Dejan Ćirjaković, "Državni posao": Shvatio sam da sam popularan kad su me pustili za džabe na Štrand

Dejan Ćirjaković, "Državni posao": Shvatio sam da sam popularan kad su me pustili za džabe na Štrand

Interesovanje za džez i stečeno obrazovanje dovode ga na Radio televiziju Vojvodine u nadi da će voditi muzičku emisiju. Međutim, sasvim neplanirano, on ipak završava u zabavnom programu. Tamo upoznaje još dvojicu "arhivatora" čije dogodovštine iz kancelarije svakodnevno zasmejavaju publiku širom zemlje.

Dejan Ćirjaković, rođen je 13. jula 1979. godine u Novom Sadu. Danas naviknut na poistovećivanje sa likom Boškića kog tumači u popularnoj seriji "Državni posao", naš ovonedeljni sagovornik odrastao je igrajući basket i svirajući bubnjeve. Slobodno vreme provodi sa svojim klincima, Maksimom i Kostom. Zaljubljenik je u planinarenje, a ovih dana planira ponovo da se posveti svom bendu Tripcycle. Sa predstavom "Državni posao" obišao je mnoge svetske gradove, ali se uvek rado vraća u rodni Novi Sad, jedino mesto gde može da zamisli svoj život.



Kako te prijatelji više zovu – Ćira ili Boškić? Koji nadimak češće čuješ?

- Prijatelji me, sva sreća, više zovu Ćira. Po ulici me više zovu Boškić, tako da je to nadimak koji mnogo češće čujem.


Rođen si 1979. godine u Novom Sadu? U kom kraju grada si odrastao? Kako je Novi Sad tada izgledao?

- Odrastao sam na Bulevaru, u onim visokim kulama kod železničke stanice. Tu sam se i rodio, kod babe i dede. I dalje sam vezan za taj kraj, tu su mi prijatelji, tu i dalje igram basket. Svojevremeno smo igrali u Mašinskoj školi, pola života sam tu ostavio. Non-stop sam bio tamo, kad god smo bili napolju, igrali smo basket. Trenutno sam na Limanu, ali i ovde sam se preselio jer u blizini ima basket teren. Čak i kad sam tražio stan, nije mi preterano bilo bitno kako on izgleda. Mora da bude teren za basket, sve ostalo je nebitno.
Novi Sad tada? Bezveze, to su bile devedesete. Nisam znao za nešto drugo. Tu kod mene je bila neka granična teritorija, Detelinarci su dolazili, pa su se tukli sa masom iz PK (Pariske komune – prim. red.). Ne znam kako je sada, ali u to vreme je bilo bitno iz kog si kraja, da li sa Bulevara, sa Detelinare i tako dalje. Morali smo da pazimo na tim "graničnim prelazima".


Završio si Jovinu gimnaziju, specijalno – matematički smer. Kako si se iz te priče okrenuo ka muzici?

- Zato što mi se smučila matematika, iako mi je dobro išla. Cela poenta oko mog fakulteta je bila ta što se prijemni polagao mnogo ranije. I onda sam otišao da probam, pa kad sam već upisao... U vreme kad su se svi spremali za prijemni, ja sam već položio i bio potpuno opušten.


Nakon toga upisuješ akademiju “Franc List“ u Budimpešti. Pričaj nam malo o tom periodu.

- To sam upisao, pa sam otišao tamo u okviru programa Krosošn, trebali smo da slušamo predavanja na engleskom jeziku. Taj moj smer je trebalo da upiše puno klinaca ambasadora, ali se to nije desilo, pa sam slušao predavanja sa studentima iz Budimpešte koji su svi pričali na mađarskom. Proveo sam tamo mesec i po dana, ali mi je sve to bilo previše komplikovano, i onda sam nastavio studiranje u Beogradu.


Živeo si u Beogradu za vreme studija, zašto si se vratio u Novi Sad?

- Ma nisam ja mogao u Beogradu. I Pešta me je isto nervirala... Studirao sam sedam godina, a ne znam da li sam dva vikenda ostao u Beogradu. Jednostavno, Novi Sad je moj grad, morao sam da se vraćam kući. Ovde su mi svi, nisam se tamo pronašao, iako imam super drugare u Beogradu. Nikad me nije privlačio, ne bih u životu živeo tamo, kao što ne bih u životu živeo u Budimpešti. Kao što ne bih, ako me neka muka ne natera, živeo nigde izvan Novog Sada, jer me ne zanima ni jedan drugi grad.

PLANINA, A NE GRAD: “Ne palim se na gradove. Grad kao grad, lepa ulica i super zgrada. Volim da odem na planinu. Često planinarim s drugarima i ako bih morao nešto da izdvojim kao hobi onda bi to bilo planinarenje. Idemo dva puta godišnje na neku veću destinaciju, a inače se ovde pentramo po Fruškoj gori. Nedavno smo bili na Komovima, pa smo se popeli na čuveni Kučki Kom čija je visina 2.489 metara. Nas trojica, četvorica redovno planinarimo i onda znamo da odemo na Frušku goru i tamo provedemo ceo dan. Sad sam navukao i klince na to", otkriva nam Dejan svoj hobi.



