Dejan Ćirjaković: Srećan sam što klinci više ne jure državne poslove

Dejan Ćirjaković: Srećan sam što klinci više ne jure državne poslove

Dejan Ćirjaković Ćira- po zanimanju džez muzičar, po potrebi glumac i scenarista. Živi na Grbavici, voli duge šetnje i basket. Vreme van scene, odnosno van arhive „Državnog posla“, provodi svirajući bubnjeve u bendu Tripcycle.

Oni koji prate „Državni posao“ znaju ga kao Boškića, dok je poštovaocima džez muzike poznat kao talentovan bubnjar. Kao pomoćnik zamenika glavnog arhivatora i najmlađi član arhivskog odeljenja, često je izložen kritikama starijih kolega Čvarkova i Torbice. To se, naravno, dešava samo u seriji. Scenario za „Državni posao“ pišu svi članovi ekipe i svačija ideja je dobrodošla. Budući da je Ćira završio džez akademiju Dušana Ivaniševića u Beogradu i da ga je put ka glumi odneo sasvim slučajno, često ni sam ne zna koje je njegovo pravo zanimanje.

- Kada me ljudi pitaju čime se bavim i šta sam ja, više ne znam ni sam. Sva trojica u poslednje vreme najviše pišemo, tako da bih rekao da sam scenarista. Ni muzičar, ni glumac. Mada, mislim da je lakše biti muzičar, bar meni. To sigurno znam da radim.

Boškić takođe voli muziku i često spominje Dejana Cukića kao omiljenog pevača. Da li je on i vaš muzički uzor?

- Ne mogu čak ni da se setim kome je Cukić pao na pamet. Mi se tako uhvatimo nečega i onda se držimo njega. Što se tiče mog muzičkog ukusa, ne bih baš rekao da mi je on uzor. Ne slušam njegovu muziku.


Otac ste dvoje dece i odrasli ste u Novom Sadu. Koliko je ovaj Novi Sad u kom odrastaju vaši mališani drugačiji od onog Novog Sada u kome ste vi odrasli?

- Svi forsiraju to kako je bilo super pre a sad ne valja, ali ja mislim da nije tako. Ove sve brutalnosti koje čitamo u novinama, šta se dešava po školama i na ulicama, da se ne lažemo, dešavale su se i kad sam ja bio klinac i prebijalo se, tuklo se, vezivalo... Tako da, ne vidim neku veliku razliku, što je najgore. Valjda bismo trebali da vidimo neki napredak, neku bolju stranu, ali potpuno je isto. Ja se nadam da će malo to da ušminkaju vremenom, jer inače u životu verujem da sve ide u nekom pravcu na bolje. Dok moji klinci porastu, valjda će nešto da se sredi. Valjda će neki zakon da bude pa neće moći da prebije ko koga hoće i posle toga da ostane na slobodi. Mora da se „udari po džepu“, drugačije ne može. Kad neki idiot bude vozio pijan sa dva promila alkohola u krvi i kazna mu bude 400.000 dinara, sledeći put će sesti i razmisliti. Ovako, 20.000, pa bod, pa ima nekog u sudu... Nadam se promenama prvenstveno takvim.


Kako se, kao roditelj, nosite sa sve većim potrebama male dece za čudima tehnologije?

- Jako je nezgodno odvojiti se od toga kad su to zanimljive stvari. Nama starijima je zanimljivo, mogu da zamislim kako je deci. Njima je tablet ili telefon super zato što ima igrice i svetli i ima ono što ti meri koliko si prešao, koliko si pojeo... Ja imam dogovor sa starijim sinom da može da igra igricu jednom dnevno i to mu je dovoljno. Za sad pokušavam da doziram.

Da se vratimo na „Državni posao“. Snimili ste preko 500 epizoda. Odakle crpite inspiraciju i šta radite kad je ponestane?

- Šetaš, nešto smisliš. Ideš levo- desno. Inspiracija uvek postoji negde,pitanje je samo gde ćeš je pronaći. Ja, recimo, prošetam pet- šest kilometara po Keju i vidim nešto usput. U svemu može da se nađe ideja za dobru priču. Nešto mi uvek zapadne za oko, to mogu biti i neke naizgled nebitne stvari.

Da li biste menjali ovaj „Državni posao“ za pravi državni posao?

- Ne bih. Jedino dobro što dolazi u budućnosti je to da su ljudi počeli da shvataju da državni posao nije ništa specijalno. U državnoj firmi je sad oko 40.000 plata. Klinci sa kojima igram basket sada završavaju fakultet, i znam da niko od njih ne bi radio za te pare. Mislim da dolazi na red neka mnogo pametnija generacija nego što je bila moja. Mi smo jurili samo negde da se „uvalimo“. Klinci više ne jure državne poslove, već zarađuju novac na različite načine, preko interneta, recimo. Srećan sam što je tako.


Da li se dešava da vas ljudi pomešaju sa Boškićem i kako to izgleda?

- Dešava se, naravno. Poslednji put pre nekoliko dana.. Jedan deda na pijaci mi je rekao: „Je...e te Demokrate“. Ja se uglavnom samo nasmejem. U početku mi je bilo jako čudno, ali onda sam video da ljudi zaista umeju da pomešaju stvaran život i seriju.

Boškićevo političko opredeljenje se jasno nazire. Da li je vama neka partija ponudila angažman?

- Vidiš, nije! Jako čudno, ali nije. Ko me prvi pozove, ja idem. Nije mi bitno da li je levo, desno, sredina.. sasvim nevažno. U prvu partiju u koju me budu zvali, dolazim! (smeh)

Da li ćemo ikada videti Boškićevu Magdu?

- Naravno da ne! (smeh)

Da ne radite u „Državnom poslu“ i da vam neko ponudi veliku svotu novca da kao bubnjar pratite Cecu na nekom nastupu da li biste pristali?
- Ne, nikada. Svojevremeno, kad nisam imao para, mogao sam da tezgarim tako te svadbe i čuda, ali ne mogu ja to da radim. Ne zato što je u pitanju Ceca, već bilo ko ko se bavi tom vrstom muzike. Ne slušam to, a i ne verujem da bi nekom trebao i da bi me neko tražio. Svejedno ima dosta bubnjara.

Razgovor vodila: Saška Jeličić

Oceni vest:
7
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan