Dejan Jovičić – OTDG Deki: Novinar i didžej koji je probudio i razmrdao Novosađane srednje generacije

Iako ga lično ne poznaju, mnogi naši sredovečni sugrađani javljaju mu se u gradu, uvek uz isto pitanje – "Kad će žurka?".

Novosađanke mu rado daju po koji kompliment za stajling (u šta smo se i mi uverili), a on svakog ljubazno pozdravi i nasmeši se, bilo da ide peške,  vozi svoju čuvenu vespu ili negde žuri na svom novom city bajku. Brčići su njegov zaštitni znak, kao i crna torbica bez koje retko gde ide.

Ovo je kratak opis našeg današnjeg sagovornika, Dejana Jovičića, novinara i voditelja emisije "Dobri Vuk" koja se emituje na Radio-televiziji Vojvodine, didžeja disko muzike, ali i nekadašnjeg prodavca parfema i garderobe, kojeg mnogi u Novom Sadu znaju isključivo po nadimku OTDG Deki.

U mladosti se oprobao i kao košarkaš, a za naš portal otkriva kako je proveo detinjstvo, ko su ljudi koji dolaze na njegove disko žurke i ko mu je najveća podrška i oslonac u životu.

Dejan nam priča i kako je uspeo da na svojim žurkama razmrda Novosađane starosti između 30 i 60 godina, pogotovo ako se zna da smo mi ovdašnji poprilično "mlaka" publika.

U kom delu grada ste odrastali i po čemu vam je ostao upečatljiv taj period života?

– Rođen sam 17. septembra 1961. godine na Grbavici, gde sam proveo detinjstvo i mladost, ali i veliki deo života. Ponosan sam i volim što sam sedamdesetih i osamdesetih godina pošlog veka bio deo tog urbanog gradskog miljea. Moj kvart je u to vreme imalo poseban šmek. Vladalo je pravilo da moraš da poštuješ starije, a od tebe se očekivalo i tražilo da budeš savremen, moderan, ali ipak da imaš i onu neku oštrinu i mačo stav. Išao sam u Osnovnu školu "Sonja Marinković", a za nas klince ona je bila centar druženja i okupljanja. U njoj smo se igrali, odrastali i bavili raznim sportovima. Zahvaljujući profesoru Belički počeo sam da treniram košarku. Zato za sebe mogu da kažem da sam i basketaš. Svoju košarkašku karijeru započeo sam u školi, a zatim sam zaigrao u košarkaškim klubovima "Vojvodina" i "Grbavica". Priznajem nisam daleko dogurao, posebno kada je reč o profesionalnom treniranju. Mada sam sve do svoje četrdesete godine rekreativno igrao basket.

Očekivalo se i tražilo da budeš savremen, moderan, ali da ipak imaš i neku oštrinu i mačo stav

Nakon osnovne škole, put vas vodi na dalje školovanje u Sremske Karlovce. Zašto baš Karlovačka gimnazija?

– Pošto sam bio čuvena "Šuvarova generacija", pre toga sam išao u deveti i deseti razred u Gimnaziju "Moša Pijade" koja se nalazila u Futoškoj ulici. Nakon te etape školovanja, upisao sam Karlovačku gimnaziju koju sam oduvek smatrao zanimljivom školom, koja ima svoj poseban identitet. U Karlovačkoj sam naučio mnoge korisne i lepe stvari, prvenstveno da razmišljam svojom glavom, da mislim na jedan dugačiji način, da analiziram javnu i kulturnu scenu. Zato sam valjda i dobar u svom poslu, pošto sam završio kulturološki smer, koji se tada zvao organizator kulturnih aktivnosti. Pratio sam zbivanja u kulturi i bavio se organizacijom dešavanja. Za ono vreme i kao razred smo dosta eksperimentisali, imali smo čak i pozorišnu trupu koja se zvala "Gikićevo jato", po profesoru, mom razrednom starešini Ratku Gikiću, akademskom slikaru. Ovo je definitivno bio najlepši deo mog školovanja. Nakon završene Karlovačke gimnazije, upisao sam se na Filozofski fakultet u Novom Sadu, smer marksizam. Naime, u gimnaziji sam već postao zadojen zbivanjima u kulturi,  a odatle se i rodila želja za Filozofskim fakultetom.

