Dejan Šolajić, supervizor vizuelnih efekata: Saradnja sa Kusturicom otvorila je vrata za rad na filmu Nikite Mihalkova

Dejan Šolajić, supervizor vizuelnih efekata: Saradnja sa Kusturicom otvorila je vrata za rad na filmu Nikite Mihalkova

Dejan je rođen 1974. godine u Novom Sadu, a detinjstvo je proveo na obroncima Fruške Gore. Uprkos činjenici da su članovi njegove porodice zaposleni na polju medicine, on je odabrao da se bavi umetnošću i danas je supervizor vizuelnih efekata za visokobudžetne projekte u Rusiji i Srbiji.

Odmah posle drugog fakulteta koji je završio, Dejan Šolajić počeo je da radi na ozbiljnim filmskim projektima i iza sebe ima preko deceniju iksustva u poslovima sa vizuelnim efektima. Od većih projekata radio je na "Zavetu" i "Na mlečnom putu" Emira Kusturice i na "Zubatom suncu 2" i "Sunčanici" Nikite Mihalkova. U razgovoru sa nama otkriva nam kako je to zaposliti se u filmskoj industriji, koliko je obrazovanje važno za njegov posao i kako filmski svet funkcioniše iznutra.

Kako bi ti definisao svoj posao?

- Trunutno radim kao supervizor vizuelnih efekata na filmovima i manjim projektima. Na fakultetu, Akademiji umetnosti u Novom Sadu, završio sam smer Animacija i vizuelni efekti. Mada se moja funkcija na filmovima menjala tokom godina, te moje “tačno“ zanimanje nije lako jasno definisati, ali na većini stvari koje sam radio bio sam supervizor vizuelnih efekata. Što imaš više iskustva, od nekog praktičnog rada stigneš do organizatorskih i producentskih poslova. Titula se često menja, pa te čas zovu producentom, čas umetnikom, a ti si zapravo i jedno i drugo.

Pored Akademije si završio još jedan fakultet?

- Završio sam Elektrotehničku školu u Novom Sadu, smer elektrotehničar automatike, što je potpuno industrijska oblast. Posle osnovne dvoumio sam se između te i medicinske škole, pošto mi se cela porodica bavila ili se bavi medicinom, brat mi je lekar. Ali nekako nisam video sebe u tom poslu pa sam upisao elektrotehničku školu. Na kraju se ispostavilo da ta srednja ipak ima veze sa onim čime se bavim danas, tehnika je nerazdvojni deo u pravljenju filma pa sam ipak uspeo da iskoristim neka znanja koja sam stekao. Mislim da je to moja prednost u odnosu na ljude koji se čitav život bave samo umetnošću i sa te strane prilaze poslu i vizuelnim efektima. Kada sam završio srednju školu, shvatio sam da je elektrotehnika nešto čime definitivno ne želim da se bavim. U to vreme sam provodio dosta vremena čitajući, pa sam se odlučio da upišem književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koju sam takođe završio. Nije me posle toga baš privlačilo da radim ni u prosveti kao profesor, pa mi je karijera otišla u potpuno drugom smeru. Već posle srednje škole, odnosno posle vojske u koju sam odmah potom otišao, a pre početka studiranja na Filozofskom fakultetu, ukazala mi se prilika da radim kao studijski kamerman na Televiziji Novi Sad. Prošao sam osnovnu obuku i radio tamo neko vreme. Sve mi je bilo podešeno i u suštini sam samo okretao kameru, upirao je gde treba, podešavao zum i izoštravao sliku i to mi je bio sav posao. Tu sam prvi put osetio kako izgleda svet iza kamere. Time sam se bavio skoro dve godine pre nego što sam odustao kako bih se posvetio studijama.

 

Budući da diplomu prvog fakulteta nisi koristio, smatraš li vreme provedeno na Filozofskom fakultetu proćerdanim?

