ĐORĐE BALAŠEVIĆ: Plašim se da ćemo napraviti crnu rupu od svoje zemlje

Dve godine je prošlo kako nas je napustio novosadski kantautor, čovek za kojeg nisu postojale granice, osoba prepuna ravničarskog duha.

Đorđe Balašević preminuo je 19. februara 2021. godine, pa je ovaj dan prilika da se prisetimo ovog velikana iz našeg šora. Prenosimo njegov intervju iz 2004. godine, a za one mlađe i zaboravne treba reći da je te godine, Novi Sad izabrao radikalsku vlast, po Vojvodini su se dešavali međunacionalni incidenti, a na čelu države bio je Boris Tadić.

Đoletova reakcija na aktuelne događaje bilo je organizovanje 30 koncerata po malim vojvođanskim mestima, “Od Opova do Bođana”. Iz ovog divana sa Panonskim mornarem se najbolje vidi, da se zapravo ništa nije promenilo za dve decenije.  

− Kon­cer­ti­ma že­lim da for­mi­ram vir­tu­el­nu stran­ku kao sve­snu ce­li­nu ko­ja će bar bi­ti smet­nja osta­li­ma i opo­zi­ci­ji i po­li­ti­ci i tom šlja­mu ko­ji je us­peo da pod­mi­ti sve što se mo­glo. Ja sam od onih ko­ji su ma­lo raz­o­ča­ra­ni po­sled­njih go­di­na i te­ško mi je da ne­ke stva­ri pri­hva­tim. Sad smo od­lu­či­li da svi­ra­mo po ma­lim me­sti­ma, gde nam se lju­di ob­ra­du­ju i gde je to do­ga­đaj za či­ta­vo me­sto, pa i nas. Sve ovo što se do­ga­đa sa Voj­vo­di­nom, provokaci­je, gra­fi­ti mr­žnje, ne­ke re­ak­ci­je, liči mi na ne­ke stva­ri ko­je su se već de­ša­va­le. Voj­vo­di­na to ni­je za­slu­ži­la i mi ima­mo šan­su da po­ku­ša­mo da je spa­si­mo. Kao am­ba­sa­dor do­bre vo­lje mi­rio sam lju­de na ra­znim stra­na­ma, svu­da gde se za­ku­va­va­lo. Mno­gi ne­će da pri­zna­ju da je meč­ka za­i­gra­la pred na­šim vra­ti­ma. Ne svi­đa mi se to što se de­ša­va – poručio je Balašević na početku razgovora.

Na voj­vo­đan­skim šo­ro­vi­ma se još uvek mo­že na­i­ći na lju­bav?

− U gra­du je to ma­lo atro­fi­ra­lo, ali čim se uda­ljiš od pe­ri­fe­ri­je gra­da lju­di dru­ga­či­je re­zo­nu­ju. Kom­šij­ski od­no­si mo­gu da bu­du ma­lo bo­lji, jer se mi ma­lo mr­zi­mo na onaj rav­ni­čar­ski na­čin, ali je to još uvek da­le­ko od ne­kog ba­ca­nja ka­me­na pre­ko ta­ra­be, a po­go­to­vo od ra­ta. Raz­u­mem ne­vo­lje lju­di ko­ji su sti­ca­jem okol­no­sti do­šli iz dru­gih kra­je­va, ali me­đu nji­ma, nažalost, ima pu­no onih ko­ji su po­ka­za­li da zna­ju da za­počnu ra­to­ve, a ne zna­ju da ih do­bi­ju. Za pa­met­nog čo­ve­ka sva­ki rat je iz­gu­bljen već u samom star­tu. Stal­no se bra­nim svo­jom de­fi­ni­ci­jom da Voj­vo­di­nu ne želim da odvo­jim ni od če­ga, ne­go da je spo­jim sa sve­tom. Uža­sa­va me ka­kvim sve stva­ri­ma lju­di pri­be­ga­va­ju da bi sa­ču­va­li ili osvo­ji­li ne­ki Zavod za iz­grad­nju gra­da. Ne sma­tram ovaj pro­je­kat po­li­tič­kim angažova­njem, već po­ku­ša­jem da se u ze­mljii na­pra­vi ta­kva at­mos­fe­ra da opet bu­de kon­ce­ra­ta. Ne­sre­tan sam, jer ov­de moj za­nat iz­u­mi­re, kao da sam ko­vač ili ko­lar.

Za pa­met­nog čo­ve­ka sva­ki rat je iz­gu­bljen već u samom star­tu

Prošlo je četiri godine od 5. oktobra?

− Ni­kad ni­sam de­fi­ni­sa­no bio član ne­ke par­ti­je. Tog 5. ok­to­bra sve je to bi­la jed­na stra­na i sma­trao sam da je to ta­ko. To je cr­no i be­lo. Pokušavam da se ume­šam i an­ga­žu­jem uvek ka­da mi se či­ni da do­la­zi do to­ga, da li je cr­no ili be­lo. To je stvar op­stan­ka jed­ne ide­je. Gra­ni­ca između cr­nog i be­log u ovoj ze­mlji po­sta­vlje­na je tač­no na 50 od­sto, pa ne­mam pra­va da vre­đam one ko­ji ne mi­sle kao ja. Uvek ću mo­ju ide­ju da po­tu­ram, ču­vam i bra­nim, bez ob­zi­ra što ne­kad iza­zi­va an­ti­pa­ti­je. Pasivnost u sva­kom ob­li­ku nas je pu­no ko­šta­la. Pu­no nam se de­ša­va­lo ružnih stva­ri i na­vi­kli smo da je sa­če­ku­ša nor­ma­lan iz­raz na ve­sti­ma. Štam­pa je po­sta­la su­vi­še sen­zi­o­na­li­stič­ka. Lu­da­ci ko­ji tre­nut­no ša­lju pretnje su oni de­žur­ni, ko­ji uvek po­sto­je. Sve je to po­gre­šna tak­ti­ka, jer stva­ra ve­li­ki broj po­ten­ci­jal­nih ne­pri­ja­te­lja, ko­ji će na taj na­čin mo­žda doći na ide­ju.

Da li se nečega plašite?

− U ne­kom fi­zič­kom smi­slu se ne bo­jim pu­no, jer još uvek ve­ru­jem u svo­ju zve­zdu. U Sa­ra­je­vu nas je obez­be­đi­va­lo 7.000 voj­ni­ka, pa su me te­ra­li da ob­u­čem pan­cir, a ova­ko de­be­lom ni­je me tre­bao još je­dan. Bo­jim se ljud­ske ne­pri­la­go­đe­no­sti i glu­po­sti, tog ina­ta. Ne znam ka­ko bih nazvao tu oso­bi­nu, ko­ja nas te­ra da uvek do­ne­se­mo po­gre­šnu od­lu­ku. Plašim se da će­mo na­pra­vi­ti cr­nu ru­pu od svo­je ze­mlje.

Hoćete li po­no­vo za­pe­va­te na no­vo­sad­skom Tr­gu slo­bo­de?

− Ni­sam si­gu­ran da ću tu ika­da po­no­vo za­pe­va­ti. Ni kad sam po­dr­žao Tadi­ća ni­sam pe­vao. Na tom me­stu ne­što sam pro­bao, a to vam je kao kad  spor­ti­sta po­ku­ša­va da pre­sko­či vi­si­nu iz tre­ćeg po­ku­ša­ja. Ni­sam si­gu­ran da smo pre­sko­či­li bi­lo šta. Bo­ris je po­stao pred­sed­nik, ali ot­po­ri ko­je on ima su ve­li­ki. Ne znam šta bi vi­še tre­ba­lo da bu­de pa da me na­vu­če da se pop­nem na ne­ku bi­nu. Po­go­to­vo što to ni­je stav lju­di is­pred bi­ne i me­ne, kao što sam mi­slio, ne­go se po­sle ne­ko us­pen­tra i po­ku­pi se­bi sve po­e­ne. Kad smo svi­ra­li na no­vo­sad­skom tr­gu tog 26. sep­tem­bra 2000. go­di­ne, po­ku­ša­li smo da uđe­mo u Grad­sku ku­ću, ne da osva­ja­mo i uzi­ma­mo sli­ke, a par li­ko­va sko­či­lo je na Du­ju, ko­ji je svi­rao na ba­ri­ka­da­ma i od­gu­ra­lo ga, jer je nji­hov li­der tre­ba­lo da se pop­ne na bi­nu i ka­že ko­ju. On­da mi je sve bi­lo ja­sno, ali na­ža­lost ni­sam od­mah po­ve­ro­vao u to. Taj ose­ćaj da po­slu­žiš ne­ko­me kao tr­o­jan­ski konj je vr­lo ga­dan.

Te 2000. godine verovali ste u promene na legalan način?

− Je­dan po je­dan su me raz­o­ča­ra­li. To je stra­šno. Bi­lo je me­đu tim političa­ri­ma i eks­per­ti­ma onih ko­ji su ušli u to zbog do­brih ide­a­li­stič­kih na­me­ra, ali se sve sve­lo na ša­či­cu ko­ri­sto­lju­bi­vih. Ga­di mi se kad isplivaju no­ve afe­re i vi­di se da su tu stvar­no bi­li sa­mo da kle­pe i obo­ga­te se. Svi su ume­ša­ni i po­ve­za­ni. To je stra­ho­vi­ta mre­ža, ko­ja im je omuogući­la da se i sru­še kao ku­la od ka­ra­ta. Ni­je mi žao njih ili ne­kih ilu­zi­ja, već što je na­rod iz­gu­bio na­du. On­da smo mi­sli­li da je to Slo­ba i eki­pa, a sad zna­mo da su po­li­ti­kom op­sed­nu­ti pro­ra­ču­na­ti, spe­ci­jal­ni gra­bljiv­ci. To­tal­no su amo­rali­zo­va­li naš deo sve­ta. Iako je njen ka­rak­ter pro­me­njen, Voj­vo­di­na ima sna­ge i kul­tur­nu osno­vu da se to za­u­sta­vi.

Novo­sa­đa­ne sma­tram ta­kvim ka­kvi su, ma­lo per­fid­ni, za­vid­ni, ve­li­ki splet­ka­ro­ši. Ne mo­gu da im za­me­rim, jer sam No­vo­sa­đa­nin i znam da sam isti ta­kav.

Još uvek mi­sli­te da za nas ima me­sta u Evro­pi?

− Na­še me­sto u Evro­pi se po­la­ko dis­lo­ci­ra. Naj­go­re mi je kad odem u Slo­ve­ni­ju i vi­dim da lju­di ži­ve nor­mal­no. Imam pre­ko 50 go­di­na, a još uvek se ra­du­jem kad mi ne is­klju­ču­ju stru­ju. Ne­kad smo se ra­do­va­li ka­ko će­mo no­vim pu­tem sti­ći na mo­re za pet sa­ti. Žao mi je što smo ta­o­ci jednog lo­šeg vre­me­na i sve ovo što ja pro­pa­gi­ram je u stva­ri de­pla­si­ra­no u od­no­su na ovaj tre­nu­tak.

De­ve­de­se­tih go­di­na če­sto se pi­sa­lo o ne­tr­pe­lji­vo­sti iz­me­đu Novosađana i vas?

− U od­no­su sa No­vo­sa­đa­ni­ma naj­lep­ši do­ga­đaj je bio te 2000. go­di­ne na Tr­gu slo­bo­de. Na uli­ci nas je pu­no No­vo­sa­đa­na če­ka­lo da stig­ne­mo iz Beo­gra­da i za­svi­ra­mo. To je bio fe­no­me­na­lan ose­ćaj. On­da smo se na neki na­čin po­mi­ri­li i opro­šten mi je sav taj uspeh ko­ji sam u međuvremenu po­sti­gao. Uspeh je neo­pro­stiv i iza­zi­va pu­no ne­ga­tiv­nog. To je ve­ro­vat­no ce­na sla­ve, ko­ju ot­pla­ću­jem 25 go­di­na na ne­ki li­zing. Novo­sa­đa­ne sma­tram ta­kvim ka­kvi su, ma­lo per­fid­ni, za­vid­ni, ve­li­ki splet­ka­ro­ši. Ne mo­gu da im za­me­rim, jer sam No­vo­sa­đa­nin i znam da sam isti ta­kav.