Marksizam je za većinu đaka bio poprilično dosadan predmet. Zašto ste se vi odlučili baš za ovaj smer?

– U to vreme na Filozofskom fakultetu nisu postojali smerovi poput filozofskog i sociologije koji su me, u stvari, zanimali, a, ruku na srce, tada nije moglo previše da se bira, zato sam odlučio da to bude marksizam. Međutim, kada danas sagledam stvari veoma sam zadovoljan izabranim smerom, jer je on za mene bio kao neka produžena ruka gimnazije. To je zapravo bio jedan smer opšte kulture i obrazovanja. Istakao bih i jednu vrlo važnu stvar iz studentskih dana. Pošto je muzika imala veliku ulogu u nastajanju potkulturnih grupa, a omladinske potkulture se obično definišu u odnosu na muziku, diplomirao sam iz predmeta sociologija kulture i ponosan sam na čistu desetku iz rada i odbrane. Diplomski sam pripremao skoro godinu i po dana, jer sam želeo valjano da ga uradim, a tema je bila potkulture. U ono vreme, 1986. godine, bila je to veoma neistražena oblast i mislim da je tada moj diplomski bio inovativan, jer sam govorio o skinhedima, pankerima i ostalim fenomenima sa socio-kulturološkog aspekta. Nakon zaršenog faksa moj profesor Dragan Koković i ja imali smo tribine u gradu na temu potkultura.

U diplomskom radu govorio sam o skinhedima, pankerima i ostalim fenomenima sa socio-kulturološkog aspekta

Da li je diplomski rad imao ulogu u vašoj budućoj novinarskoj profesiji?

– Jeste, on mi je veoma pomogao, jer kada sam se nakon završenog fakulteta zaposlio na Radio Novom Sadu, taj svoj diplomski sam kasnije pretočio u serijal emisija koji se zvao "Omladinske potkulture". Reč je o mini radijskoj emisiji, kratke forme, koja se emitovala oko godinu dana. I to je veoma bitan period mog života, jer sam prvo radio kao honorarni saradnik, a kasnije sam primljen u stalni radni odnos isključivo zahvaljujući poznavanju novinarstva. Nisam imao nikakvu zaleđinu niti vezu za posao, nisam bio ni član komunističke partije, ali ni jedne druge kasnije, niti ću. Član Saveza komunista nije bio ni moj otac. Jednostavno sam došao na audiciju i od svih kandidata oni su izabrali mene. Na radiju sam ispekao novinarski zanat kao honorarac, što mi je puno pomoglo u daljem poslu i radu.

Znači li to da se vi zapravo ceo život bavite isključivo novinarstvom?

– Mogao bi da kažem i da i ne, jer sam imao jednu podužu pauzu u novinarstvu, a tada sam se bavio trgovinom. To je za mene bio, u finansijskom smislu, jedini zlatan period života. U to doba imao sam i najviše novca. Jednostavno, okolnosti tih devedesetih godina prošlog veka su me naterale da radim sasvim drugu vrstu posla, koja nema veze sa novinarstvom ali je ipak bitna komunikacija sa ljudima. Samoinicijativno sam napustio novinarski posao krajem devedesetih, ali je tome prethodilo poprilično šikaniranje od tadašnjeg uredništva Radio Novog Sada, jer, naravno, nisam bio na strani Slobodana Miloševića. Uvek sam bio samoinicijativan, nisam se uklapao u saveze i udruženja, imao sam u sebi opoziciono mišljenje kada je reč o novinarskoj struci. Do dana današnjeg nisam ušao ni u jedno novinarsko udruženje niti organizaciju, uvek sam bio svoj i zato sam veoma ponosan.

Do dana današnjeg nisam ušao ni u jedno novinarsko udruženje niti organizaciju – uvek sam bio svoj

Kako ste uspevali da živite od prodaje ako se zna da je tada bila velika ekonomska kriza?

– Nikad nisam klonuo duhom, prodavao sam markiranu garderobu i originalne parfeme. Imao sam svoje stalne mušterije, a obilazio sam i tadašnja preduzeća. Imao sam i mušterije koje su dolazile kod mene. Naravno, većina su bile žene, posebno zbog parfema, ali kupovali su i muškarci. Pošto tada skoro niko nije imao novca, često sam robu davao i na rate i na "crtu", a ljudi bi me pozivali kada bi primili platu. U tom periodu trgovina mi je pomogla da preživim krizu. Tada sam shvatio da osim obrazovanja čovek mora da bude pragmatičan, kako mu život ne bi prošao u iščekivanju šansi.

