Da li Novi Sad ima problem sa bolešću zavisnosti

Igre-na-sreću po svojoj definiciji obećavaju srećan život kroz igru zbog čega ne možemo da osuđujemo ničiji nerealni optimizam jer - ko to ne bi poželeo? Igraš se i živiš srećno, gledaš utakmice, kartaš se i kockaš, a novac sam uskače u tvoj novčanik i samoumnožava se na tvom bankovnom računu.

Zavisnost od kockanja, poznata još i kao kompulsivno kockanje, jedan je od tipova poremećaja kontrole impulsa. Kompulsivni kockari održavaju ove aktivnosti bez obzira na emocionalni (bilo da su srećni ili depresivni) i materijalni status (bez obzira na to da li imaju ili nemaju novca), a nemogućnost odupiranja ovoj vrsti zavisnosti postaje patološka i zahvata od 2 do 4 procenta populacije.

Šetajući ulicama Novog Sada, stiče se utisak da je veći deo uzorka, na kom je ova procentna kalkulacija i dobijena, skoncentrisan oko naših kvartova. 

O rasprostranjenosti kladionica, kockarnica i slot klubova pisali smo svojevremeno u tekstu Kladionice pred vratima dvorišta škola.

Da li će veća udaljenost kladionica od obrazovnih institucija naše osnovce i srednjoškolce zaista sprečiti da svoju sreću oprobaju u ovoj disciplini tehnikom linije manjeg otpora prema životu, poslu, trudu, radu, zaradi itd? Čini se pomalo besmislenim uopšte diskutovati o tehničkom aspektu (manjoj ili vecoj razdaljini izraženoj u stotinama metara) u gradu u kom je nemoguća misija proći ulicom koja nema ni jednu kladionicu – bilo da se uputimo ka školi, banci, pošti, prodavnici.

 Ako bismo i probali da prošetamo ulicom bez kladionice, verovatno bismo završili kao u crtanom filmu, “otvaranjem hamburgerije da ne umremo od gladi” jer izlaz iz začaranog kruga ne bismo pronašli. Nema tog geometra ni instrumenta za precizno merenje stepena devalvacije ovog društva, a blizina objekta svakako nije presudna za odanost mladih ovakvoj vrsti poroka. Motivisanost za usvajanjem takvog stila života ljudi uglavnom razviju na bazi nade i vere u istinitost “lezi lebu da te jedem” narodne izreke.

Sarkazam zasnovan na paradoksu “hejtovanja” matematike i statistike dok bežiš sa tih časova pravac u kladionice da štikliraš tiket i proveriš svoje znanje upravo iz tih oblasti, zaista zvuči kao vic sam po sebi.

Iako zakon zabranjuje kockanje mlađima od 18, beleže se sve češći slučajevi šesnaestogodišnjaka sa već izgrađenim “kockarskim stažom”. 

Prilikom otvaranja ove osetljive teme i sami smo najpre “potražili stručnu pomoć”. Konsultovali smo Ivanu Pavlović iz Centra za prevenciju i odvikavanje od patološkog kockanja – Sistem i tom prilikom je pitali kako da fokus sa ogorčene analize stanja u društvu da pomerimo ka konstruktivnom i šta zapravo mi tu možemo da preduzmemo.

Prevencija podrazumeva edukovanje ljudi o simptomima, kako bi i sami prepoznali problem. Primera radi, mlada osoba prati utakmice, interesuje se za rezultate, preokupirana je praćenjem istih, što se često (pogrešno) tumači kao interesovanje za sport, a zapravo je tim prevelikim interesovanjem samo maskiran stvaran problem sa kockanjem.

Zašto ćutimo?

Do problema ne dolazi preko noći. Najpre osoba prolazi kroz najrazličitije stadijume koje, u početku, vešto sakriva od svojih najbližih, a kasnije, tek u odmakloj fazi i kada problemi prevazilaze kapacitet osobe da ih sama prevaziđe (kamate i dugovi kod zelenaša, batinanja i sl.) eventualno se obraća za pomoć. Ipak, ni tada najčešće nisu svesni problema već uporno koriste razne mehanizme odbrane (poricanje, negaciju, nerealistični optimizam) uz samoobmanjivanja.

Šta, ustvari, podrazumeva prevencija od kockanja?

