Dr Jelena Zvekić Svorcan, fizijatar-reumatolog: Obratite se lekaru čim se pojave bol, trnjenje ili vrtoglavice

Dr Jelena Zvekić Svorcan, fizijatar-reumatolog: Obratite se lekaru čim se pojave bol, trnjenje ili vrtoglavice

Danas gotovo da nema osobe koja se bar povremeno ne žali na bol u kičmi, vratu, ramenima, kolenima... Najnovije statistike kažu da probleme sa kičmom ima preko 80% ljudi, a od hroničnog bola u leđima pati 60% populacije. Nažalost, mnogi se odlučuju da trpe pomenute simptome i lekaru se jave tek kad im svakodnevno funkcionisanje postane onemogućeno. Za ove, sve veće brojke, ponajviše je "zaslužan" sedeći način života koji je odavno uzeo primat, te je neophodno znati kako sebi možemo pomoći, a šta nikako ne bismo smeli raditi.

Prim. doc. dr sci med. Jelena Zvekić Svorcan specijalista je fizikalne medicine i rehabilitacije, subspecijalista reumatologije i doktor medicinskih nauka, a dodeljeno joj je i zvanje Primarijusa. Zaposlena je u Specijalnoj bolnici za reumatske bolesti Novi Sad, poznatijoj kao Jodna banja, kao docent na Katedri za medicinsku rehabilitaciju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i kao Docent na Defektološkom fakultetu u Beogradu. Pored toga, konsultant je u Poliklinici ST Medicina u Novom Sadu. Predsednica je Reumatološke sekcije Vojvodine, kourednica i recenzentkinja medicinskog časopisa nacionalnog značaja "MD – Medical Data" i učesnica na raznim međunarodnim i domaćim kongresima i edukativnim seminarima. 2020. godine dobila je Zahvalnicu u znak priznanja za uspešan rad u okviru delatnosti Društva lekara Vojvodine.

Bavi se dijagnostikom i lečenjem degenerativnog (zglobnog i vanzglobnog) reumatizma, zapaljenskih reumatskih bolesti, metaboličkih bolesti zglobova, stanja nakon povreda lokomotornog aparata i osteoporoze.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad otkrivamo koji su najčešći problemi radno aktivnog stanovništva, kako se oni mogu preduprediti, koje su najdelotvornije metode lečenja, koje simptome ne smemo zanemarivati, koje su opasnosti lečenja kod nestručnih lica i mnogo toga drugog.


Na kakve probleme se žali najveći broj Vaših pacijenata i koja kategorija stanovništva je najzastupljenija?

– Nezavisno od starosne dobi, najviše se žale na cervikalne i lumbalne sindrome, sa tegobama u vidu bola i/ili trnjenja ruku i nogu. Najveće opterećenje kičme je sedenje i stajanje u mestu, pa su to najčešće radno aktivni pacijenti koji svoje radno vreme provode u sedećem položaju. Oni uglavnom rade za kompjuterom, a nakon završenog radnog dana sedaju u kola da bi stigli do kuće, gde ostatak dana provode ispred televizora ili, opet, ispred kompjutera. Dakle, jedan sedentarni način života je postavio sasvim drugu, novu patologiju zbog koje nam pacijenti najviše dolaze.


Redovna fizička aktivnost je, stoga, još važnija nego pre, kada su se ljudi više kretali?

– Pored terapijske uloge, ona spada i u preventivu i veoma je bitna. Ako ništa drugo, barem neka to bude šetnja. Ova epidemija nam je dodatno onemogućila da se redovno rekreiramo, ali ostala nam je mogućnost šetnje. Takođe, i sami u kućnim uslovima možemo da sprovodimo neki adaptirani vid fizičke aktivnosti. Mada, obično se svi setimo da radimo vežbe kada već nastanu tegobe.


Na šta je potrebno obratiti pažnju kod bavljenja sportom i rekreacijom?

– Važno je pravilno trenirati, pod nadzorom fizioterapeuta ili trenera koji su stručni. Često se zanemaruju vežbe istezanja i zagrevanja pre i posle svakog treninga. Ukoliko se to ne radi, dolazi do upale tetiva i mišića, pa čak i njihovih ruptura. U srednjem životnom dobu ljudi se uglavnom rekreativno bave nekom aktivnošću (npr. muškarci idu na fudbal ili košarku) i ne zagreju se dovoljno, te imamo pacijente sa povredama, koje nekad zahtevaju operativno lečenje i/ili dugotrajnu rehabilitaciju.