Tada se dešavaju još neke promene u vaše životu. Vas, u stvari, najčešće povezuju sa disko scenom Novog Sada, zato ste danas i poznati kako didžej Deki. Kako je došlo do toga?

– Muzika je nešto što me je oduvek zanimalo i uvek sam se bavio njom. Sebe smatram velikim fanom mjuze. Od malih nogu sam čitao časopis "Džuboks”, slušao radijske emisije koje su pratile isključivo muzičku scenu, a na kraju sam upoznao i većinu ljudi koji su tada kreirali imidž šta je kvalitetno, a šta nije u okviru muzike. Za moj pojam, kasno sam počeo da puštam muziku u diskotekama, tek negde u četrdesetoj godini života. Ali sam prethodno, izlazeći u novosadske klubove i diskoteke, potrošio zavidan kapital, možda čak i jedan pristojan stan. Zaista sam puno izlazio i nije bilo diskoteke u gradu u kojoj nisam obitavao. U pojedine klubove odlazio sam povremeno, a u nekima sam bio redovan gost. Ono što je interesantno, nikada nisam izlazio samo radi zabave, već sam bio neko ko je zaista voleo i voli muziku i uživao u njoj. U noćnim provodima, čak sam se i sprijateljio sa većinom vlasnika novosadskih diskoteka, didžejevima i izbacivačima. Sa većinom sam i danas veliki prijatelj. 

Nikad nisam izlazio samo radi zabave već sam bio neko ko je zaista voleo muziku i uživao u njoj

Za vas se može reći da ste fan disko muzike. Koje ste stare novosadske diskoteke najčešće posećivali?

– Prvo mesto u koje sam nogom kročio još kao klinac te davne 1977. godine bila diskoteka "Dendi". Zatim sam osamdesetih išao na  "Đavu", a od 1982. godine i u diskoteku "Točak" koja se tada otvorila u Petrovaradinu. Kratko vreme omiljeno mesto mi je bio "Kazino" na Spensu. U neku ruku jesam fan disko muzike, ali sam zapravo kao tinejdžer bio roker i odrastao sam na rokenrol muzici. Imao sam kolekciju svih rok grupa, sakupljao sam muzički časopis "Džuboks”, kupovao ploče, a rok mi je bilo najvažniji većim delom života. Isto tako i disko muziku smatram vrlo važnom u svom životu i uvek stajem u njenu odbranu. Taj pravac u muzici uopšte nije nebitan i ne radi se o kiču, kako su je svojevremeno tretirali. Slušajući je, vremenom sam shvatio koliko u toj vrsti muzike ima kvaliteta. Zapravo, mnogi muzičari takozvane disko komercijalizacije prethodno su bili džezeri, na primer, Kool & The Gang.

Šta vas je naglalo da postanete didžej?

– U ranim tridesetim i kasnim četrdesetim bio sam u braku ( i danas sam) i nekako sam osetio da u meni i supruzi, koja je takođe didžej, još uvek ima energije za provod i zabavu. Stoga sam pokušavao za nas dvoje da pronađem mesto gde bi se provodili kao kada smo imali dvadeset i koju. Međutim, Novi Sad u ono vreme gotovo nije imao ništa da ponudi ljudima srednjih godina, osim narodnjaka ili rejv žurki na koje su uglavnom išle mlađe generacije. Na kraju krajeva, zašto ljudi, kada se venčaju, moraju da budu osuđeni na gledanje televizora i čitanje novina. Kada si u braku, u jednom trenutku shvatiš da još uvek imaš pravo na tu vrstu izlazaka koji po nekom stereotipu pripada mlađim generacijama. Zato sam odlučio da samoorganizujem prvu žurku koja će mi ostati zauvek u sećanju.

Zašto bi venčani parovi morali da budu osuđeni na gledanje televizora i čitanje novina?