No­vi Sad je u me­đu­vre­me­nu po­stao je­di­ni ra­di­kal­ski grad u Sr­bi­ji?

− Ve­li­ki do­pri­nos to­me dao je inat, re­volt, raz­o­ča­re­nje pre­ma pret­hod­noj vla­sti, ko­ja ni­je bi­la do­ra­sla. Ni­sam stručnjak za ci­fre, već za slo­va, ali od­re­đe­ne stran­ke pre­ra­sle su svo­je rej­tin­ge, jer je bi­lo mno­go onih ko­ji su re­kli - ne­će­mo ove vi­še iz ina­ta. To je no­vo­sad­ski mo­me­nat. No­vo­sa­đa­ni su dva pu­ta sta­li na gra­bu­lje. Već su ima­li jed­nu vlast ko­ja nam ni­je bi­la po vo­lji. Biv­ša vlast gu­ra­la je pu­le­ne na iz­bor­ne li­ste, a bi­lo je to­li­ko ugled­nih No­vo­sa­đa­na, ko­ji ni­su uga­zi­li ni u jed­nu stran­ku. Pro­fe­so­ri Uni­ver­zi­te­ta, advo­ka­ti. Po­li­ti­ka je pr­lja­va stvar i ža­lo­sno je što je ona dominant­na.

To­tal­no su amo­rali­zo­va­li naš deo sve­ta. Iako je njen ka­rak­ter pro­me­njen, Voj­vo­di­na ima sna­ge i kul­tur­nu osno­vu da se to za­u­sta­vi.

Ve­li­ki uspeh stvara i veliki te­ret?

− Ce­na ve­li­kog uspe­ha iza­zi­va i po­gre­šnu re­ak­ci­ju. To mo­ram da no­sim kao te­ret ko­ji mi je od­re­đen. Ne­kad mi je kri­vo i mi­slim da bih oti­šao na kraj se­la i is­ko­pao ru­pu kao u baj­ci “U ca­ra Tro­ja­na ko­zje uši” i re­kao sve što mi­slim o svi­ma. Me­đu­tim, to se de­si tek tu i ta­mo, u po­ne­kom in­ter­vjuu.

Šta vas či­ni sreć­nim i ima­te li omi­lje­nu reč?

− Sret­nim me naj­vi­še či­ni po­ro­di­ca i sve što se oko nje do­ga­đa. To bi po ne­koj fi­lo­zo­fi­ji i tre­ba­lo da bu­de ta­ko. Gle­daš svo­ja po­sla i kraj. Lju­di oko me­ne ve­ro­vat­no zna­ju ko­ju reč naj­vi­še ko­ri­stim, ja to­ga ni­sam ni sve­stan. Kan­da je voj­vo­đan­ska reč i mo­že se u mno­gim kon­tek­sti­ma upo­tre­bi­ti. Kan­da je ova­ko, a kan­da i ni­je. To je reč ko­ja te mo­že iz­va­di­ti iz ne­kih situ­a­ci­ja. Nju vr­lo ra­do ko­ri­stim.

Mo­že­te li za ne­što ili ne­kog re­ći da mr­zi­te?

− Mr­zim je pre­ja­ka reč za nas u Voj­vo­di­ni, mi bi pre re­kli - je­dim se.
Ne­ku ve­li­ku mr­žnju, u smi­slu da bih ne­kom mo­gao na­ne­ti zlo, ni­sam još us­peo da ose­tim i to mi je po­ma­lo kri­vo. Ali to je ta­ko ge­net­ski i po menta­li­te­tu od­re­đe­no. Ni­smo ta­kvi lju­di i za­to me sve te stva­ri iri­ti­ra­ju i po­ku­ša­vam da ih spre­čim. Ne dam da nam se to usa­di.
 
Zabeležio Dejan Ignjić