COMMUNIQUÉ: SAVRŠENI NOVOSADSKI DAN

Uzeti sa zadrškom, tj. oduzeti jedno 10 do 12 stepeni Celzijusa...

Ma, da li ću to ja napisati dva teksta zaredom u kojima neću da se nerviram i penim protiv Ovih i da ne kopam po ranama ovog napaćenog grada? Da ja lepo najavim tzv. Vruću jesen koju najavljuju svi svakog leta i koja skoro nikad ne dođe. Bila je samo jedna koliko ja znam. Ustvari dve ali ova starija (rani oktobar 1988.) je služila da nam upropasti živote dok mlađa (rani oktobar 2000.) nije uradila dovoljno da ih popravi. Da  najavim Vruću jesen a onda da se još malo posvetim letnjem lenstvovanju i uradi-sam hedonizmu novosadske provenijencije.

Malopre sam u razgovoru sa prijateljicom, na njeno pitanje Kako si? odgovorio sa – odlično! Ona me pogledala kao da sam rekao nešto neverovatno. Ni dobro ni loše nego neverovatno. Kao da sam rekao: Evo, upravo sam britvom ubio svemirskog oktopoda koji je držao SPENS u pipcima i drobio ga. “Odlično? Zaista?” a zatim dodala da niko tako ne odgovara na to pitanje i da ono služi da kreneš da se zališ na sve što te muči, ukoliko te je pitala bliska osoba ili da odmahneš i dodaš “Njah!” ako je bilo kurtoazno pitanje poznanika.

Ali stvarno se nekako odlično osećam. Imam potrebu da dodam “I izvinjavam se zbog toga”. Bio sam na godišnjem odmoru koji me je zaista odmorio. Nisam na njemu radio ama baš ništa što mi se nije radilo. Putovao sam tamo gde sam najviše želeo, puuuuno se odmarao u skladu sa mojim stavom da je samo nerad pravi odmor. Aktivni ne postoji. Vratio sam se na posao a i to mi je prijalo jer sam vlasnik sopstvene uspešne nemultinacionalne nekorporacije a posao mi je takav da sa sigurnošću znam da mi se neko tamo obradovao.

Na odmoru sam stigao da ostvarim nekoliko Savršenih Novosadskih Dana. Tako ja nazivam dane u kojima uradim sve što sam naumio a da mi pritom to ide glatko i samo me opušta. Evo primera SND-a:

Ustanem oko podne. Čim nisam video jutro, dan je već 50% bolji. Neki 7-8. u mesecu je i legla je plata i honorar od ovog cenjenog portala. Sa njegovim nadležnima se dogovorim da ga pokupim i lagano krećem put Klise. Zamislite koliko mi je dobro kad me raduje odlazak na Klisu! Ali nije samo zato što je tamo centrala ovog medijskog giganta. Tamo je i Soulpeddler. Fabrika i prodavnica gramofonskih ploča. Jedna od samo nekoliko u celoj Evropi. Em je retka em je baš u mom gradu em uglavnom proizvodi ploče sa muzikom koju ja slušam a to nije baš roba široke potrošnje. Em joj uvek dolazim sa svežim kešom u rukama. Taj mesečni ritual obožavam. Ja tad imam love a oni tad imaju nekoliko novih (re)izdanja. Narkoman koji je prvi došao kod mrtve tetke i prvo pokupio sve pare, onda pozvao rodbinu da im saopšti lošu vest a ispred zgrade prvo sreo dilera.

Nove, nerazdevičene ploče u sjajnom najlonskom pakovanju nosim, recimo, na Telep i "Kod Mađara" naručujem ragu čorbu, bečku sa onim njihovim savršenim penastim pireom i kupus ili paradajz salatu. Cene takve da možeš surovo da se okrmačiš za doručak (ipak mi je to prvi obrok u danu) od kusura od ploča. Zagledam im omote i taman stiže klopa. Obogaljim se hranom i tako polu oduzet premestim se u neku ladovinu dok mi se ne povrati moć kretanja i govora bez podrigivanja. 

Taman tu negde padne i divno letnje veče i, pazi sad ovo Sensa proseravanje – rado se spustim na reku... Spustim i nekoliko špricera u sebe tamo. Oni tako lagano izbijaju kroz moje čelo a zrikavci zrikave i život je savršen...

Eto. Od sledećeg puta vraćamo se u borbeni mod. Treba sjebavati, sabotirati i boriti se protiv EPK21 i sličnih gadosti koje nam predstoje...