– Pre nekih 18 godina, jedne jeseni zakupili smo "Akvarius", pošto sam poželeo da uvedem mejnstrim zabavu. I od tog prvog dana svoju ekipu sam nazvao Old time disco gang (OTDG). To bi nekako u prevodu došlo kao "stara disko banda koja je radila na povratku dobre muzike i nekih sistema vrednosti s početka osamdesetih godina prošlog veka". Kada gledam sa ove vremenske distance, uviđam da su te osamdesete zaista bile vesele, bezbrižne i razigrane godine. Zato ne treba da čudi što se ljudi rado vraćaju upravo u osamdesete bar kada je reč o ovom muzičkom žanru. Drago mi je što danas u gradu ima sve više novih klubova u kojima se organizuju žurke sa prizvukom osamdesetih.  

Kako su tada Novosađani prihvatili prvu žurku koju ste organizovali u "Akvarijusu"?

– Na moje veliko iznenađenje na tu prvu žurku došlo je preko 400 ljudi i to je zapravo bio pokazatelj koliko Novosađani srednjih godina čeznu za tim vremenima, kao i za provodom gde će dobiti poseban impuls prošlih vremena. Igrom slučaja, didžej koji je to veče trebalo da pušta muziku bio je sprečen da dođe, te sam morao da stanem za miks pult. Na svu sreću poneo sam svoje cedeove u nadi da ću dobiti neki mali set, ali, eto, uspeo sam da "odvozam" celo veče, na svoje, ali i na oduševljenje publike. U tom trenutku sam znao da bih mogao uspešno time da se bavim. Dakle sasvim spontano i slučajno sam krenuo u celu ovu današnju priču.

Iako svake godine dobijamo nove fanove, činjenica je da okupljamo generaciju srednje dobi urbanih Novosađana 

Postoji li neki klub koji vam je posebno drag i gde najviše volite da nastupate?

– Nakon "Akvariusa" usledila je serija žurki u "Dendiju" i posle toga skoro da ne postoji neki značajniji klub u Novom Sadu gde nisam povremeno nastupao. Bilo je perioda da sam bukvalno radio svakodnevno, ali i svaki vikend mi je bio zauzet, ponekad je bilo i naporno. Nikada se nisam trajno vezivao za jedno mesto, jer volim da menjam lokaciju i tematiku partija. Od samog starta nastali smo kao disko organizacija, odnosno pokret koji vraća ljude u sistem vrednosti po pitanju muzičke kulture i shodno tome tako se i ponašamo. Zapravo, cela ova priča bila je prvenstveno namenjena Novosađanima koji su duboko zagazili u srednje godine. Kad smo počeli sa radom dolazili su ljudi od 30 plus, a sada je ta družina 45 plus i nešto više, jednostavno, omatorilo se. Iako svake godine dobijamo nove fanove, činjenica je da okupljamo generaciju srednje dobi urbanih Novosađana i u poslednje vreme naginjemo prema još starijoj populaciji. Sigurno imamo bar 50 ljudi raznih profesija koji nas prate od prvog dana već nekih 18 godina i koji su redovni na svakoj žurki. Puno su nam pomogle društvene mreže, posebno Fejsbuk jer su na žurke preko ove društvene mreže stigli neki novi ljudi.

Radili ste i tematske žurke. Po čemu ste još prepoznatljivi?

– Mogu slobodno da kažem da je za ovih 18 godina OTDG postao svojevrsni brend Novog Sada. Bukvalno me zovu i vlasnici lokala koji nisu Novosađani i koji ne znaju kako je sve krenulo, ali me znaju po priči i onda pregovaramo. Tako da danas nastupam u klubovima koji su za mene novi i nepoznati. Gazde lokala su prepoznale da u disko muzici ima kvaliteta, a i dopada im se sam način prezentacije. Iza sebe imamo latino, rok žurke, video miks partije, haus žurke. Prvih pet godina partiji su se organizovali jednom mesečno, ali poslednjih nekoliko godina i češće, jer sve je više mlađe publike.

– Pre više od decenije na Štrandu smo započeli serijal "Densing pod zvezdama" gde se igralo na otvorenom, a ove vrste zabave verovatno će biti i na leto. To su najbolji provodi, na početku je uvek bilo između 700 i 800 ljudi koji su đuskali uz zajedničke spontane koreografije. Mi kao OTDG smo na žurke uveli te masovne koreografije poput salse i zumbe, gde je uvek predvodnik neko ko se profesionalno bavi plesom. Takođe, poznati smo po velikom maskenbalu koji sada već tradicionalno organizujemo. "Bal" pod maskama publika je veoma ozbiljno shvatila, pa sada šiju i iznajmljuju kostime. Njihove kreacije su iz godine i godinu sve bolje i bolje. Zato žiri sastavljen od poznatih ličnosti Novog Sada ima težak zadatak da izabere onu najlepšu koja uvek biva nagrađena. Sada već tradicionalno, od 2007. godine, tokom leta organizujemo "White party", koji se odigrava na nekom od brodova i splavova. Bela garderoba je zapravo preduslov da se uđe na zabavu. Ipak, najbolje su žurke koje organizujemo povodom godišnjice našeg rada. Tada pozivamo prijatelje i sve ljude sa kojima smo sarađivali, te zabave su bolje od onih novogodišnjih. Za ovih 18 godina smo sazreli, jer ovo više nisu obične disko žurke, sada već radimo na ozbiljnim performans partijima. Imali smo povremenu saradnju sa muzičarima, a uveli smo i video miks "žureze".

NOVOSAĐANI, UGLEDAJTE SE NA AMSTERDAMCE: "Obožavam da vozim skuter i ljudi mi često mašu na ulici, ali se nadam se da ću uskoro postati prepoznatljiv i po svom bajku. Vozim City bajk i iskreno se nadam da će Novosađani, kada me vide na njemu, govoriti 'Eno ga Deki'. Da se razumemo, uvek sam imao bicikl, ali ovakav još nisam, i moram priznati da je baš udoban, stvoren za gradsku vožnju. Uvek i rado ga preporučujem svima. Mislim da bi Novosađani trebalo da se ugledaju na Amsterdamce, jer tamo svi voze bajk. Nije bitno da li je reč o advokatima, sportistima, poslovnim ljudima ili penzionerima. Na prvom mestu treba misliti o zdravlju i o zaštiti životne sredine" – ističe Dejan. 

Vaša supruga Ljiljana takođe je didžej u svetu disko muzike, poznatija kao DJ Liki. Kako uklapate emotivni i poslovni život?

– Ono po čemu nas sugrađani prepoznaju i zbog čega sam veoma ponosan jeste činjenica da je uz mene od prvog dana sve ove godine na svakoj žurci i moja najveća životna podrška, moja supruga Ljiljana, poznata kao didžej Liki. Doduše, Ljiljana je pre nekoliko godina prestala da se bavi ovim poslom iz privatnih razloga, ali je i dalje je u svemu moja najveća podrška. Ljiljana vodi računa o mom stajlingu, imidžu, pomaže mi u odabiru gostiju u mojoj radijskoj emisiji, savetuje me kakvu muziku da puštam. Mnogo sam ponosan na moju Ljiljanu. Nas dvoje smo jedinstveni i po tome što smo bili jedini didžej par u Srbiji, a nisam siguran koliko je takvih parova u svetu koji uvek i svugde nastupaju zajedno. Na našim žurkama za sve ove godine nikada nije bilo incidenata, niti tuča, jer na zabave dolazi mirna, vesela, kulturna i pozitivna publika. Na mnogim partijima nebrojeno ljudi se upoznalo i smuvalo, ali dolazilo je i do lomova brakova. Uveli smo blok "sentiša" od 15 minuta gde se, kao nekada osamdesetih, pleše u parovima, i verovatno se tako ljudi i smuvaju, ali to nije pravilo.

Na našim žurkama za sve ove godine nikad nije bilo incidenata, jer na zabave dolazi mirna, vesela, kulturna i pozitivna publika

Kako ste uspevali da uskladite sve obaveze, jer imate i dva sina. Da li su oni povukli muzičko-novinarsku crtu na vas?