U kom momentu je neophodno obratiti se fizijatru?

– Što pre, čim se jave tegobe kao što su bol, trnjenje, vrtoglavice... Obično smo mi, fizijatri, "prva linija" kod koje izabrani lekari šalju pacijente kad se javi bol u koštano-zglobnom sistemu, vrtoglavice i trnjenje ekstremiteta, ali neretko moraju da se uključe i lekari drugih specijalnosti, kao što su specijalista ORL, kardiolog, pulmolog, neurolog... Tako da vrlo često baš mi, fizijatri, moramo da napravimo trijažu i uputimo pacijenta kod lekara druge specijalnosti. Ipak, dešava se i da to bude jedan miks različitih bolesti, pa ulogu u lečenju pacijenta delimo sa neurologom, ortopedom, kardiologom, pulmologom...

Jako je bitna dobro uzeta anamneza, jer to često predstavlja 50 posto dijagnoze


Šta treba da sadrži neophodna dijagnostika i kako izgleda jedan fizijatrijski pregled?

– Jako je bitna dobro uzeta anamneza, jer to često predstavlja 50 posto dijagnoze. Pacijent nam prvo govori o svojim glavnim tegobama (bol, trnjenje, žarenje, vrtoglavica, nesvestica...), kada su počele, da li su počele naglo ili postepeno, ima li nekog provokativnog momenta poput nezgodnog položaja ili podizanja tereta... Važno je ispitati pacijenta da li ima druge bolesti i pogledati izveštaje drugih specijalista, što može da nam ukaže na sumnju da nije u pitanju lokomotorni aparat. Bitna je i porodična anamneza (da li je kod srodnika bilo sličnih tegoba), kao i socijalna (da li živi u stanu ili u kući, ima li lift, na kom spratu živi...), potom profesionalna (kako provodi većinu dana, da li mu je posao vezam za dugotrajno sedenje ili radi težak fizički posao). Sledi detaljan klinički pregled, pri čemu se analizira njegov hod, inspekcija, palpacija, pokretljivost kičmenog stuba, pokretljivost u perifernim zglobovima, uočavaju se eventualni deformiteti kičmenog stuba ili promene na koži. Ukoliko se negde primeti ograničena pokretljivost, koristi se uglomer kojim se meri u stepenima koliki je taj ograničeni obim pokreta. Ukoliko vidimo da pacijent u nekom segmentu ima oslabljenu mišićnu snagu, tada uradimo i manuelni mišićni test, za šta je potrebno ogromno iskustvo fizijatra. Nakon svega toga, pravi se plan šta dalje treba da se uradi od dijagnostike, da li je to rendgen, ultrazvuk mekog tkiva, elektromioneurografija, magnetna rezonanca, kao i to da li je potrebno da ga pošaljemo i kod lekara neke druge specijalnosti. Pristup pacijentu mora biti multidisciplinaran i često mora da se uključi lekar druge specijalnosti. Na osnovu subjektivnog stanja, objektivnog nalaza i uvida u nalaze dobijene dijagnostikom, postavlja se dijagnoza i potom se pravi plan lečenja koji je individualan za svakog pacijenta, a cilj je oslobađanje od bola, povratak pređašnjeg stanja bez tegoba i prevencija ponavljanja tegoba.


Kako izgleda tok lečenja?

