Dr Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće: Deca su zaboravljene žrtve u kontekstu partnerskog nasilja

Dr Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće: Deca su zaboravljene žrtve u kontekstu partnerskog nasilja

Dok statistički podaci u vezi sa bilo kojim vidom nasilja nimalo ne ohrabruju, a žrtve nasilja prečesto bivaju stigmatizovane u javnosti, kao delotvoran način preventive neophodna je edukacija stanovništva, i to od najmlađeg uzrasta. Pred nasiljem ne smemo zatvarati oči, niti ga romantizovati ili umanjivati njegov značaj. Zato o ovoj temi pričamo sa našom sugrađankom koja svakodnevno provodi vreme sa žrtvama nasilja u porodici, pružajući im pomoć i ohrabrujući ih da nastave život bez straha.

Dr Nada Padejski Šekerović rođena je u Novom Sadu 1979. godine, a psihološke nauke doktorirala je  na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu. Proteklih 14 godina kroz svoj rad u Sigurnoj ženskoj kući u Novom Sadu bavi se problematikom nasilja u porodici i trgovine ljudima. Učestvovala je i izlagala na brojnim domaćim i međunarodnim stručnim i naučnim konferencijama, a takođe je bila organizatorka mnogih stručnih skupova na temu zaštite žena i dece od nasilja u porodici. Autorka je i realizatorka stručnih projekata iz oblasti zaštite žrtava nasilja u porodici i zaštite žrtava trgovine ljudima, kao i mnogih projekata posvećenih unapređenju pružanja usluga Sigurne ženske kuće.

Aktivna je učesnica brojnih tela na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou koja se bave unapređenjem rodne ravnopravnosti. Autorka je i koautorka radova objavljenih u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima, a kroz svoje angažovanje sa studentima psihologije posvećena je temama iz oblasti socijalne patologije. Zalaganjem u javnosti ističe značaj razumevanja fenomena nasilja nad ženama u kontekstu rodne diskriminacije, odnosno važnost primene načela rodne ravnopravnosti kao jednog od osnovnih ljudskih prava.

Sa njom smo razgovarali o mnogim aktuelnim temama, od najnovijih statističkih podataka i uticaja pandemije na pojavu nasilja, preko posledica nasilja u porodici po decu, do seksualnog nasilja, čije razumevanje je i dalje u velikoj meri podložno nasleđenim stereotipima o ulozi žene u porodici i društvu, sa željom da se žene ohrabre da nasilje prijave, a javnost da razume i pruži podršku.


Kakav je dosadašnji uticaj pandemije na statističke podatke u vezi sa nasiljem u porodici, prema podacima koje imate?

– Podaci kojima raspolaže Centar za socijalni rad u Novom Sadu kažu da je broj prijava nasilja, kao i broj izrečenih mera zaštite od nasilja u 2020. godini podjednak, čak i nešto niži od 2019. godine. Ipak, u vreme društvenih kriza poput ove, mi možemo očekivati porast broja nasilja u porodici.


Zbog čega prognozirate mogućnost porasta nasilja u narednom periodu?

– Kao psihološkinja očekujem da tek može doći do porasta broja prijava nasilja zato što je pandemija iscrpela sve resurse: lične, materijalne i socijalne. Ako kažemo da se nasilje dešava zbog siromaštva ili mentalne bolesti, to nije tačno, već su pomenuti faktori oni koji doprinose i povećavaju verovatnoću da do nasilja dođe. Uzroci nasilja uvek su lični, individualni. Žrtve nasilja često kažu: "On je divan čovek kad ne pije", ali moramo shvatiti razliku da se nasilje ne dešava zbog alkoholizma, već je on samo faktor koji doprinosi tome, a ključna je odluka čoveka da ga počini. Srž nasilja je to što počinilac smatra da ima pravo da žrtvu kontroliše, zlostavlja, proverava, upravlja njenim životom, jer sebi pripisuje moć i dominantnu ulogu. Zato i pandemija može da bude samo okidač, a ne i uzrok.

Ni stavovi mladih nisu u skladu sa vremenom u kojem žive, pa nasilje često počinje pre braka


Ovde dolazimo do pitanja rodne ravnopravnosti. Reklo bi se da prihvatanje neravnopravnih uloga doprinosi počinjavanju nasilja s jedne i trpljenju istog sa druge strane?

