Đorđe Nikolić, muzikant: Nekad su svi živeli od kafane

Đorđe Nikolić, muzikant: Nekad su svi živeli od kafane

Svakodnevna atmosfera oko Spensa je uobičajena, gradska košnica. Ljudi cirkulišu. Jedni žure kroz nemilosrdnu egzistenciju, drugi opušteno ispijaju treću kafu u baštama načičaknih kafića, neki su zabrinuti ishodom na sudu, nasmejani studenti u kolonama hode ka hramu znanja, vozači trube za medalju, dok se deca pod budnim okom starijih raduju sladoledu. Po neko zastane i ispred izloga knjižare. Tako život vrevi, otuđenost je primetna. Sve to "remeti" jedan neupadljiv čovek.

Iza stepenica viri kutija od instrumenta. U njoj po neki dinar. Čuje se violina. Na dečijoj stolici sedi suv, tih čovek i svira dok je ofinger sa sakoom uredno okačen na gelender. Tu je skriven skoro svaki dan. Kad mu zdravlje dozvoli. On je Đorđe Nikolić (62 godine), muzikant, silom prilika ulični svirač, stara kuka novosadska, kafanski hroničar, svedok starog, dobrog Novog Sada. Ovo je priča o njemu i vremenima kojima se svi nadamo da će se vratiti.

- Rođen sam u Novom Sadu, odrastao na Detelinari, a već sa 10 godina sam počeo da sviram i to u Mišinom orkestru iz Bačke Palanke. I deda, i stričevi su mu bili muzičari. Kuća je uvek bila puna istrumenata, znao sam da sviram sve, koji god instrument bih uzeo u ruke. Jednostavno sam se takav talentovan rodio, mada sam jedno vreme kao klinac imao privatnog profesora. Prosto ne znam koji instrument bolje sviram (smeh). I sinovi su povukli na mene, uzmu instrument prvi put u ruke i odmah sviraju. S Mišinim orkestrom sam najviše svirao na čardi "Dunav" u Bačkoj Palanci, ali i po drugim vojvođanskim mestima. U svim čuvenim novosadskim kafanama sam svirao – "Niš", "Sport", "Lipa", "Bela lađa"... ne mogu imena svih ni da se setim. Ne zna se gde je bilo bolje i da li su para više imali gosti ili muzičari. Sve kafane su bile pune, a svako selo je imalo po tri orkestra – započeo je svoju priču Đorđe.


Kako kaže, tad je bio mlad, nije osećao nikakav umor. "Popiješ, jedeš, sviraš, imaš novca..." – tako je živeo. U kafani se sve dešavalo, provodili dani, godine.

- Od kafane su tada svi živeli. Muzičari, konobari, kuvari, milicija, sudije, majstori, šverceri, lopovi... Majstori su sklapali poslove kao i oni imućniji, a milicija i sud su imali pune ruke posla zbog tuča (smeh). Dolazile su poznate ličnosti, nameštale su se fudbalske utakmice, mogla je da se kupi roba iz inostranstva. Dolazili su i oni prvi, poznati novosadski krimosi, da im sad ne spominjem imena, a stariji Novosađani znaju o kojima je reč. Bili su mladi, pa pravili gluposti i hteli da jedu, piju i da im sviramo za džabe, pa su izbijale tuče. Posle par okršaja, postali smo dobri s njima, čak sam im kasnije redovno plaćao da jedu (smeh). Podbara, Salajka, Telep... svaki kraj je imao svoju ekipu, čak su i imena imali. Kakve su to budale bile, pravi mangupi, a ne ovi današnji slepci. I uvek je bila ferka. Obračunaju se, posle zajedno piju i svako na svoju stranu. Muškarci su subotom izvodili žene u kafanu, a ponedeljak je bio švalerski dan. Žene su to znale, ali su bile zadovoljene, ne zapostavljene i bilo im je dobro. Dva dana se slavio 8. mart. Danas je sve drugačije, sad žene piju više od muškaraca – rekao je stari violinista.


Previše je bilo lepih trenutaka, žena, pića, para, nastavlja priču Đorđe, list od gore čuvenih romskih muzičara Nikolića. Prema njegovim rečima, niko se od kafanskih muzičara nije obogatio jer su mislili da će uvek biti para i život tako dobar.