– Najpre vodimo računa o preventivi, da ne bi došlo do daljeg razvoja tegoba, bolesti ili oštećenja, te pravimo plan za adekvatnu terapiju. Prvo se vrši edukacija pacijenata o zaštitnim stavovima i pokretima, kako da se ponašaju u svakodnevnim aktivnostima. Osnovno je da se pacijenti nauče da dizanje tereta vrše iz čučnja uz isprvljenu kičmu, savetuje se da se izbegava torzija, tj. uvrtanje kičmenog stuba. Iako je ekspanzija informacionih tehnologija, te pacijenti mogu lako da se informišu i edukuju o prirodi oboljenja i načinu sprovođenja vežbi, uvek imaju dodatna pitanja i za lekara fizijatra i za fizioterapeuta. Uključujemo pacijente na kinezi program, gde nadalje rade sa fizioterapeutom, koji sa njima radi korekciju, šemu hoda, usavršavanje koordinacije pokreta, pravilno izvođenje vežbi, kako bi ih pacijenti mogli nastavititi raditi i sami, u kućnim ulovima. Rade se i vežbe za održanje i povećanje obima pokretljivosti u kičmenom stubu, zglobovima, istezanje mišića, jačanje muskulature, poboljšanje cirkulacije, vežbe disanja. Pored kineziterapije na koju stavljam akcenat, u ST Medicini imamo i sve modalitete fizikalne terapije: elektoterapija, magnetoterapija, laseroterapija, sonoterapija... Ono što bih izdvojila je Shockwave terapija (terapija udarnim talasima), koja se često koristi za bol u ramenu zbog upale pripoja tetive, kalcifikata, sindroma smrznutog ramena, ahilodinije, petnog trna, napetosti u mišićima, teniskog i golferskog lakta, kao i za efektivnu redukciju celulita i strija i učvršćivanje vezivnog tkiva. To je neizvazivna metoda, vrši se pomoću specijalnog aplikatora, procedura traje desetak minuta, a broj tretmana zavisi od indikacije, obično se radi tri do šest tremana u razmaku od nedelju dana. Postoji šema lečenja koju je dao sam proizvođač, a lekar može da kreira svoju šemu prema potrebama pacijenta tj. na displeju aparata se podešava frekvencija i nivo eneregije za različlite dijagnoze sa korišćenjem velikog broja aplikatora.


Sve više ljudi pati od diskurs hernije, praćene intenzivnim bolovima. Šta je najdelotvornije za ovu dijagnozu?

– Kod diskurs hernije je izuzetno delotvorna spinalna dekompresija i trakcija, koja u nekim stanjima može da zameni operativni zahvat kičmenog stuba. Pored kliničkog nalaza, neophodna je određena dijagnostika, magnetna rezonanca vratnog ili lumbalnog dela kičme i konsultacija neurohirurga. Dakle, veoma se ozbiljno i odgovorno pristupa ovakvom nivou lečenja. Ovaj vid lečenja se vrši na specijalno konstruisanom stolu koji se sastoji iz pomičnih delova, a pacijent se za sto fiksira pojasevima i vrši se ritmično istezanje u kratkim vremenskim intervalima od 10 do 60 sekundi, trajanja od 10 do 30 minuta. Tokom ove terapije, povećava se intervertebralni proctor, a samim tim se oslobađa disk koji je prenapregnut, smanjuje se bol, dolazi do istezanja mišića, fibroelastičnih vlakana i poboljšava se vaskularizacija, tj. ishranjenost ugroženih tkiva.


Trnjenje ruke je nešto što se dešava velikom broju ljudi koji rade za računarom. Koliko je bitno obratiti pažnju na ovaj simptom?

– Trnjenje ruke nikako ne treba zanemariti, ono može da bude od vratnog dela kičme ili uzrokovano nekim neurološkim ili kardiološkim uzrokom. Uzroci mogu biti prinudni položaj glave i vrata usled višečasovnog rada za računarom, držanje miša, gde pacijenti nekad ne mogu da drže u ruci ni šoljicu kafe ili olovku zbog trnjenja i osećaja slabosti u rukama. Nažalost, pacijenti se uglavnom jave kasno, pa prođe čak i nekoliko godina od pojave prvih tegoba do javljanja lekaru. Uzrok pojave ovog bola jeste kontinuirana napetost mišića i tetiva od vratnog dela kičme, preko rameno – lopatične regije, sve do ručnog zgloba te ruke. Svakodnevno višečasovno zadržavanje u ovom prinudnom položaju dovodi do hroničnog zamora mišićnih struktura i opterećenja lokomotornog aparata. Često nismo ni svesni koliko je ovaj prinudni položaj štetan. Pored cervikalnog sindroma koji je najčešća posledica ovakvog položaja, često se javlja i sindrom karpalnog tunela, kao posledica pritiska na nerv medianus koji se nalazi u pomenutom tunelu na dlanskoj strani ručnog zgloba. Prevelikom upotrebom mišića ručnog zgloba, tetive postaju hronično napete i pritiskaju nerv, što dovodi do karakterističnog osećaja trnjenja u dlanu i prstima. Pored toga što se za ovaj vid tegoba okrivljuje opet rad na računaru i višečasovna kontinuirana upotreba miša, do ovakvog stanja mogu dovesti i neke bolesti, kao što su reumatoidni artritis ili dijabetes, pa je neophodna dobra dijagnostička evaluacija pre uvođenja u terapijske procedure.