- Nikako! Filmska umetnost je u svojoj suštini pričanje priče. Scenario i jeste na neki način svedeno književno delo. U kontekstu pravljenja filma to iskustvo analize književnog dela i stilskih figura veoma je značajno. Takođe, to mi je pomoglo da bolje razumem reditelje i njihove zahteve pošto sam uglavnom radio sa osobama koje same i pišu scenarija za svoje filmove, pa su vizuelni efekti tu uvek u službi priče. Nikita Mihalkov, sa kojim sam najviše i sarađivao pored Emira Kusturice, je ozbiljan pesnik i taj njegov poetički patos je važan element i u njegovom filmskom stvaralaštvu. Međutim, još u toku studiranja književnosti krenuo sam da se bavim osnovama kompjuterske grafike i dizajnom, a fotografija me je oduvek zanimala, još od osnovne škole. Fotografija me nikada nije “pustila“, te se njom i dalje intenzivno bavim. Grafički dizajn mi je dugo, tokom i posle prvog fakulteta, bio osnovni izvor prihoda, radio sam pripremu za štampu, dizajnirao logoe, vizit karte i slične stvari. Iskustvo u svim tim poslovima je od neprocenjive važnosti za rad kojim se danas bavim.

Kada si shvatio da ti to nije dovoljno, da te ne ispunjava u potpunosti? Kada si se odlučio da upišeš Animaciju i vizuelne efekte?

- Nemam utisak da sam nešto menjao. Svaki put kada se otvori neka nova mogućnost za napredovanje, vrlo kratko razmišljam i uglavnom se odlučim da uskočim u to, ako me to nešto zanima. Probao sam razne stvari, u agenciji u kojoj sam počeo da prelamam neku štampu su se radile i video produkcije. Krenuo sam da pomažem oko toga, brzo sam skapirao kako šta funkcioniše, učio sam nove programe.  U 90 posto stvari sam bio samouk... Kada sam osvestio da bih time mogao i ozbiljnije da se “bakćem“, odmah sam upisao i Akademiju.

 

Dejan Šolajić - privatna arhiva

Kažeš da si na početku bio samouk, šta ti je tačno pružila Akademija umetnosti?

- Ja sam prva generacija smera Animacija i vizuelni efekti na Akademiji i većina studenata sa moje klase ga nije upisala odmah posle srednje škole, nego smo se svi manje ili više time već bavili na neki način. Kuriozitet je da se svi sa klase i dalje time bavimo i živimo od toga. Na Akademiji sam stekao veoma široko obrazovanje, kada je umetnost u pitanju, osnove vajanja i crtanja na primer, novih medija... To su stvari sa kojima ne dolaziš u kontakt tek tako i ne radiš ih u kontinuitetu. Na primer crtanje, ne postaneš ti dobar crtač, ali počneš da shvataš na koji način možeš da napraviš neke stvari u svom poslu, koji se tiče efekata. Istorija umetnosti i istorija filma su takođe neverovatno bitne za moj rad. Najveća stvar je ipak, kada je moj smer u pitanju, činjenica da je svet filma jedna zatvorena struktura u koju se ne ulazi jednostavno, već skoro isključivo preko poznanstava. Na prvi veliki film koji sam radio doveo me je jedan od profesora sa fakulteta, Ivan Šijak, koji odlično prepoznaje za šta je koji od studenata sposoban i šta kome najbolje leži. Kada je došlo do toga da on radi efekte za film "Zavet" Emira Kusturice, pozvao me je da radim sa njim. Tu sam prvi put zaista iskusio kako funkcioniše taj filmski sistem i filmski svet uopšte.

Dejan Šolajić - privatna arhiva

 Znači prvi veći projekat na kom si radio bio je sa našim najpoznatijim rediteljem?

