DJ Fakir o “Lakiju” i tehno revoluciji: Novi Sad je uvek bio korak ispred vremena!

Devedesete godine prošlog veka: Svet se upoznaje sa vebom, Margaret Tačer podnosi ostavku na mesto premijera Engleske, prvi MP3 je ugledao svetlost dana, Crvena zvezda se popela na krov Evrope, Malina Vojvodić cima Vuleta Golubovića preko pejdžera, u Jugoslaviji bukti građanski rat, rejv groznica trese planetu, a na radio i TV stanicama u Srbiji vrti se do tada malo poznata muzika na ovim prostorima i stvar „Laki je malo nervozan“. Iza ove numere novog zvuka i dobro poznatih citata iz kultnog filma Slobodana Šijana „Maratonci trče poznati krug“, stajao je Noise Destruction, koji su činili Fakir (Željko Joahimstal), Z (Zoran Nikolić), pokojni Bobby (Bogdan Banović) i Vanjus (Ivan Milinkov).

-  Ništa od toga nije bilo planirano. 1992. smo se spontano okupili Z, Boban, Vanja i ja i počeli da eksperimentišemo sa novim zvukom. Pratili smo različite muzičke pravce, od disko muzike, hip hopa, panka i na kraju dolaska tehno ere. Hteli da napravimo nešto autorski, ali nismo imali ni sredstva ni opremu. Tako da smo remiksovali stvar „Dont give a fuck“ grupe Technoline. U pitanju je holandska kompilacija koju smo nabavili iz inostranstva, pošto je u to vreme bilo jako teško doći do muzike. Miksovali smo uz pomoć Amige, semplova iz Maratonaca, skreča iz gramofona i napravili stvar koja se zove „Laki je malo nervozan“ – otkriva u intervjuu za portal mojnovisad.com istoriju nastajanja ovog velikog hita DJ Fakir.

Gde se Laki premijerno zavrteo?

- Prvo smo je puštali drugarima i na žurkama koje smo sami organizovali. „Laki“ je ubrzo postao hit na lokalnim radio stanicama, a onda i na „dvesta dvojci“ i drugim tadašnjim popularnim stanicama. Pošto smo  Z i ja radili na NS plus televiziji napravili smo spot koji je počeo da se vrti na malim ekranima. Počeli smo da organizujemo tehno žurke, prvo zatvorenog tipa, da bi nam kasnije Contrast i Paradiso izašli u susret sa prostorom.

DJ Z i DJ Fakir 

Novi Sad je 1994. bio svedok prve tenhno žurke na ovim prostorima. U Ledenoj dvorani SPENS odigrao se audio-vizuelni spektakl koji bi možda najbolja definisala izjava jednog od momaka koji se te noći našao u Sportsko poslovnom centru Vojvodina: „Podstiču na nešto.... Podižu mi moral“.

- Techno Therapy  smo organizovali u najvećoj besparici i inflaciji. Sećam se da sam tada digao honorar iz televizije za koji sam mogao da kupim jedno pivo u dvorani. Mnogo ljudi je došlo na tu žurku u Novom Sadu. Bilo je tu i metalaca, rokera, pankera, niko nije znao šta je to zapravo, ali su došli na zabavu. Smatram da je to bilo od nekog ključnog značaja za tehno kuluturu u Novom Sadu. Ušli smo u dvoranu i tu je bio samo jedan video projektor i bina. Tada su Miša Berar i Sveta Kovačević bili zajedno u Full Power Corporation. Imali su ozvučenje od 100.000 vati koje do tada nisu probali. I to je bilo to. Znali smo da će biti buka neviđena i da ćemo puštati muziku koju smo puštali u Paradisu i Contrastu. U jednom trenutku neko iz društva je rekao da ima neka peglica na Limanu, ostavljena u grmlju, i kao idemo po nju. Tu je bio kamion od Berara i tako smo je dovukli. Stvorila se i neka brusilica i čekić i odlučili smo da isečemo peglicu na bini. Bio je rimejk te žurke 2012. godine. U saradnji sa Dee Faceom i njegovom ekipom smo iscenirali ceo performans, samo što je to sada bilo daleko profesionalnije. Ovoga puta smo morali da zaštitimo gledaoce, bili su tu vatrogasci i hitna pomoć. Devedesetih uopšte nismo razmišljali o tome. Ubrzo posle te žurke kontaktirali su nas iz kluba Industrija u Beogradu, krenula je saradanja, a scena je počele da se širi i na Suboticu.

Contrast i Paradiso su bili najpoznatija stecišta ljubitelja elektronskog zvuka tog doba. Na kojim se još mestima okupljala masa?

- Postojao je jedan lokal „Mega Dži Dži 3D“. Mali kafić gde smo se izlazili. Zatim lokal koji smo držali DJ Z, još dva drugara i ja. Zvao se „Chill Out“, u Kisačkoj ulici, bivši „Šmaug“. Često smo organizovali haus žurke u kućnoj varijanti. I danas se zapitam kako smo tada pravili partije sa dosta ljudi bez telefona ili mejla. Možda je ta glasina što ide od čoveka do čoveka najbolja reklama. Dobre su bile i žurke ispred NS Time. Između dve uzbune, malo smo ludovali.

"Veliku ulogu u razvoju elektronske muzike odigrao je Antal Šandor Šanjika, poznat kao  DJ Slow Hand. On je bio i vlasnik prodavnice ploča „DJ Shop“. To je bila prva takva prodavnica i jedina sa velikim izborom. U njoj su se snabdevali didžejevi iz Beograda i okoline, i na neki način diktirala je scenu. Tu smo nabavljali muziku, slušalice, časopise i to je bilo vrlo bitno. Nalazila se preko puta Srpskog narodnog pozorišta, kod  okretnice dvojke.“

Tako je bilo u Novom Sadu. A gde je Novi Sad u tom trenutku bio u odnosu na druge gradove?