Nažalost, pacijenti se uglavnom jave kasno, pa prođe čak i nekoliko godina od pojave prvih tegoba do javljanja lekaru


Kako umanjiti faktore rizika?

– Faktori rizika treba da budu smanjeni na što je moguće manju meru, recimo, pravilan položaj prilikom sedenja za računarom, korišćenje podesivih stolica i radnih stolova na određenom nivou... I kod drugih zanimanja dolazimo do problema, kao što parketari dugo kleče pa imaju problem s kolenima, laboranti sede ili stoje u mestu, stomatolozi, hirurzi i frizeri stoje satima u mestu uz nefiziološki položaj kičmenog stuba... Naravno, u profesiji je teško ukloniti faktore rizika u potpunosti, jer ljudi moraju da rade, ali oni se mogu značajno smanjiti. Na primer, vozači mogu da naprave pauzu da se istegnu i prošetaju, svi ostali mogu u pauzama da urade nekoliko vežbi... Moje kolege iz ST Medicine i ja smo vašim čitaocima dali i vrlo konkretne savete za one koji puno sede, kojih se uvek mogu podsetiti.


Da li su problemi sa kičmom češći kod žena ili kod muškaraca?

– Uzročno ne treba praviti razliku među polovima kada su tegobe vezane sa kičmom, obično su tegobe vezane za posao koji osoba obavlja. Rizik nastanka bola u leđima je najčešće multifaktorijalan. Obično bol u leđima počinje između 25. i 45. godine života, i normalni proces starenja muskuloskeletnog sistema doprinosi ovoj pojavi. Kao što sam već rekla, zanimanja koja zahtevaju mnogo sedenja predstavljaju veći rizik za razvoj oštećenja diskova između pršljenova i pojave bola u leđima, svakako poslovi koji zahtevaju rad u nefiziološkim položajima kičmenog stuba, pa još nošenje ili guranje teškog tereta su u većem riziku. Ipak, možda bih istakla ženski pol kao više opterećen, jer posle punog radnog vremena žene očekuju poslovi kod kuće koji se prosto podrazumevaju, a kojima nema kraja, te uzimajući i ovaj segment prevaga je kod ženskog pola.


Osteoporoza se učestalo pominje kao "ženska bolest"??

– Smatra se da je osteoporoza ženska bolest, što nije tačno. I te kako i muškarci mogu da imaju smanjenu koštanu gustinu, pa čak i deca. Preporuka je da godinu dana nakon ulaska u menopauzu svaka žena treba da uradi svoj prvi osteodenzitometrijski pregled. Ipak, nezavisno od pola, a ukoliko postoji neki faktor rizika (neka druga bolest ili terapija, raniji prelom na malu traumu, prelomi na malu traumu kod roditelja...), takođe je preporučljivo u raditi ovaj pregled. Prednosti ovakve vrste snimanja su velika preciznost, što traje kratko, ne zahteva prethodnu pripremu, nije skup, a zračenje je minimalno. Naš aparat u ST Medicini ima softver koji, pored kvantiteta, dodatno meri i kvalitet kosti (tzv.TBS, eng. Trabecula Bone Score), tj. procenjuje mikroarhitekturu kosti, što doprinosi tačnijoj dijagnostici, a vrši se i vertebralna morfometrija, gde aparat meri mineralnu koštanu gustinu u svim pršljenovima od četvrtog lumbalnog, pa sve do četvrtog grudnog. Lekari sa licencom ISCD-a za rad na osteodenzitometru interpretiraju pacijentu nalaz i preporučuju najadekvatniju terapiju, vodeći se individualnim pristupom. Koristi se i posebna alatka koja se naziva FRAX, koja kroz kalukalciju faktora rizika koji se dobijaju iz razgovora sa pacijentom izračunava desetogodišnji rizik za nastanak velikih osteoporotičnih preloma i preloma kuka.


Osobe sa bolovima, otežanom pokretljivošću i drugim tegobama nekada posežu za brzinskim rešenjima kod lica koja nisu uvek stručna. Neretko čujemo da je neko išao na "nameštanje atlasa" ili kod tzv. kostolomaca. Kakav je Vaš stav o tome?