– Da, jer to su zapravo rodne uloge koju se usvajaju tokom socijalizacije, što iz primarnih porodica, što iz svih struktura društva. Koliko dečaka je samo odraslo ubeđeno da je sramota da plaču ili da nose neku "žensku" boju. Novi Sad je potpisnik Evropske povelje za rodnu ravnopravnost, ima Komisiju za rodnu ravnopravnost u Skupštini Grada, ima svoja tela koja se bave ovom tematikom. Na pitanju rodne ravnopravnosti mora se raditi na svim poljima, počevši od jezika. Ja sam psihološkinja, a ne psiholog. Kada mi kažu da im to čudno zvuči, postavim pitanje: zašto im sluškinja zvuči u redu, a psihološkinja ne? Jezik je bitan, ali suštinska je uloga žene – način na koji se razmišlja o ženama, uloge koje im se pripisuju... Žene su neravnopravne u svim aspektima. Čak ni stavovi mladih nisu u skladu sa vremenom u kojem žive, pa nasilje često počinje pre braka, a žene to ne prepoznaju. U medijima je rodna ravnopravnost između senzacionalizma i tišine, ili se ne priča ništa o položaju žena u društvu, ili se senzacionalistički izveštava i to kršeći novinarski kodeks i tu se dodatno ugrožava dostojanstvo žrtve. Time se odgovornost za nasilje dislocira sa počinioca na žrtvu. Ovo je pogotovo izraženo kod seksualnog nasilja.



Kada smo, krajem prošlog leta, razgovarali sa koordinatorkom SOS ženskog centra, saznali smo da je već od aprila prošle godine zabeležen primetan porast poziva njihovom SOS telefonu namenjenom žrtvama nasilja. Da li to znači da su žene ohrabrenije da potraže pomoć i kome se prvo javljaju?

– Ako pretpostavimo da imamo jednu ženu koja trpi nasilje u porodici, ona mora da prođe čitav proces da bi izašla iz toga. Većina njih se prvo informiše o tome koja su njihova prava, da li je to što im se dešava nasilje, da li je ona životno ugrožena... I dalje najveći broj žena nikome ni ne kaže da trpi nasilje i ne obraća se za pomoć. One žene koje zovu za pomoć prvo se obraćaju tako da se informišu o koracima koje treba da sprovedu kako bi izašle iz toga, ili nasilje toliko eskalira da su prvi kojima se obrate policija. Žene koje trpe nasilje višeg intenziteta imaju tendenciju da o tome što im se dešava razgovaraju sa svojim prijateljima. Što se tiče povećanog broja poziva, oni ne podrazumevaju uvek nužno i povećan broj nasilja u tom trenutku, već mnoge od tih žena žele da se raspitaju za neka svoja prava.

Za žene je veoma važna informisanost o prevenciji nasilja, kome da se obrati ako do nasilja dođe, šta je nasilje, šta je kontrola...


Postoji li pomak u broju prijava nasilja u odnosu na neke pređašnje godine i šta je doprinelo da se žene motivišu na to?

– Da, i kada je reč o reagovanju žena i kada je reč o reakciji institucija. Proces zaštite žrtava nasilja je kompleksan i tu se vidi ogroman pomak: u zakonodavnom okviru, u postupanju policije i tužilaštva, kao i socijalne zaštite. Za žene je veoma važna informisanost o prevenciji nasilja, kome da se obrati ako do nasilja dođe, šta je nasilje, šta je kontrola... Zato su kampanje koje su se do sad realizovale na nacionalnom nivou izuzetno značajne. Krivični zakonik se puno menjao, uvedeni su novi članovi koji se tiču proganjanja, uznemiravanja, seksualnog zlostavljanja... I to je jako važno. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu 2017. godine, doneo je brojne praktične dobrobiti, a pre svega – hitne mere. To su preventivne mere koje služe tome da se spreči ponavljanje i eskalacija nasilja, a donosi ih, nakon procene rizika, nadležni policijski službenik. Faktori rizika da do nasilja dođe, da se nasilje ponovi ili eskalira, menjaju se tokom vremena, istraživanja su pokazala da se uvećavaju ukoliko on ostane bez posla ili ona ostane trudna, ako se neko u porodici razboli... Prema podacima Policijske uprave u Novom Sadu, prošle godine izrečeno je 3.849 hitnih mera, od čega je privremeno udaljenje počinioca iz stana sprovedeno 1.294 puta, a mera privremene zabrane počiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj – 2.555. Te mere koje je doneo novi Zakon su jako važne, jer za to vreme žena ima vremena da se skloni, da razmisli, dobije psihosocijalnu podršku ili bude smeštena u Sigurnoj ženskoj kući.