- Mislim da je Novi Sad uvek bio korak ispred vremena. Kako sam malo stariji, pratio sam i pank i nju vejv scenu... Novi Sad je uvek imao bendove koji su po nečemu bili prvi. Pekinška patka je pored Pankrta bila broj jedan pank bend u Jugoslaviji. Odlična alternativna scena. Boye, Obojeni program, Imperium of jazz,  Luna. Među prvim ljudima koji su imali sintisajzere bio je i legendarni Mitar Subotić Suba. Moram da kažem da Noise Destruction poseduje Subinu ritam mašinu. Svojevremeno smo je kupili od njega. U pitanju je Roland 808, to nam je drag primerak u kolekciji. Novi Sad je još 80-tih imao dobre diskoteke i u te diskoteke su dolazili svi. Kad se Točak otvorio ceo Petrovaradin je bio parking, verovali ili ne. Jako dobre klubove smo imali. Svaki klub je imao najnovije ploče, svoje rafove, svoju opremu i tu se vrtela odlična muzika.

Poslednjih godina primetna je ekspanzija didžejeva. Praktično svako ko poseduje laptop i Winamp naziva se didžejem. Kako gledaš na tu društvenu pojavu?

- Ne znam šta klince danas pokreće da se bave ovim poslom. Lova,ribe... Lično kod mene, kod mojih drugara, to je bila ljubav prema muzici. Ja sam zbog deset ploča putovao šverc turama hiljadu kilometara tamo i nazad. Oko mene šverceri nose perjane jakne, a ja nosim ploče. Oni stariji od mene, kao recimo Dragan Kozlica sa 202-ke, muziku su nabavljali preko stjuardesa i pilota. I tada smo imali ploče, ali najnovija muzika je bila na kasetama.

Aktivno nastupate i danas. Da li možeš da povučeš paralelu između elektro scene nekad i sada?

- Nekad nije bilo toliko izvođača, jer oprema nije bila dostupna i nije se radilo na računarima. Tada, da bi uradio kvalitetnu haus ili tehno numeru morao si da imaš ozbiljne uređaje i da ideš u ozbiljan studio. Računar je tada postojao, ali samo za pokretanje instrumenata, da bude jedan sistem. Nije bilo hiperprodukcije. Muzika je morala da prođe kroz studio, mastering, i onda da se čeka pet, šest meseci, nekad čak i godinu da se presuje na ploču i pojavi na rafovima. To je bilo dosta skupo za izvođača, tako da nije mogao baš svako ovim poslom da se bavi. Danas imamo internet prodavnicu sa mp3 muzikom i bukvalno svako ko uradi muziku na računaru, sa ili bez masteringa, može da je aplouduje na server odakle je skidaju disk džokeji. Došlo je do toga da imamo jako puno izdanja dnevno, što stvara veliki problem disk džokejima da nađemo i odaberemo ono što nam se sviđa. Gubim se u mnoštvu informacija, a obožavam da istražujem muziku. Interesuje me šta se događalo u Njujorku sedamdesetih, Detroitu, Čikagu... Mislim da je problem kod današnjih klinaca što većinu ne interesuje muzika, a informacije su im mnogo dostupnije nego što su nama bile. Sve se konzumira brzinski. Muzika je danas deblja i masnija, ali u principu sve se vrti oko diska i fanka.

Malo je nedostajalo da napravite i ozbiljniju međunarodnu karijeru, ali je bombardovanje stopiralo vaš put u Nemačku.

- Tokom 1997. godine izdali smo tri ploče za etiketu Neu Form koja je nastala pod okriljem Bionic Beats. Na toj etiketi su izlazile andergraund haus stvari, a Bionic Beats je bio više komercijalan. Izdali smo tri ploče, trebali smo i četvrtu, ali se desilo bombardovanje, tako da nismo otišli u Nemačku. I dan danas nalazim te ploče po nekim šopovima.

Exit 2007. godine. Nastupili ste kao predgrupa kultnom bendu Chemical Brothers. Kakav je osećaj deliti binu sa „hemijskom braćom“?

-  Velika čast je bila nastupati pre njih. Mi smo ih lično dosta slušali. Njih i Prodigy iz ranijeg perioda. Ostaje žal što njihovi menadžeri nisu dozvoljavali da se bilo ko previše eksponira, tako da su nas baš stišali dok se oni nisu pojavili. Onda je krenuo šou sa muzikom, svetlima, animacijom...  Nakon svirke, video sam ih u bekstejdžu. Opušteni su skroz. To je jedna velika mašinerija gde se tačno zna ko šta radi.

U čemu danas pronalaziš Inspiraciju za nove stvari?

- Velika ljubav je dip haus. Tu sam se pronašao.  Mislim da je mnogo jaka muzika, sa jakim emocijama. Veliki broj ljudi je verovao da će se to zagasiti, ali smatram da je sada doživela neki kambek i da je sve bolja i bolja.

Da li si zadovoljan brojem angažmana? Planovi za 2016. godinu?

- Jesam. Mogu da kažem da me je zadnjih četiri, pet godina baš krenulo. Od 365 dana imam 90 do 100 nastupa u regionu. Započeli smo Zoran i ja sada nešto novo u Noise Destruction studiju. Imamo i nekoliko nedovršenih stvari za svetsko tržište i internet prodavnice. Sa još dva drugara sam osnovao ekipu Wet Dreams, a planovi za ovu godinu su još više svirki i dobrog provoda.

Sa DJ Fakirom razgovarao: Gojko Kekić