Sviraš bubnjeve u bendu Tripcycle. Kako si se odlučio baš za taj instrument? 


- Bubnjeve sam baš voleo, još od osnovne škole. Sve kreće od toga što sam se neviđeno palio a i dan-danas sam neviđeni fan američke grupe Primus. Njihov bubnjar Tim Herb je neverovatan, bio mi je uzor tada, a i dalje je.

 
Imaš li neke planove sa bendom? Da li nastupate negde po gradu?

- Nedavno sam se našao sa svojim drugarom Darkom Jovanovićem i rešili smo da nastavimo da snimamo. Dve godine nismo nigde svirali, ali ranije smo bili dosta aktivni. Nastupali smo na Exitu i Demo festu. Vlatko Stefanovski nas je dosta podržavao, jer je bio u komisiji Demo festa te godine kada smo pobedili.


Približi nam malo muziku koju stvarate. Negde sam pročitala da vas opisuju kao freejazz elektro sastav.

- To je čisto instrumentalna muzika i svirke su dobre, posebno je bila dobra ta na Demo festu. Imali smo dobar scenski nastup, pratili smo koreografiju. Imali smo ideju da budemo pozadinska muzika za predstavu. Darko i ja smo uvek mislili da ne moraš da robuješ stvarima u muzici, ne moraš da imaš refren, strofu, ne hvataš se nikakvog klišea. Imamo jedan objavljen album Beep. Naučio sam da su u životu jako bitni rokovi, jer kad sebi zadaš rok onda nešto i uradiš. Uvek treba u jednom momentu “zakucati“ tu gde si stao i snimiti. Zato nam “Državni posao“ tako dobro ide, jer znaš da ga u utorak snimaš.


Šta ovih dana slušaš od muzike?

- Jao, svašta. U poslednje vreme sam se vratio Beastie Boysima, kupio sam dve njihove ploče. Vratio sam se Kraftwerku, počeo sam opet da ih slušam, već sam kupio karte za njihov koncert u Beogradu. Black Keys sam dosta slušao, mnogo sam se ložio na Peperse kao klinac. Svašta slušam, toliko sam navukao muzike na gajbu da više ne znam gde ću sa diskovima i pločama. Odustao sam od mp3 formata i svega toga. Skontao sam da je sve otišlo do vraga kad mi je moj drugar Deja doneo eksterni hard disk sa muzikom na kome je bilo četiri terabajta džeza! Pa ko to živ može poslušati?


Kakvi su bili tvoji planovi pre “Noćne smene“, kasnije “Velike Srbije“, a danas “Državnog posla“ ?

- Nisam neki lik što planira, dosta sam “ad hok“. Inače, u životu ništa nisam planirao i dobro mi ide. Ljudi me često pitaju šta ću posle ovoga. Mislim, nisam ni ovo planirao, pa ne mogu da znam ni šta ću posle. Mislio sam da ću se baviti muzikom, što se možda i ostvari, imam tek 38 godina. Kada su raspisali konkurs na RTV, mislio sam da ću imati svoju radio emisiju. Puštao bih samo hard kor džez, da bude neka emisija u jedan ujutru.

ŠETNJA SA SINOM KOSTOM: "Mislimo da je sve na svetu isplanirano, ali baš treba ići obrnuto i ne planirati ništa. Imao sam čak fazon da kad se šetam sa sinom Kostom pustim njega da on mene vodi. I, onda je jako zanimljivo gde završiš u gradu. Idem samo gde on želi da ide, jer ako ga ja vodim onda uvek dođemo na isto mesto. Zanimljivo mi je da gledam šta njega povuče da ode levo ili desno i šta mu se svidi na kraju. I onda završiš pored nekog drveta na Limanu 3, zato što njemu tamo strava", priča nam naša ovonedeljna Gradska faca.



Publika često ima osećaj kao da se
Nikola Škorić, Dimitrije Banjac i ti poznajte ceo život. A kako je sve to izgledalo na početku?

- Sve se to nekako samo nameštalo. Upoznao sam se sa Nikolom i već smo prvi dan išli na kafu, a već sledeći dan smo počeli sve zajedno da radimo. Sve je išlo nekako prirodno. Onda nam je Blaža Popović dao da radimo “Noćnu smenu“, pa nam se vrlo brzo pridružio i Dimitrije. Sve je to bilo bez nekog plana. Nakon toga je uleteo Pile, režiser (Stojče Stoleski – prim.red.), pa Mlađa (Mladen Urdarević – prim.red.), Zoki i Džeremaja. Sve se to samo od sebe lepilo, kao neka grudva koju pustiš i ona polako postaje veća. Bez nekog plana, jednostavno je došlo do nečega.


Kako izgleda stvaranje jedne epizode “Državnog posla“ ?

- Svako piše celu epizodu – evo, baš sam juče pisao o pomeranju sata. Imam neki mali ritual koji volim – prvo odem da se prošetam. Baš sam pre neko veče otišao u šetnju posle one oluje. I tuširanje ume dosta da mi pomogne. Tada smislim kostur. Onda se nađemo u ponedeljak, čitamo, ispravljamo i sklapamo epizode. Improvizujemo nekih 20 posto. Nije puno, ljudi misle da je mnogo više.