- Zarađivao sam tri plate, izdržavao celu familiju, davao pare svakom ko god je tražio. Kad svaki dan imaš pune džepove novca, onda ni ne obraćaš pažnju na njega. Bio je to boemski život. Niko nije znao, niti pitao koje si vere. Po ceo dan smo svi zajedno sedeli i pili. Narod se voleo, sve dok nisu uzeli puške. Tih devedesetih godina sam počeo da sviram po inostranstvu jer su kafane pukle. Najviše smo sezonski svirali u Oslu, u hotelu našeg čoveka. E, tek tad sam shvatio šta je novac i uštedeo da kupim dva stana. Mi smo u inostranstvu bili jeftina radna snaga i svirali po restoranima, a njihovi umetnici na ulici. Onda sam pao, ispalo mi je rame i morao sam da prestanem sa Norveškom. Doktor je rekao da neću moći više da sviram, ali evo, ipak sviram. Ne bi verovao da čuješ kako sam pre svirao – sa setom se priseća Đorđe.


"Zeznute" koviljske svadbe

Đorđe se priseća da su seoske svadbe nekada trajale nedeljama. Kumovi i gosti nisu znali šta će od dosade i gluposti, pa su ih terali da sviraju na drveću i krovovima. Plaćali su dobro te egzibicije.

- Zamisli 500 ljudi na svadbi, a nas osmorica. Padali smo u komu, pa i završili u bolnici. Pijani gosti odu da spavaju, ovi otrežnjeni ustanu, a mi moramo stalno da sviramo. Još svemu tome dodaj dva kuma, majko mila. To nije bilo moguće izdržati, pa smo jednom i pobegli sa svadbe. Pogotovo "zeznute" svadbe su bile u Kovilju. Iako smo donosili pune kofere para, prestali smo da sviramo seoske svadbe, držali smo se kafanskih. Uplašili smo se jer nismo mogli da spavamo, živci su treperili, stalno smo u ušima čuli muziku, bili smo premoreni, živi mrtvaci. Doktor je savetovao striktan odmor i poslušali smo ga – čuli smo od Đorđa.


Iako svira 40 godina, nema ni godinu radnog staža, pa ni penziju. Bolno rame ga je "isteralo" iz kafane i sad mu je pozornica kod Spensa. Žena iz Nemačke šalje deviza koliko može za sinove, snaje, unučiće i njega.

- I ljubav prema muzici, i potreba su me naterali da izađem na ulicu. Prvo sam bio u Dunavskoj ulici, ali tamo ima puno uličnih svirača. Samo pravimo buku, pa prolaznici nikog ne čuju. Tako mi je Spens pao napamet. Ako mi zdravlje dozvoli, sviram svaki dan od 8 do 15 sati. Za tih sedam sati u proseku sakupim hiljadu dinara. Moraš stalno da sviraš, nikad ne znaš ko će ostaviti novac. Ja strava pevam, ali ovde ne pevam da se ne sakupljaju pijani ljudi i remete mi posao. Kad nisam pre rata uštedeo novac, sad sigurno neću. Koliko god da zaradim, ja sam zadovoljan. Problem je što najviše para odlazi na lekove. Žalim za prošlim vremenima, ali zato što danas nema slobode, sigurnosti, što ljudi nisu raspoloženi, niti znaju šta ih čeka sutra. To je nekad bila neviđena lepota. Živelo se, uživalo, a sad zabranili pušenje u kafani. Ludost Zapada, šta drugo da kažem – zaključio je naš sagovornik.



Razgovarao:
Dejan Ignjić
Foto: 
Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
10
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • mikica

    pre 95 dana i 2 sata

    pa gde su ti sad ti koferi para druze? da si bio pametan, pokupovao stanove, sad bi ziveo od kirija...

    Oceni komentar:
    5
    2
bez vode novosadsko porodilište koncert JKP Vodovod i kanalizacija dunavska sonata betanija bez struje udžbenici Srbija muzička omladina novog sada havarija na vodovodu štrand horoskop zdravlje Kać Petrovaradin Spens novi sad vremenska prognoza novi sad bebe stanovi novosađani dunav isključenja struje tajne horoskopa vremenska prognoza novorođenčad Isidor Bajić elektrovojvodina MUP