Prevenciju možemo početi sami unutar svake porodice, gde se deca vaspitavaju, učenjem kako da raspolažu novcem, kako da štede, koliko je jedna plata, kako se ona raspoređuje i sl. Konkretno od vrlo ranog uzrasta (7, 8 godina) dati deci određeni džeparac, učiti ih kako da ga rasporede. Gotovo svi koji su se javili sa problemom imaju nerealan pojam o vrednosti novca. Prema tome: objasniti deci da se novac zarađuje, a ne dobija, prvi je neophodan korak.

Imamo želju na osnovu koje definišemo cilj, a zatim stupamo u akciju (rad na ostvarenju cilja). Kada cilj ostvarimo, kao nagrada stiže osećanje sreće i zadovoljstva. Naspram ovoga se u kockarskim igrama upotrebljava prečica do sreće, tzv.”hedonistička zamka”.

Tata, je l’ sav ovaj tiket tvoj? – Gledaj sine i uči.

Pod većim faktorom rizika su osobe koje u porodici imaju nekoga ko kocka. Učenje po modelu je “moćno” tako da ako sin vidi tatu ispred ekrana kako gricka nokte, nervira se iščekujući da ekipa postigne gol što mu osigurava da tiket “prođe”, sin će shvatiti da je to važno jer tata ima toliko emocija prisutnih u išćekivanju.  Dete gleda više šta roditelj radi, a manje sluša šta priča, a nakon upuštanja u prvo klađenje, lako se “navuče” na taj adrenalinski moment.

Postoje li još neke rizične grupe?

Jedna od rizičnih grupa su sportisti, koji obično krenu sa kladionicom da bi im praćenje utakmica bilo zanimljivije i najčešće problem razviju kada imaju neki krizni momenat u sportskoj karijeri, njima je prevencija korisna u većoj meri, imala sam priliku da radim sa sportistima, među njima najviše su pogođeni fudbaleri, košarkaši, rukometaši, odbojkaši itd., uglavnom kolektivni sportovi su zastupljeniji, mada nije zanemarljiv broj sportista u individualnim sportovima, kazala nam je Ivana.

Ona takođe navodi da u proseku 70% klijenata uspe da prevaziđe problem i ostvari kvalitetniji život od prethodnog.  Ako govorimo o proseku javljaju joj se:

• 27 godina stare osobe
• sa 2 do 10 godina kockarskog “staža”
• koji se poroku odaju sa 17 godina

U Novom Sadu radim sa ljudima koji imaju ovaj problem poslednjih deset godina, prvih godina javljali su se uglavnom ljudi starosne dobi od 30 do 50 god, sa kockarskim stažom u proseku 10 godina pre dolaska na proces odvikavanja, dok danas dolaze i deca koja kockaju godinu, dve i za to vreme razviju stadijum problema isti kao neko ko kocka 10 godina.

Danas to ide mnogo brže, razlog je verovatno veća dostupnost elektronskih igara koje su same po sebi mnogo brže, brže se dobijaju, brže gube novci. Rulet kao dominantna igra, slot mašine, na kojima se za par minuta ulog može da dostigne vrednost puta 100 i za isto to  vreme izgubiti. Bilo je onih koji su za par meseci “stali na noge” kao i onih kojima je trebalo godinu ili dve da povrate stare radosti.

Empatija na “poker face” nivou 

Ugledajući se na vršnjačke grupe, a naročito na starije đake koji su uveliko ovladali stilovima žvakanja espresso kašičice, jeftinog analgetika za ublažavanje simptoma nervoze u iščekivanju rezultata utakmica, šanse da će se i deca odati ovom poroku svakodnevno se uvećavaju. I ma koliko kvota da je veća, ishod svakog meča učiniće nas gubitnicima u roditeljstvu i vaspitanju.

Samo svojim primerom možemo da utičemo na promenu svesti ličnog mikro sveta, a zatim se ideja reflektuje i na okruženje. Od novopečenog tate koji za račune i podstanarsku kiriju zarađuje u kladionici, teško da će deca usvojiti drugačiji vrednostni sistem. Slično je i kod izbora TV programa za gledanje, knjige za čitanje, muzike itd. Na kraju, umesto traženja krivca ka kom će prst da se usmeri, zarotirajmo ga ka nama samima i započnimo lične promene.

Da se kladimo da ovo svako od nas može, treba krenuti.   

Ako poznajete nekog kome je potrebna bilo prevencija ili ovakva vrsta pomoći, pozovite broj 069.5.10.13.23 - Centar za prevenciju i odvikavanje od patološkog kockanja – Sistem