Šta bi moglo još da se poboljša, u cilju preventive?


– Mene zabrinjava proces zaštite i podrške žrtava nasilja u porodici i tu bih skrenula pažnju, ma koliki da je broj nasilja. Neophodno je da u kontinuitetu edukujemo stručnjake, senzibilišemo ih, proveravamo kako se sprovode procedure i protokoli i u tom smislu unapređujemo naš rad. Zakonski okvir u Srbiji je, kako kažu stručnjaci iz drugih zemalja, odličan, ali je pitanje efikasnosti njegove primene, kao i broja izvršilaca.


Sigurna ženska kuća je mnogo više od skloništa za žene i decu žrtve nasilja. Kakvu sve podršku pruža?

Sigurna ženska kuća je specijalizovano prihvatilište za žrtve nasilja u porodici, najviše sa teritorije Novog Sada, ali zbrinjavamo i osobe sa drugih teritorija. Mnogo je više od skloništa jer se, osim zadovoljavanja egzistencijalnih potreba (smeštaja, hrane, higijene), u kontinuitetu realizuje psihološko savetovanje, podrška pedagoga, socijalnog radnika, pravna pomoć, priprema žena i dece za ročišta, ekonomska podrška... Naši korisnici mogu kod nas boraviti šest meseci, ali to može biti i duže, ukoliko postoji potreba. Žene smeštene u Sigurnoj ženskoj kući nisu reprezentativni primer žena koje trpe nasilje, već su to žene koje su pretrpele najteže oblike nasilja, nasilju su izložene u dužem vremenskom periodu i imaju najmanje resursa za izlazak iz nasilja. Sigurna ženska kuća od 2006. godine funkcioniše u potpunosti podržana sredstvima Grada Novog Sada.


Kako ove žene započinju samostalan život, ukoliko odluče da definitivno napuste počinioca nasilja?

– Naša iskustva pokazuju da je oko 60% naših korisnica napustilo Sigurnu žensku kuću i nije se vratilo počiniocu nasilja. Nastavljaju život u podstanarskom stanu, kod rođaka, prijatelja, a vrlo često se žene koje se ovde upoznaju udruže i zajedno iznajme stan. Na taj način ne samo da dele troškove, već i jedna drugoj čuvaju decu kad druga radi. Potrebno je razvijati uslugu stanovanja uz podršku, što je korak između Sigurne ženske kuće i samostalnog života, gde bi korisnice bile smeštene u stanovima u vlasništvu Grada i ne bi plaćale kiriju, a socijalni radnici ih obilazili. Nadam se da će se to realizovati i kod nas.


Predrasuda je da su počinioci nasilja isključivo siromašni, neobrazovani, alkoholičari... Naime, oni se nalaze i među obrazovanim, dobrostojećim, neretko i osobama na moćnim pozicijama u društvu. Koliko to otežava položaj žrtve?

Nasilje nema veze sa obrazovanjem niti materijalnim statusom, ni počinioca, ni žrtve. Ono se dešava u svim segmentima društva, a ne samo na njegovoj margini. Nije nimalo retko u porodicama koje su visokoobrazovane, socijalno integrisane, tamo gde ne bismo ni pretpostavili da se dešava. Žrtve kažu da se dugo nisu obraćale za pomoć jer je počinilac koristio manipulativne tehnike da ih ubedi da im niko neće pomoći, da on ima veze u policiji i Centru za socijalni rad. Mi ohrabrujemo žrtve nasilja, te ovog puta apelujem na njih da se obrate za pomoć svim institucijama i da ih niko neće ugroziti ukoliko do prijave dođe. To su samo načini zaplašivanja žrtve radi njenog lakšeg kontrolisanja. Nasilje je psihološki fenomen, jer su žene izložene manipulaciji, ponižavanju, vređanju i nemaju dovoljno samopouzdanja da će moći same da funkcionišu. Nasilje ugrožava fizičko i mentalno zdravlje žena i dece, ono je realno i opipljivo i ne treba ga romantizovati. Koliko god da žena voli počinioca nasilja, ona mora shvatiti da je on povređuje. Ipak, dešava se da se žrtve vrate počiniocu, jer se nadaju da će se njegovo ponašanje promeniti.