EPIZODE KOJE ĆE PAMTITI: "Kad smo snimali obred (epizoda 'Masoni' – prim. red.), toga se najviše sećam, snimali smo je satima, jer smo se smejali non-stop. Volim kad nam dođu u goste neki frajeri. Bilo mi je super sada sa Lanetom Gutovićem, on je jako zanimljiv i velika je faca. Jako mi se svidelo kod njega što je napisao dobar deo teksta i imao je neki svoj fazon kako želi da odradimo to. Bilo mi je fascinantno kako se savršeno snalazi na sceni. Te epizode su mi jedne od omiljenih, a najomiljenija mi je ona bajka (epizoda 'Bajka 2' – prim.red.), tamo gde nas nema", priseća se naš ovonedeljni sagovornik.



Kada si shvatio da si postao popularan? Smeta li ti popularnost?

- Kada su me pustili za džabe na Štrand i isti dan sam dobio kokice i kukuruz. Tada sam shvatio da nešto ne valja (smeh). To je bilo na kraju prve sezone. Ne smeta mi, što bi mi smetalo. Okej je. Nekada je naporno, ljudi su dosadni kad su pijani. Inače je kul, nemam nekih problema.


Da li je Boškić predstavnik mladih u Srbiji ili više predstavlja tipičnog Novosađanina, predstavnika svoje generacije?

- Mi smo krenuli da napravimo tipičnog Novosađanina, premda je on, naravno, malo iskarikiran. Svi znamo gomilu takvih likova, koji su previše opušteni i kojima je sve od starta bilo završeno. Pa bio ih je pun "Trčika", budimo realni. On je baš tipičan Novosađanin, izlazi, kao nešto se provodi, a u stvari – ništa.


Zavidiš li mu ponekad?

- Ma ne, jok! Idiot. Ne, ni slučajno! (smeh).


"Državni posao" je s malih ekrana prešao na daske koje život znače. Imaš li tremu pred izlazak na pozorišnu scenu?

- Ne. Odnosno, ta trema je dosta neka rendom stvar kod mene. Nekad me uhvati tako negde bez veze, a onda kasnije ništa. Uopšte ne znam s čim to ima veze. Prvi put kad sam izašao na scenu, nadao sam da će mi otpasti reflektor na glavu, eto toliku tremu sam imao. Bilo mi je bitno samo da preživim, to mi je bio najstresniji dan u životu. Imao sam strašnu tremu i kada smo prvi put nastupali u Beogradu, jer je sala primala 1.800 ljudi. Kada sam izašao na scenu, nema kraja masi. Super su reagovali, dobro prolazimo, vole nas ljudi i imao te hardkor fanove.


Kako provodiš slobodno vreme?

- Sa klincima. Maksim sad svira bubunjeve. To nije bila moja želja, ja sam čak hteo da on svira gitaru, pa mu je moj kum Boško kupio električnu gitaru i pojačalo. Međutim, odvedem ga u muzičku školicu rokenrola i on odmah sedne za bubnjeve. Gitara stoji, nadam se da će je možda Kosta koristiti.

OMILJENA MESTA U GRADU: “'Jedro' na Keju, to je najbolja bašta u gradu i imaju dobru klopu. Volim da blejim u dvorištu ispred zgrade, jer tu ima koš, volim da odem na Frušku goru. Ne idem u centar, jako retko, samo ponekad, kad idem na pivo. Volim Spens, to je zakon mesto. On je bio baš nekako moćan kad smo bili klinci, znalo se da je car onaj ko trenira na Spensu. Zakon je, ideš na klizanje i bazen“, Dejan nam otkriva koja mesta u našem gradu rado posećuje.



Kako tvoji klinci reaguju kad vide tatu na televiziji?

- Maksim to konta skroz. Voli da se slika, kada se ja slikam onda i on stane. Trudim se da stavim to po strani. Ne puštamo im kući da gledaju previše, niti im pričamo o tome. Posao kao posao, samo što je tata na televiziji, pa ga znaju. Ne želim da pridajem tome toliki značaj.


Koliko ti je “Državni posao“ promenio život?

- Pa, dosta...Drugačije je. Ne znam ni sam šta da ti kažem. Godinama se menjamo, neplanski.


Je l' misliš za sebe da si Gradska faca?

- Kako nisam? (smeh). Naravno!


Razgovarala:
Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
25
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

fk vojvodina horoskop Vreme u Novom Sadu Republički hidrometeorološki zavod Vreme u Srbiji isključenje vode Isključenje struje RHMZ novosadsko porodilište novosađani porodilje JKP Vodovod i kanalizacija Spens bez struje prognoza vremena vojvodina ns seme trg slobode servisne informacije novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević novorođenčad horoskopski znaci betanija bebe Hitna pomoć isključenja struje vremenska prognoza klinika za ginekologiju i akušerstvo elektrovojvodina matičar novosađanin