– Ne mogu da kažem da u nekim situacijama ovakav način lečenja nema svoje mesto u praksi. Kao i u svakom poslu, i ovde treba stručno pristupiti u smislu izvođenja manuelne terapije, koja se sastoji iz mobilizacije i manipulacije, što se može koristiti za tretiranje zglobova kičmenog stuba. Osnovna indikacija za ovakav tip lečenja je funkcionalna blokada zglobova, a pre njenog izvođenja je neophodna tačna dijagnoza i poznavanje kontraindikacija za njeno izvođenje, kao što su tumori, sveže frakture i luksacije, osteoporoza, zapaljenske reumatske bolesti, diskus hernije, vertebra-bazilarna insuficijecija... Znači, takve zahvate ne sme da izvodi onaj ko iste nije dobro savladao i ne bi smelo da se izvodi bez prethodne dijagnostike. Često se dešava da pacijenti prvo odu na "nameštanje" kičme koje im neko kratko vreme pomogne, a onda se ipak obrate lekarima fizijatrima, neurolozima, neurohirurzima. Dakle – ima mesta za takav vid terapije, ali treba biti oprezan i naglašavam da je neophodna prethodna dijagnostika.


Što se tiče pristupa kod dece, imate li neki savet za roditelje?

– Deca su specifična populacija i njihovim rastom i razvojem, kao i lečnjem lokomotornog aparata, bave se specijalisti dečiji fizijatri i tu nemam iskustva, osim što se bavim analizom i dijagnostikom mineralne koštane gustine osteodnzitometrijskom metodom kod dece. Ipak bih istakla jednu specifičnost koja se često dešava kod dece uzrasta do pete godine. Naime, prelomi i iščašenja zgloba lakta kod dece se često dešavaju jer epifize kostiju podlaktice kasniju srastaju. Često se dešava subluksacija lakta kada se dete naglo povuče za ruku kada je podlakat u pronaciji, a što se često dešava u igri roditelja sa decom, pa bude veoma traumatično i za dete i za roditelja. Dete oseća jak bol, a ovo se leči repozicijom od strane ortopeda, nakon čega se dete istog momenta obezboli i oseti olakšanje.

Često se dešava da pacijenti prvo odu na "nameštanje" kičme koje im neko kratko vreme pomogne, a onda se ipak obrate lekarima fizijatrima, neurolozima, neurohirurzima


Termini "teniski lakat" i "golferski lakat" se često čuju, a često nemaju veze sa tim sportovima?

– Ne, ovi termini nisu isključivo u vezi sa tim sportovima. Zapaljenje mišića pripoja opružača na spoljašnjem epikondilu nadlaktice se često dešava kod tenisera, hokejaša, automehaničara, hirurga, pri dugotrajnom rada za kompjuterom, a usled prenaprezanja ili preopterećenja tetiva pregibača ručnog zgloba, šake i podlaktice javlja se kod igrača golfa, slikara, frizera. Ponavljane kontrakcije ovih mišića, povećavaju hroničnu napetost na mestu gde se tetiva mišića pripaja za kost (entezu). Dolazi do smanjene vaskularizacije tog mesta i iritacije nervnih završetaka. Dominantni simptom je bol, a leči se različitim modalitetima fizikalne terapije.


Bolovi u vratu i leđima dovode se i u vezu sa stresom?

– U populaciji se često spominje cervikalni sindrom, skup sintoma koji se ispoljavaju bolom u vratnoj regiji i širenjem bola u ramena, ruke i prednji deo grudnog koša, uz česte potiljačne glavobolje, zujanje u ušima, vrtoglavice, nesigurnost u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti... Stres u našoj svakodnevnici može da izazove znatan spazam (napetost) vratnog dela kičme i rameno-lopatične regije, što znatno umanjuje ili pogoršava kvalitet života. Pojačana napetost ograničava pokretljivost u vratnom delu kičme i smanjuje cirkulaciju, što dodatno pojačava bol u vratu i dovodi do glavobolje i neprijatnosti, što još dodatno pojačava spazam i bol, što opet izaziva stres, pa pacijent ulazi u začarani krug.


Šta biste kao specijalista fizikalne medicine istakli u svom radu?

– Individualni pristup svakom pacijentu i timski rad lekara fizijatra i fizioterapeuta.


Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
17
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ljiljana

    pre 30 dana i 17 sati

    Izuzetan lekar,specijalista i pre svega čovek koji je posvećen svakom svom pacijentu! Hvala Vam što postojite!

    Oceni komentar:
    0
    3
  • Marko

    pre 30 dana i 14 sati

    Zanimljiv i koristan tekst, pohvala.

    Oceni komentar:
    0
    5