Dešava se da se žrtve vrate počiniocu, jer se nadaju da će se njegovo ponašanje promeniti


U tim slučajevima veoma efikasnim su se pokazali tretmani sa počiniocima nasilja, u koje ste i Vi bili uključeni, odnosno koordinirali ste tim, može se reći, pionirskim projektom ne samo u našem gradu, već i u zemlji?

– Programi rada sa počiniocima nasilja podrazumevaju poseban servis stručnjaka koji rade sa počiniocima dve godine i poseban specijalizovan servis stručnjaka koji rade sa žrtvama nasilja, pri čemu u kontinuitetu prate rizike i upravljaju njima. To je model koji se u mnogim zemljama koje su članice Evropske mreže za rad sa počiniocima nasilja vrlo uspešno realizuje. U našem gradu je, u okviru Centra za socijalni rad, a uz podršku Programa za razvoj Ujedinjenih nacija, odnosno Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu, realizovan tretman počinilaca nasilja, u periodu od 2013. do 2019. godine. Nakon tih tretmana, 80% počinilaca nije ponovilo nasilje nijednom u roku našeg praćenja (godinu dana posle). Dakle, tretman je izuzetno efikasan, naročito kada se radi integrisano sa žrtvom. Ovi tretmani služe da bi žena i deca bili bezbedniji, a a mogu se sprovoditi i u slučajevima kada se žrtva vrati počiniocu nasilja i živi zajedno sa njim. Naravno, za uključivanje u integrisani program rada sa počiniocima i žrtvama nasilja podrazumeva njihov pristanak, kao i to da počinilac mora da ispunjava određene kriterijume za uključivanje u psiho-socijalni tretman. Praksa je pokazala da na taj način počinioci usvoje brojne prosocijalne, nenasilne obrasce komunikacije i ponašanja, ali se ubedljivo najteže menjaju uverenja – a pogotovo ono da su žene ravnopravne sa muškarcima.


Kako nasilje u porodici utiče na decu?

– Deca su zaboravljene žrtve u kontekstu partnerskog nasilja, i u medijima, pa čak i u stručnim krugovima. Mi imamo podatke koji pokazuju da se hitne mere na nivou republike dominantno izriču u odnosu na ženu, a u jako malom broju na decu, a nema opravdanja za to. Kad dete živi u porodici u kojoj se dešava nasilje, nema razlike da li se to nasilje dešava direktno prema detetu ili indirektno, "samo" prema majci. Deca su u oba slučaja direktne žrtve nasilja, jer majka koja je zlostavljana, osim posledica koje ima po svoje psihofizičko zdravlje, manje je kompetentna da odgovori na potrebe deteta. Ukoliko se to ponavlja, a nasilje uglavnom ima cikličnost, deca su direktno izložena nasilju, pa makar bila i u drugoj sobi, jer deca uvek znaju šta se dešava. To sve utiče na njihov intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj. Nasilje pogađa čitave generacije i čitavo društvo, te ostavlja dalekosežne posledice. Iako postoje jasni protokoli zaštite dece, nasilje prema majci zamagli percepciju nasilja prema deci, a dete nije manje žrtva.

Zašto neke žrtve toliko dugo ćute? Zato što je silovanje traumatsko iskustvo koje u prvom momentu žrtvi donese šok i strašno osećanje krivice


U poslednje vreme u javnosti se dosta govori o seksualnom nasilju, posebno o vremenskoj distanci između samog čina i prijave. Šta Vaša iskustva kroz rad sa ženama koje su doživele taj oblik nasilja govore?

