COMMUNIQUÉ: PROLEĆNI MANIFEST U SNEGU

Kako da najavim "vruće proleće" u ovim uslovima? Ipak ću probati...

Iako mi to teško pada, moram da priznam da se trenutna „tura“ protesta lagano stišava. Naši protivnici veoma su moćni i u borbi protiv njih nailazimo na ono što bi se moglo nazvati krajem početka. Niko nije imao iluzija da će ljudi koji terorišu, kradu i potkupljuju sve, odjednom dobiti napad moralnosti i ljudskosti i, pred nekoliko hiljada kreativnih i hrabrih omladinaca i studenata, sjahati nam s grbače, priznati nepočinstva i pristati da za njih plate po zakonu.

Bez da izgovor tražim i u vremenskim prilikama, ne mogu a da ne primetim da ovakav podmukli povratak zime nismo očekivali te da se dosta nas upornih, jednostavno prehladilo ko magarci i sad parole protiv režima bukvalno iskijavamo. Neka, ovo je samo pauza i vreme za pregrupisavanje. Vođa i njegov terarijum pun podlih stvorenja nateraće na ulice samo više i više onih koje neće tu biti samo zbog brutalnog vređanja inteligencije nego u borbi za goli život. I tome se, naravno, ne radujem ali taj trenutak nestrpljivo iščekujem. Meni je žao što se od ove podmukle društvene bolesti lečimo tek kad nam ugrožava egzistenciju ali to su valjda odlike zemalja u kojima demokratija još nije porođena sasvim. A kako i da bude kad su joj babice nestručne a često i zlih namera.

Šta smo saznali u prvoj turi? Pa, ako zanemarimo izostanak nekog pravog uspeha u borbi, tekovine nam uopšte nisu  loše i ulivaju nadu za budućnost.

Iako je povod za ulicu bila bezočna a opet teško dokaziva krađa na izborima od strane Aleksandra Vučića i njegovih odreda propasti, vrlo brzo se pokazalo da je to samo vrh govnjivog brega. Moram sa radošću/žalošću da konstatujem da smo na ulicama prvi put posle skoro tri decenije imali mlade ljude koji su besni iz suštinski pravih razloga. Nisu tu došli da bi samo vikali ustaljene opozicione slogane kakvih smo se naslušali još od prvih protesta protiv Miloševića. Ovaj put tu je mladost kojoj je dosta kompletnog rasporeda i šema koje omogućavaju nitkovima da grabe sebi i gaze ostale. Drugarice i drugovi, rekao bih da imamo povratak ideala borbe za pravednije društvo. Ideje protiv kojih su mlade ljude država, crkva i svi ostali ovisnici o nepravdi, pokušali da pelcuju koristeći se obrazovnim sistem koji ne obrazuje i informativnim sistemom koji samo laže. Imamo povratak levice.

Mi, koji na toj levici provodimo malo više vremena, i sami smo pozitivno iznenađeni. Prvo brojem a onda i sojem aktera pobune. Odnekud su na ulice Novog Sada i drugih gradova (a moram malo da istaknem Novi Sad!) grunuli neki klinci koje nisu uspeli da zavaraju Kosovojesrbijama i ubipederima. Pokušaj desničarskih frakcija koje su najubedljivije pukle na izborima da se ubace u uličnu pobunu je za par dana neutralisan pa su trenerkaši sa četnofonim pesmama brzo shvatili da su promašili manifestaciju i vratili se onom u čemu su najbolji – traženju unosnog i mirnog mesta u rektumu vlasti.

Nažalost, cela stvar odvija se u zaista mučnoj i komplikovanoj atmosferi straha i opravdane paranoje. Od prvog dana, redovi jesu zasejani i provokatorima. Od pandurskih prašinara do gore pomenutih siledžija koji lako mogu biti aktivirani da celu stvar za čas prebace u haos i daju povod za brutalan odgovor vlasti. Zato je teško za sad radikalizovati protest tako da ga režim više i neugodnije oseti i upravo zato se trenutno osećamo umorno od samog šetanja.

Zato i nije loše da možda malo predahnemo od šetnje a to iskoristimo za stvaranje i jačanje većeg fronta onih kojima postojeći sistem doslovno isisava život a čija kruna jeste na glavi Aleksandra Vučića. Taj front čine svi oni koji žive od poštenog rada. Oni koji nisu svoju šansu potražili u mrvicama naprednjačke otimačine. Tu smo da jedni drugima damo snagu i povežemo se u nešto što provokatori i muljatori neće moći da razbiju. Da konopac, kojim očajni radnik želi da se obesi, iskoristimo za nešto drugo!