- Imao sam sreću da je to bila međunarodna koprodukcija, što se poprilično oseti u organizaciji i ozbiljnijem pristupu poslu. Od ugovora i isplaćivanja honorara do rada na setu, sve je funkcionisalo kako treba. Svi su bili izuzetno profesionalni, pogotovo sam reditelj. Emir Kusturica je neko ko ima ogromnu energiju, sposoban je da izgura ono što je zamislio. Iako nije tehnički potkovan da bi mogao da objasni šta tačno traži od ljudi moga zanimanja, kada mu daš nekoliko predloga - vrlo dobro, intuitivno oseti koje bi rešenje njemu najbolje ležalo, a vi opet morate, takođe intuitivno, da mu pružite tačno ono što je on u svojoj glavi zamislio. To je poprilično diplomatska pozicija i veliki izazov. Morao sam da balansiram između želja reditelja i tehničkih mogućnosti i opreme koja postoji i da napravim nešto što će njemu biti dobro. No, tako se najbolje i uči.

 

"Najveća stvar je ipak, kada je moj smer u pitanju, činjenica da je svet filma jedna zatvorena struktura u koju se ne ulazi jednostavno, već skoro isključivo preko poznanstava."

 

Već sledeći posao bio ti je sa Nikitom Mihalkovim?

- Mi smo završavali "Zavet" kada je producent prvog Nikitinog filma na kojem sam radio, "Zubato sunce", prišao Emiru Kusturici i zamolio ga da mu preporuči nekoga ko se bavi vizuelnim efektima, pošto oni sa tim aspektom posla do tada nisu imali mnogo dodira. Kako je Emir bio zadovoljan saradnjom preporučio je našu ekipu. Poziv je usledio vrlo brzo i nedugo potom smo se našli u Rusiji. "Zubato sunce" je ratni spektakl, najskuplji ruski film snimljen do tada i vrlo brzo se to pretvorilo u rad ne na jednom već na dva dela istog filma. Taj projekat je trajao veoma dugo, tri ili četiri godine. Snimanje je bilo u Rusiji, ali smo putovali po celoj zemlji, od Sankt Petersburga do Rostova i Taganroga, preko bezbroj malih mesta i velikih studija. Na tim filmovima smo učili i Nikita i mi, pošto su njegovi filmovi bili koncipirani tako da im efekti nisu potrebni, dok su ovde bili neophodni. Na primer, scenografi naprave pravu tvrđavu, za potrebe snimanja filma, ali kada tu tvrđavu treba razneti, to se radi na maketi kojoj u kompjuteru treba dodati razne fine elemente da bi izgledala uverljivo. Scenografima je trebalo skoro mesec dana da naprave ogromnu maketu sa bezbroj detalja, ali su se pirotehničari malo zaneli i stavili previše eksploziva. Čitava stvar je odletela u vazduh u deliću sekunde, toliko brzo da ni jedna od devet kamera nije uspela da snimi ono što nam je trebalo. Kad se razišao dim i prašina na mestu makete je ostao dva metra dubok krater, jedan član ekipe je bio ozbiljno povredjen, a mi smo morali celu scenu da rekonstruišemo u kompjuterima. Na kraju smo imali oko 30 puta više posla nego što je planirano. Snimali smo i u Pragu u studiju, njihove ratne avione koje su putem efekata ubacivali u film. Vreme smo provodili i na brodu na Azovskom moru, sa stotinama kostimiranih statista, snimali smo dosta i iz helikoptera, nedelju dana sam proveo u helikopteru snimajući oblake. Zaista je to bila ogromna, impresivna produkcija.

 

 Dejan Šolajić - privatna arhiva

Koji su reditelji sa kojima bi najviše voleo da radiš? "Voleo bih da radim sa nekim od starijih autora, na primer s Martinom Skorsezeom, pošto sam uz njegove filmove rastao. A u poslednje vreme me oduševljava Paolo Sorentino, čijim sam filmovima i serijom 'Mladi Papa' potpuno fasciniran.", kaže naš ovonedeljni sagovornik. 

Da li je naporan rad na jednom takvom filmu?

- Kako da ne! Ustaje se u 06.30 izjutra, putuje se do lokacija koje su u Rusiji udaljene i po dva sata, iz kombija se prelazi u terensko vozilo ako su predeli nedostupni, postavlja se oprema i dok se ne vratiš u hotel već je noć. Čak i tada moraš da sediš i da radiš, da prelaziš materijale snimljene tog dana i da se pripremiš za naredni. Svi su izuzetno profesionalni. Radi se šest dana nedeljno, ponekad i sedam. Često se na Ruse gleda kroz neke stereotipe, kako se tamo puno pije, a malo radi, moje iskustvo je da tamo postoji ogroman broj vrhunskih profesionalaca fanatično zaljubljenih u posao pravljenja filma. U Rusiji postoji Dan filmskih radnika koji ljudi u ekipi jedni drugima čestitaju kao rođendan. Na setovima na kojima sam ja radio veoma se retko dogodi da neko popije, a kada se to i desi ta osoba obično ostane bez posla, sutradan ga samo ne vidiš. To je pogotovo bio slučaj sa statistima, kojih je bilo i po nekoliko autobusa. Asistenti prelaze redove tih ljudi i izbacuju sve koji se osete na alkohol. Posle dva dana odstranjivanja po nekoliko ljudi, više niko ne dolazi u tom stanju pošto neće biti plaćen, a izgubio je ceo dan. U ozbiljnim produkcijama sa takvim stvarima nema šale. "Sunčanica", sledeći Nikitin projekat, mi je u suštini najbitnija stvar koju sam uradio do sada, pošto sam tu postao supervizor vizuelnih efekata za ceo projekat. To podrazumeva pripremu za snimanje, skautovanje lokacija, te samo snimanje na kom sam morao da budem od prvog do poslednjeg dana, na svakom terenu i to je bio vrlo žestok tempo. Snimalo se preko godinu dana. Mesec dana snimanja pa par dana odmora, što ti onemogućava da imaš ikakav lični život . Zbog "Sunčanice" sam morao i dosta da putujem, od Moskve, preko Odese i Nižnjeg Novgoroda do Švajcarske. U Odesi je bilo prehladno, užasni minusi, kiša, sneg, baš teško vreme. A kada se završe snimanja tu počinje drugi deo mog posla, koji je zahtevan na potpuno drugačiji način. Sediš satima za kompjuterom i poprilično je veliki pritisak da se ispoštuju svi rokovi i da se postprodukcija što pre završi. Tu su najveći problemi bolovi u leđima i slabljenje vida, koji se neminovno javljaju.

 Dejan Šolajić - privatna arhiva

"Često se na Ruse gleda kroz neke stereotipe, kako se tamo puno pije, a malo radi, moje iskustvo je da tamo postoji ogroman broj vrhunskih profesionalaca fanatično zaljubljenih u posao pravljenja filma"

 Kako je bilo raditi sa jednim od najpoznatijih reditelja na svetu?

- Nikita Mihalkov je zaista veliki umetnik. Postoji neka simbioza njega kao glumca i njega kao reditelja. On ima glumački nastup, ne jeftine teatralnosti, već je u pitanju čovek koji na suptilan način usmerava i zavede stotine ljudi u ekipi tako da oni daju svoj maksimum za njega. Kada vidiš čoveka koji ima nekih 70 godina i vidiš ga kako na -10 stepeni, sa prehladom, pod temperaturom, provede čitav dan napolju, na lokaciji, zato što je snimanje filmova najvažnija stvar u njegovom životu, to te povuče da budeš što bolji u svom poslu. Ono što je kod njega odlično je to što okuplja zaista šarenoliku, međunarodnu ekipu, te upoznaješ ljude sa svih strana. Od “naših“ glumaca poprilično je pomogao Milošu Bikoviću, koji je imao važnu ulogu u "Sunčanici", da ostvari karijeru u Rusiji, koja je postala zaista ozbiljna i taj dečko sada iza sebe ima poprilično velike filmove. U Rusiji generalno postoji jedno poštovanje prema reditelju i prema umetnicima. Tamo od trista statista recimo stotinjak na svakoj pauzi čita knjigu, putnici u metrou u Moskvi i dalje masovno čitaju.

