Dnevnik jednog čekača: Čari zakazivanja u Jodnoj banji

Dnevnik jednog čekača: Čari zakazivanja u Jodnoj banji

Tri babe i ja se utrkujemo da joj što komplikovanije, u stilu trejlera za neki triler, objasnimo šta sve treba da uradi i ko od nas duže stoji ovde, a iz njenih, širom otvorenih usta pomalja se krik – to se čeka dvaput?! IJUUUUU! Da. Iju...

Sa svojih 33 godine i već poprilično kritičnom situacijom u lumbalnom delu kičme, požalih se kumu pre neki dan da treba da zakažem pregled kod fizijatra. Pita me šta je tu problem, podsetim ga na beskrajne redove pred Pokrajinskom bolnicom, kao samo jedan od primera...bez efekta. Kaže – Hajde baš idi pa ćemo da vidimo. I tako, prvog dana najlepšeg godišnjeg doba, uzeh slobodno prepodne da pokušam da zakažem pregled u Jodnoj banji (samo jednom mesečno se zakazuje za naredni mesec)...

Na ulazu tiskanje, recimo kao pred sam početak koncerta u "Quarteru", samo je malo geronto-publika. Ali, ima ih koji ne gube duh. Jedna baba veli zakazivala je tri meseca, njena prijateljica zakazivala godinu dana... kako je krenula, zapitao sam se hoće li izbunariti i nekog ko zakazuje od osnivanja Jodne banje. Tri mesta za zakazivanje, jedno možemo nazvati "skretnicom", jer se tu predaje knjižica i onda te preusmere gde treba – preko puta.

Ljudi ćaskaju, nekima je čak zabavno kao da čekaju matine projekciju u bioskopu, svih fela i svih naglasaka i sve ih povezuje jedno – nemaju veze. Srbija. Prosto mi je bilo neprijatno koliko nam dobro ide. Kao podmazano. Izraz "Na kukovo leto" dolazi do punog izražaja, ako se neko pita kakav je to izraz i kada ga upotrebiti – evo idealne prilike.

Dođeš da zakažeš lekara, sve i ako negde piše na zidu kad se kod kog lekara zakazuje (piše, doći ćemo i do toga), ne vidiš od ljudi koji se tiskaju kao u gradskom autobusu, pa ti na kraju ostali objasne šta da radiš i onda si u milosti sestre koja piše nešto, maše, viče i glasne žice joj već jako bubre od vikanja. A kad dolaziš, pa gledaš kroz ogradu iz Futoške, sa nadom u srcu da je sve vreme zauzeta telefonska veza u Kol-centru – jer su zle šalterdžije digle namerno slušalicu i tako je drže – tvoji snovi o zakazivanju padaju u vodu, jer tek kada priđeš velikim ajnfort vratima na ulazu shvatiš da ima unutra toliko ljudi da bi u paru mogli da se poređaju do Elektro-škole, možda i do onog leskovačkog ćevapa u blizini raskrsnice kod Futoške pijace...

Dakle, lepo kompresovana masa, u koncentričnim polukrugovima, koje bi neko u šali mogao nazvati – redovima. Ako slučajno ideš kod dr Jankovića, vrati se u 10, pa negde u podrum da zakažeš. Ako uspeš, uspeo si. Ako ne, putevima onih baba sa početkom teksta, pa ćeš nekad već zakazati, ako ti usput kičma ne otkaže.


Vol. 1 – Daj knjižicu "preko veze" ;)

No da se vratimo pravilima zakazivajućeg postupka, koje novopridošli članovi ove male čekačke zajednice revnosno upijaju čekajući Godoa. Dakle, na prvom mestu (skretnici), čekaš da bi im dao knjižicu i rekao kod kog ćeš lekara. Dobra stvar je stara novosadska "varijanta" iz busa – daš knjižicu prvom ispred sebe pa on šalje dalje dok ne dospe u ruke sestre sa armiranim glasnicama. To je jedna gospođa koja me instruisala nazvala "predavanje preko veze", da bih posle čuo da se to inače tamo tako zove. A onda??? Eeeeee, onda čekaš da se nešto desi. Prozove te sestra, pa ako čuješ od gužve ti se javiš, kažeš kod kog ćeš lekara i daš broj telefona (kao da će da te zovu?!) i onda čekaš...

Drugi nivo čekanja je čekanje da se knjižice iz prepune kartonske kutije sa knjižicama predaju preko puta. Ja sam to zamislio kao teatralan prolazak sestre "Promuklije" kroz masu i svečani čin primopredaje knjižica na šalter preko puta, još obogaćeniji osobama nego ovaj prvi – skretničarski. Tamo niko nije promukao, ali zato niko ne zna ni ko je prozvan. Kad smo kod prozivanja, ako ovaj tekst pročita izvesna gospođa Rozalija, ili neko njen, nek joj se prenese da je od 8.15 do 10 sati prozvana jedno četiri puta...avaj!

Poseban slučaj je, ako se, ne daj Bože predomisliš pa hoćeš da ideš na posao...Tu počinje misija za Izija – avantura "Dođi do knjižice!". No, o tome pred kraj ovog iscrpnog izveštaja (većina slova napisana je tokom stajanja u "redu")...


Vol. 2 – Reče mi jedan deda

"Isto je", reče jedan deda (koji će sledeći put da ide "u Zavod za fizijatriju kod one rampe u Futoškoj ulici", jer ga "JOOOOODNA BANJA VIŠE NEĆE VIDETI!"), "ako ne stigneš do deset da se zakažeš"...onda moj bato čekaš da ti nađu knjižicu, pa da ih namoliš da ti je daju, jer šta ćeš bez knjižice?! – Onda, veli deda krajnje ozbiljno, moraš ići da vadiš novu zdravstvenu u Socijalno!!!

U međuvremenu, dok ćaskamo Starac Fočo i ja, troje ljudi mi zove na tri telefonske linije Kol-centra, jer kažu da može i tako da se zakaže. Prolazni rezultat posle sat i po – dobili vezu četiri puta, zvonilo do kraja i ništa. Jer, tu počinje nova misija za Izija avantura broj 2 – "Ubo si broj, sada ubodi liniju!" Uprošćeno – ima tri linije i jedna potencijalno nervozna teta, pa ako od te tri linije koje zvone teta baš na tvoju nabasa – možda i zakažeš...

Leđa ubiše od stajanja, žalim se naglas, jedna baba me gleda i kaže:"Pa ti si mlaaaaad". Zakašljah se od smeha. A šta mislite, gospođo moja draga, da sam došao očnog da zakažem? Tri babe se zakašljaše od smeha! Prošla mi fora :)

Danas mi je – BANJA! Ponavljam mantru besomučno, gledajući u potiljak lika sa vezanim repom koji na drugom šalteru jadan čeka od postanka sveta...Pitao bih ga nešto, oko zakazivanja, iz fazona, ali kapiram da je poput onih budističkih monaha što se "samobalzamuju" utišao sve životne funkcije i usporio rad srca snagom volje, pa ne bih da mu remetim fokus. Mada, jadan, više asocira na fikus nego na fokus – kad god ga pogledam u istoj je pozi!


Vol. 3 Onion rings

Promoteri kompanije "Onion life" i podružnice "Garlic foods" strateški su zauzeli pozicije na obodima koncentričnih polukrugova koje, opet kažem, možda ovi iz Jodne banje zovu "red". Na početku ne znaš da li je crni ili beli luk. Ili je neka vrsta začinske mešavine koju je neko od brkatih primeraka sugrađana konzumirao za doručak...Onda negde na pola čekanja počneš da sumnjaš u sve oko sebe, gledaš ih sumanuto kako se smeškaju zamišljajući kako grizu luk kao jabuku i unose te zdrave sastojke u sebe da bi posle došli baš da tebe ubiju u pojam...E onda, u trećoj fazi besomučnog bežanja od mirisa luka, prođe pored tebe jedan primerak zdravohraneće geronto-domaćice i imaš osećaj kao da ti je naslonila usne na nozdrve i lagano ti uduvala sadržaj želuca...to reže, to peče, to mozak boli...I tada shvatiš da ne možeš pogrešiti da li je crni ili beli –oko belog luka nema greške...


Vol. 4 – Modna policija

Da nisam rešio da iskoristim jutro za zakazivanje fizijatra, kako bih inače na prvi dan proleća gledao u zatvorenom prostoru dedu sa ruskom krznenom šubarom i još u formi kačketa O.o, nešto mlađeg gospodina sa autfitom "Povratak otpisanih", sa sve onom opasnom crnom poluberetkom sa rubom napred – sezona proleće/leto 2015 za šmekerice iz Pokreta otpora. Najposle, kada bih se razvedrio pogledom na grančicu nekog procvetalog žbuna na prvi dan proleća, što je unela jedna, reklo bi se sveža penzionerka? Jbt prvi dan proleća! Jedan moj prijatelj je napisao pre nekoliko godina poemu "Proleće je, u Srbiji živim". Dalje od naslova ne moram da idem, savršeno se uklapa.

Modna policija uočila je i razdrljenog poludedu u sivom duksu s kapuljačom i cibzarom, bez potkošulje, ali izrazito dlakavog poprsja. Iskreno šapućem – Gospode Bože nadam se da je neki od pacijenata što leže na stacionarnom lečenju!

I kao na koncertu, gde god da staneš tu je prolaz i svi se guraju. Prolazi čovek i shvataš koliko duboko diše jer zadahom postavlja nove standarde u oblasti zaštite životne sredine...

U to vreme, deka širokog obima glave, koja se ne uklapa s tananim staračkim glasićem, diktira onoj sestri "Promuklović" broj telefona, pa kaže: TRIIIIIII, ŠEEEEEEST, TRIIIIIIII...! I moli, jadan, da mu se zakaže posle desetog aprila pregled. A ti bi da biraš, bahati starče?! Sestra ga pogleda, neočekivano se budeći iz rutine i dolazeći u stvarnost (videlo joj se u pogledu), sažali se na deku i kaže – dobro gospodine...upisaću...