– Kada je porodica složna sve može da se uskladi. Sinovi nisu krenuli ovim stopama. Stariji Luka nikada nije bio u toj priči, jer ga je uhvatio pubertet kad smo krenuli da organizujemo žurke. On radi u jednoj američkoj kompaniji i bavi se sasvim drugim stvarima. Mlađi, Aleksa, je bio didžej već sa šest godina. Jednog leta je radio na "Skiperu", kada je, da bi dohvatio set, morao da stoji na stolici. Do jedanaeste godine je hteo da učestvuje, posebno na letnjim žurkama, ali sad pohađa "Jovinu gimnaziju", voli basket, pomalo svira gitaru, obožava elektro scenu i to što mi radimo više ga ne zanima. Jedno vreme su nas nazivali didžej porodicom, pa smo često gostovali u medijima, kako na lokalnim TV i radio stanicama, tako i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Posle duže pauze, vratili ste se u novinarstvo i autor ste emisije "Dobri vuk" koja se emtuje na Radio-televiziji Vojvodine. Otkrijte nam o kakvom projektu je reč?

– Nakon 20 godina pauze opet je aktuelan noćni program na RTV-u, odnosno na prvom programu Radio Novog Sada. Imam iskustva u ovom poslu jer sam davnih dana radio u prvobitnoj ekipi noćnog programa koju su činili Milorad Crnjanin, Lazar Ludoški i još neki novinari. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina tadašnji noćni program bio je veoma slušan, a prema rezultatima ondašnjeg JRT-a bio slušaniji od noćnog programa Radio-televizije Beograd, pa čak i od kultnog radio programa "Subotom sa vama".Posle 20 godina pauze, mene su pozvali da radim odnosno oživim noćni program i opet sam novinar u honorarnom statusu. Radim jednu autorsku emisiju koja se zove "Dobri vuk", a ima socio-kulturološki karakter, jer mi je na prvom mestu važan sistem vrednosti. Cilj emisije koja se emituje u noći između utorka i srede je predstavljanje pojedinca, organizacija, manifestacija i festivala, gde svi oni čine neke opšte dobre stvari. Ponekad je to kulturološki pojam, nekada humanitarni, ali uvek izdvajam ljude koji zaslužuju epitet "Dobri vuk”. Na svojoj Fejsbuk stranici sam objasnio kako su ljudi zatrovani negativnim informacijama koje mediji stavljaju u prvi plan. Zato sam ubeđen da je ljudima potrebno više pozitivnih priča, dobrih informacija, dobrih ljudi i dobrih vukova.

Ubeđen sam da je ljudima potrebno više pozitivnih priča, dobrih informacija, dobrih ljudi i dobrih vukova

Zašto se emisija zove "Dobri vuk"?

– Naziv "Dobri vuk" potiče od stare Čiroki indijanske legende u kojoj deda objašnjava unuki da u svakom čoveku postoji dobar i loš vuk koji se bore, a da uvek pobeđuje onaj kojeg hraniš. Cilj moje autorske emisije je dvostruki, sa jedne strane želim da predstavim te dobre vukove koji su često negde u zapećku. Nekad su to popularni ljudi, a nekad oni sasvim nepoznati široj javnosti. Cilj mi je da otkrijem te dobre vukove, da ih prezentujem i da, naravno, to uvek istaknem na početku emitovanja svake emisije. Zajedno sa svojim gostima želim da pomognem slušaocima da hrane tog dobrog vuka u sebi. Jedini kriterijum da neko gostuje u emisiji je da spada u dobrog vuka, i da zajedno hranimo tog dobrog vuka kroz priču i muziku. Emisija je veoma slušana i veoma sam ponosam zbog toga.

NA ŠTRANDU 80 DANA TOKOM SEZONE: "Supruga Ljiljana i ja smo veliki obožavaoci Štranda, imamo kabinu preko dvadeset godina. Smatramo se velikim Štrandarošima. U sezoni koja traje stotinjak dana, mi provedemo najmanje 80 dana upravo na Štrandu. Obožavamo tu našu ekipu koja ima kabine u našoj blizini. To su ljudi raznih godišta, raznih zanimanja i orijentacija, ali zajednički imenitelj ljubitelja Štranda je tolerancija, smirenost i dobronamernost. Tako doživljavam moj komšiluk na najlepšoj plaži na Dunavu. Uzgred, mi smo ljubitelji i plivanja, Dunava sunca i prirode. Zato nam se dešavalo da ujutru odemo na kupanje, a vratimo se kuću sutradan u ranim jutarnjim satima, posebno kada organizujemo žurke" – otkriva nam na kraju razgovora Dejan Jovičić.

Razgovarala: Ljiljana Natošević Milovanović
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Darko Dozet