 Dejan Šolajić - privatna arhiva

 Tako velikih projekata i režisera nema mnogo. Da li ti konstatno imaš posla?

- Ja sam zaista imao sreće, ogromni projekti koji traju godinama su se smenjivali sa veoma malim pauzama. Posle "Zubatog sunca", usledilo je snimanje filma "Sunčanica". Odmah potom sam uskočio u "Na mlečnom putu" Kusturice, a trenutno radim i na jednoj seriji. Srećom, to me je dovelo u poziciju da ne moram da prihvatam komercijalne poslove koji mi nisu interesantni već mogu da se posvetim manjim projektima koji me iskreno zanimaju, kada god imam vremena. Često sarađujem sa Jelenom Jurešom, multimedijalnom umetnicom iz Novog Sada koja trenutno živi u Belgiji, a sa Nenadom Miloševićem sam radio na filmu o novosadskoj avangardi “Druga linija“, koji je 2016. godine osvojio Grand Prix na Beldocs festivalu u Beogradu.

 

Šta po tebi izdvaja Novi Sad od ostalih gradova u zemlji?

- Novi Sad je poseban zbog duge tradicije avangarde koja se javlja u raznim oblicima, kao i činjenica da je ovo na neki način “pankerski“ grad. Ovde su uvek postojali ljudi koji su pratili šta se događa van naših granica, koji su želeli da donesu nešto novo i po pravilu su bili u sukobu sa onima koji su imali moć. Od svoje osnovne škole sam se družio sa ljudima koji su razmenjivali ploče, kasete, slušali muziku i čitali. I danas se neguje neka vrsta avangarde u gradu, viđam se i komuniciram sa dosta mladih ljudi koji i dalje imaju entuzijazma upkos sistematskom sabotiranju od strane “elite”.

Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu? "Najčešće odem do Graffita, Dublina, leti Bezeca, volim da odem na dešavanja u Kineskoj četvrti. Međutim, ovih dana me najčešće možete videti po dečijim igralištima i u Dunavskom parku. Veoma sam vezan i za Frušku Goru, pošto sam na sremskoj strani proveo veliki deo detinjstva, kada su se roditelji preselili na njene obronke. Ono što me užasno iritira je nemar. Pre nekoliko dana sam otišao u bioskop gde me je dočekalo prljavo platno. Ti platiš kartu, koja nije jeftina i dočeka te neko zaprljano platno prepuno fleka od prašine i pokvari ti doživljaj. Slična situacija je i na ulicama, koje su sve samo ne čiste. Mislim da nema ni dovoljno kulturne ponude, budžeti se slivaju po političkoj osnovi, a očigledno je da ni Evropska prestonica kulture 2021. to neće promeniti, ne vidim pomaka nikakvog u tom sektoru.", kaže naša ovonedeljna Gradska faca. 

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Dejana Šolajića

Oceni vest:
22
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Dragan Skoric

    pre 65 dana i 18 sati

    Dobra postavljena pitanja i odlicni odgovori. Hvala na divnom potpunom upoznavanju mladog umetika.

    Oceni komentar:
    2
    6
vremenska prognoza Dom zdravlja Novi Sad JKP Vodovod i kanalizacija Republički hidrometeorološki zavod Novosađanka isključenja struje bez struje novosadsko porodilište klinika za ginekologiju i akušerstvo Vreme u Novom Sadu servisne informacije novi sad bebe porodilje odbojkaši vojvodine novosadska odbojka odbojka novosađani Isključenje struje novosađanin novorođenčad prognoza vremena betanija RHMZ grad novi sad Vreme u Srbiji bez vode isključenje vode horoskop besplatni pregledi elektrovojvodina