Prle iz "Otpisanih" se par trenutaka kasnije ražestio, a budući da je pošao u suteren zaključujem da čeka za nekog od lekara od "posle deset". Sudeći po kratkom dijalogu sa sestrom, kanda je čekao celo jutro ne znajući tu "sitnicu"...

– Što mi niko to ne kaže?!

– Pa gospodine, piše Vam na zidu!

- JA SAM NEPISMEN! (mars u p.m. (nešto tiše, sebi u bradu, ali da ga i mi čujemo, mi, njegovi saborci u borbi protiv okupatora))


Vol. 5 – Šta, to se čeka dvaput?

U jednom trenutku, negde posle 9, s Marsa u hol Jodne banje upada mlađa žena koja još ni knjižicu na razvodnu kutiju nije predala. Tri babe i ja se utrkujemo da joj što komplikovanije, u stilu trejlera za neki triler, objasnimo šta sve treba da uradi i ko od nas duže stoji ovde, a iz njenih, širom otvorenih usta pomalja se krik – to se čeka dvaput?! IJUUUUU! Da. Iju.

Ljudi donose nalaze, dolaze s punim rukama medicinske dokumentacije, kao da će na šalteru da im traže anamnezu bolesti i postave preliminarnu dijagnozu. Mada...kako deluje da će da traje taj komplikovani postupak određivanja datuma za dolazak kod fizijatra, počinjem da se pitam da li da i ja izvadim uput.

Jesam pomenuo da mi je prosto neprijatno kako to sve lagano i opušteno ide???


Vol. 6 – Epilog i triput URA za Marinu!

S neke strane, lepo je sa tim običnim svetom čekati u redu. Posebno sa starijima. Ne zameraju ti ako kašlješ jer su navikli, ako uđeš u priču s njima drago im je jer imaju pažnju, fazoni im nedostaju jer su uglavnom sumorni i slomljeni od ovakvih sranja iz dana u dan...a lepo je videti namršteno i naborano lice koje se razvuče u 20-ak godina mlađi osmeh kad mu kažeš kako te kosti bole od stajanja...

Na kraju, posle oko dva i po sata čekanja i dolaska na prag drugog šaltera, što je u proseku još svega nekih sat i po – do dva, zove me prijateljica Marina i kaže "Uspela sam da zakažem telefonom!". Zvali su besomučno za mene, na kraju su dobili na neki "četvrti" broj telefona, koji nema na sajtu, uspeli smo...

Razgrćem čekače, prilazim sestri koja već ne zna "gde udara" i do njene kartonske kutijice prepune zdravstvenih knjižica i, prigušujući zadovoljan osmeh, gotovo uskliknem: "Moram da uzmem knjižicu, hitno mi je!". Muk. Sve oči su uprte u ludaka koji je dočekao da mu uzmu knjižicu i sad je traži nazad...

Čak i sestra ne može da veruje, pita me "Zašto?!". Odgovaram da moram hitno na posao i da ću se već snaći (gde da još kažem naglas da sam zakazao preko telefona...)

- Kako ja sad da nađem Vašu knjižicu među ovoliko knjižica i ljudi koji čekaju?

- Pa, dajte da podelimo gomilu na pola pa ću i ja da probabram...???

- Dođi ti momak sutra!

- Gde?

- Na taj šalter preko puta. Možda ti čak bude i zakazano nešto :)

Razmenismo osmeh za kraj...ostavih saborce u holu...izađoh u prvi dan proleća.

Oceni vest:
25
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Slavka

    pre 2501 dan i 42 minuta

    Vi iz N. Sada, mozete bar da cekate u redu, a mi iz ostalih mesta Vojvodine, posle milion pokusaja odustajemo od telefonskog zakazivanja. I nije samo Jodna banja smislila takav nemoguc sistem, tako je u Pokrajinskoj poliklinici. I sta nam onda ostaje nego da umiremo u svom bolu.

    Oceni komentar:
    2
    7
  • @Slavka

    pre 2500 dana i 23 sata

    U pravu ste. U Pokrajinskoj bolnici je jos gore...dobro je oslikana ova situacija a bilo bi lepo da neko to od nadleznih procita

    Oceni komentar:
    0
    5
  • Mima

    pre 2500 dana i 11 sati

    Samo da dodam - Marina je carica :)))))

    Oceni komentar:
    0
    2
  • lulu

    pre 2499 dana i 9 sati

    stvarno bravo za marinu! :)

    Oceni komentar:
    0
    3
  • Beta

    pre 2491 dan i 3 sata

    Godinama odlazim na lečenje u Jodnu banju! Svaki put sam uspela zakazati pregled kad mi je bilo neophodno !Mogu reći da mi je lekarka ljubazna ,terapeuti rade svoj posao . Nije im lako,pacijenata puno ( različitih fele ) I umeju sa svima !Plate su im mizerne ! Da prokomentarišem članak ..ne znam šta bih rekla ....?

    Oceni komentar:
    11
    4