kretenima i radije bi ležali na onkologiji nego se družili sa njima.