– Zašto je silovanje toliko strašno? Zato što, osim fizičke sile i samog čina, vi imate udar na telo. Telo pamti to potpuno urušavanje naših ličnih fizičkih i psiholoških granica, ljudskog dostojanstva. Među korisnicama Sigurne ženske kuće imamo i žena sa tim iskustvima. O tome veoma teško govore, jer imaju uverenja koja su kulturološki nametnuta, poput onog da silovanje u braku ne postoji ili da je seksualna aktivnost njihova dužnost. Takođe, grubost u seksualnom odnosu, seksualno uznemiravanje, primoravanje na neke seksualne radnje ili samo silovanje doživljavaju kao deo braka i svoju obavezu. To njih uznemirava i one osećaju ozbiljne posledice, ali o tome jako teško govore jer ih je sramota. Interesantno je da je žrtvu uvek sramota, a počinioca silovanja nikad, iako je isključiva odgovornost uvek na silovatelju. Naši podaci pokazuju da 5% žrtava koje su bile smeštene kod nas prijavljuje isključivo seksualno nasilje, ali imamo pouzdana stručna uverenja da je seksualnog nasilja više, ali ga žrtve nisu prijavile. Čak ni nakon nekoliko meseci rada sa nama nisu rade da o tome pričaju, a potrebno je duže vremena da bi se otvorile osobi od poverenja. Silovanjem se poništava biće. Zašto neke žrtve toliko dugo ćute? Zato što je silovanje traumatsko iskustvo koje u prvom momentu žrtvi donese šok i strašno osećanje krivice. To osećanje krivice može da potraje i godinama, čak se i produbljuje. Ukoliko žrtva seksualnog nasilja, a naročito dete, odmah s početka nema minimum jednu osobu s kojom će o tome da porazgovara, psihološka obrada događaja će da dovede do nastanka posttraumatskih stresnih simptoma. Žrtve ne prijavljuju zato što imaju strah u kostima od počinioca, često su ucenjivane i misle da su same krive, zbunjene su i ne umeju to da obrade, plaše se osude porodice i okoline. Dakle, kad se to ne obradi emotivno ni kognitivno, stvara se jedna grudva koja se samo povećava, i osoba dobija psihosomatske tegobe naizgled nejasnog porekla. Zato se o ovome mora govoriti, i to od predškolskog uzrasta pa na dalje. Prelomni momenat prijave seksualnog nasilja može biti i nakon uspešnog psihoterapijskog procesa, kad je žrtva naučila kako da živi sa tim. Taj put je često dugačak i vrlo kompleksan i zato momenat do prijave toliko traje.


Osuda okoline je, dakle, vrlo obeshrabrujuća?

– To je direktna veza sa rodnom ravnopravnošću. Okolina ženu, žrtvu silovanja opaža kao ženu koja je kriva, koja je počiniocu "dala povoda za silovanje". Zato je već u ranom predškolskom uzrastu potrebno da i roditelji i obrazovni sistem decu uče nenasilnoj komunikaciji. Takođe, deca treba da se uče o tome šta je nasilje, šta je odgovornost, šta je seksualno zlostavljanje – recimo, crtani "Pinokio" na fantastičan način govori o trgovini ljudima, postoje i društvene igre na tu temu, a mi smo imali i razne javne akcije u cilju prevencije tog problema. Ozbiljni programi edukacije stanovništva su od izuzetnog značaja.


Šta poručujete ženama koje trpe nasilje?


– Proces izlaska iz nasilja je kompleksan, ali moguć. Kada počinilac toliko sroza njeno poštovanje i toliko povredi njenu dušu da ona prestane da se bori, važno je da zna da pomoć postoji.Važno je da znaju kako nasilje da prijave i da naprave bezbednosni plan pre prijave nasilja, jer sam momenat prijave nosi rizik od eskalacije nasilja.

Nemamo pravo na stereotipizaciju i na umanjenje značaja nasilja


Kome najpre da se jave?

– Uvek je prva adresa policija – neka pozovu broj 192. Nasilje mogu prijaviti Centru za socijalni rad, Sigurnoj ženskoj kući, tužilaštvu, organizacijama civilnog društva koje se time bave, lekaru, u školi ili vrtiću. Postoje brojne usluge raznih udruženja građana putem kojih se žena pre toga može informisati o tome kako nasilje da prijavi i šta posle da radi.


Koja je Vaša poruka javnosti?

– Javnost bi morala da razume brojne faktore zašto žena prijavljuje ili ne prijavljuje nasilje u datom trenutku. Nemamo pravo na stereotipizaciju i na umanjenje značaja nasilja. Prema anketi o nasilju nad ženama koju je sproveo OEBS 2019. godine, više od jedne četvrtine žena lično poznaje neku osobu iz porodice, komšiluka, među prijateljicama koja je bila izložena nasilju nad ženama. Sedamdeset u tri odsto ispitanih žena je čulo za službe za pomoć žrtvama, međutim, nakon najtežeg fizičkog/seksualnog nasilja samo 3% žrtava je kontaktiralo sigurne ženske kuće, a samo 1% organizacije za podršku žrtvama. Kada posmatramo neku žrtvu koju znamo, razmislimo o tome šta bi nama bilo potrebno da smo mi u njenoj poziciji i to je upravo ono što je žrtvama nasilja potrebno od svojih komšija, prijatelja i institucija. Osnova za izlazak iz nasilja je da ih čuju, da im pruže poverenje i podršku.



Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
8
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan