Dr Snežana Jankov, specijalista opšte medicine: Posvećenost poslu uvek dovede do rezultata

Dr Snežana Jankov, specijalista opšte medicine: Posvećenost poslu uvek dovede do rezultata

Postoje oni ljudi koji vas prilikom prvog razgovora potpuno razoružaju. Oni koji će vam blagim majčinskim glasom, osmehom i lepom reči ulepšati dan. Oni koji su uvek spremni da pomognu i da budu tu za vas kada je najpotrebnije. Takva jedna osoba je naša današnja sagovornica.

Dr Snežana Jankov je specijalista opšte medicine i uvaženi lekar u Domu zdravlja "Novi Sad". Među pacijentima je poznata kao strpljiva i prijatna, u struci kao sposobna i svestrana. Svoj radni vek provela je u nekoliko domova zdravlja i u svima ostavila značajan trag. Nakon završetka Medicinskog fakulteta par godina je radila u selu Elemir kod Zrenjanina gde je, kako kaže, ispekla zanat. Godine 1999. postala je šef dispanzera u naselju Šangaj uspevajući da zadrži strpljenje prema pacijentima i ljubav prema poslu uprkos bombama koje su padale u neposrednoj blizini. Pre 19 godina raspoređena je u dispanzer na Limanu gde i danas radi. Kada nije sa pacijentima, bira da vreme provodi sa porodicom i prijateljima, šetajući uz Dunav ili uživajući na Štrandu. Zaljubljena u svoj posao i životnu radost, ispričala nam je svoju priču.


Rođeni ste u Novom Sadu 1959. godine. Koja su vam najdraža sećanja na naš grad iz šezdesetih?

– Ja jesam rođena u Novom Sadu, ali sam do svoje jedanaeste godine živela u Titelu. Živeli smo u lepoj kući koje se sa radošću sećam. Imali smo čarobno dvorište, tu je bilo puno mirisnog cveća, raznih voćki, uvek po nekoliko kuca i maca i sva deca iz komšiluka su dolazila da se igraju kod nas. Odrasla sam sa dve bake i prabakom, tako da nijedan nestašluk nisam mogla da izvedem do kraja jer mi je uvek bar jedna od te tri bila za petama (smeh). Moja mama je bila nastavnik i ja sam tamo išla u osnovnu školu, do petog razreda, kada smo se preselili u Novi Sad. Isprva mi je bilo teško da se adaptiram, trebalo mi je sigurno jedno godinu dana da to preguram jer sam bila vezana za kuću, bake i moje životinje. Čim sam stigla upoznala sam mnogo dece i to mi je pomoglo da se prilagodim. Uvek sam volela Novi Sad, mi smo često dolazili iz Titela, tako da sam poznavala grad od ranije. Bila sam oduševljena tom živošću, vrevom, svetlima velegrada, time što je grad bio budan i danju i noću, imao puno prodavnica, bioskopa, pa tek Dunav i Štrand...

Od malih nogu su me vaspitavali da pomažem bolesnima i nemoćnima


Nakon završetka gimnazije "Svetozar Marković" odlučili ste da upišete medicinu. Koji su bili razlozi za to?

– Tako sam nekako odrastala, od malih nogu su me vaspitavali da pomažem bolesnima i nemoćnima. Možda sam i od svoje prabake nasledila taj dar, jer je ona stalno lečila neke životinje. Sećam se da je jednoj rodi izlečila slomljeno krilo, bila je celu zimu kod nas i nakon toga je odletela. A možda me je zarazio moj deda-ujak koji je bio lekar. Radio je prvo kao lekar u Đurđevu, onda na nekoliko drugih mesta, a na kraju u Prištini gde je bio načelnik zdravlja za Kosovo. Bio je pun priča i anegdota koje sam ja zadivljeno slušala. Kada je otišao u penziju, doselio se u Novi Sad. Imao je ogromnu biblioteku i deo tih knjiga je doneo meni. Čitajući te knjige i slušajući njegove priče odlučila sam da studiram medicinu. Onda je on pokušao da me odvrati od te ideje. Govorio je da je to težak posao, odgovoran i savestan, uz koji nikada nisi miran. Svašta treba da proživljavaš i ako voliš čoveka, ako imaš imalo empatije, ne možeš tuđe patnje da odbaciš tako lako. Pokušao je da mi objasni koliko to nekada bude žalosno, jer kao lekar ne možeš uvek da pomogneš i izlečiš. Čak mi je pokazivao fotografije najstrašnijih bolesti koje postoje ali nije mu vredelo (smeh). Medicinu sam lako upisala jer sam bila vukovac i volela sam prirodne nauke. Sada mogu reći da sam apsolutno sigurna da nisam pogrešila u svom izboru.



Završili ste studije 1985. godine i do specijalizacije radili u Elemiru. Zašto baš tamo?

– Dok sam studirala medicinu upoznala sam Dušana, on je studirao pravo i bio je iz Elemira. Tako da sam se tamo udala, noseći u sećanju svoju kuću iz Titela. Uopšte mi nije teško pao odlazak na selo, štaviše, bila sam srećna što sam otišla i zaista nam je bilo lepo. Dok su ćerke bile male bilo je uživanje biti na selu, imati svoje dvorište, gledati ih kako se tu igraju. Međutim, posle sam već imala neke druge ambicije, tako da smo se preselili u Zrenjanin. Godine 1995. sam dobila specijalizaciju iz opšte medicine i nakon toga sam došla u Novi Sad.

Patologija u Elemiru je bila raznovrsna – povrede, alergije, infarkt, šlog, asmatični napad, ponekad i porođaj 


Zbog čega ste izabrali opštu praksu?

– U to vreme je bilo pravilo da kada završiš fakultet moraš prvo dve godine da radiš opštu praksu, pa tek onda možeš na specijalizaciju, i mislim da je to u redu, jer se u tom periodu kod svih nas iskristališe šta želimo. Opšta praksa je sveobuhvatna, i ja sam u Elemiru zaista radila sve. Lečila sam decu i odrasle, patologija je bila raznovrsna – povrede, alergije, infarkt, šlog, asmatični napad, ponekad i porođaj, obavljala sam kućne posete, mrtvozorstva... Sve smo morali sami da rešavamo na terenu. Vikendom smo pokrivali i selo do nas jer tamo lekar nije radio pa je bilo posla preko glave i danju i noću. Bila sam pripravna pa sam posle radnog vremena išla sama, sa torbom, na teren, a u toku radnog vremena često smo medicinska sestra i ja išle jednim biciklom u kućne posete (smeh). Dolazili su i raznim prevoznim sredstvima po mene. Sećam se kada sam bila trudna, u šestom mesecu, da su "Tomos" motorom došli da me odvezu na drugi kraj sela, pa sam se tako vozila sa stomakom do zuba (smeh). Svega je bilo. Sva deca iz sela su dolazila kod mene i voleli su me. Stvarno sam uživala da radim sa njima i išlo mi je lako. Poželela sam da budem pedijatar, i dugo sam čekala na to ali nisam mogla da dobijem pedijatriju. Bilo je to loše vreme, devedesete, a mi lekari baš nemamo uvek mogućnost da dobijemo ono što najviše želimo.



Od 1999. godine ste radili u Šangaju. Kako je bilo tamo za vreme bombardovanja?

– Brzo su me primili kada su čuli da sam puno radila sa decom i da mi to ide od ruke. Nakon dva, tri meseca, tačnije 24. marta je počelo bombardovanje i na taj dan sam dobila ugovor za stalno, kada sam postala i šef dispanzera. Možete da zamislite to ratno stanje, bombe padaju, a Šangaj je bio na udaru, samim tim i mi. Stvarno je bilo strašno, rafinerija je stradala i 33 rezervoara su se zapalila. Kada su gađali rezervoare vatra je krenula na put, mi smo se bukvalno spasili tako što su nas izvukli ljudi iz rafinerije. Bili smo u kolima u kojima se osećala strašna jara, prozorska stakla su bila usijana. Kako smo prošli tako se plamen zatvorio iza nas. Da smo par minuta zakasnili ostali bi tamo. Svakog dana je bilo opasno. 
 

Bili smo u kolima u kojima se osećala strašna jara, prozorska stakla su bila usijana...


– Srećom, imala sam jako dobru ekipu, nas dve doktorke, stomatolog i nekoliko sestara. Samo sam molila boga da se svi sačuvamo, da ostanemo živi i zdravi. Svakakvih dogodovština je bilo tamo ali uspele smo da preživimo tada i dan-danas se lepo družimo jer nas je to iskustvo zbližilo. Naš timski rad, saradnja, ta neka kompaktnost u razmišljanjima i u stavovima doprineli su do toga da puno postignemo. Uspeli smo da uradimo sistematske preglede, preventivne preglede, svu tu decu smo vakcinisali i ubedili njihove roditelje u neophodnost toga. Mogu slobodno reći da smo unapredili zdravlje u Šangaju.

Kako danas izgleda jedan vaš prosečan dan u Domu zdravlja na Limanu?

– Uvek je dinamično. Imam puno pacijenata i u opštoj praksi svi puno radimo. Generalno nemamo dovoljno vremena za pacijente, trebalo bi povećati to vreme kao i broj zaposlenih, kako bismo mogli da postignemo sav obim posla. Mnoge kolege su otišle u penziju a nisu primljeni novi radnici. Mi u proseku imamo 10 minuta po pacijentu, neki se zadrže kratko jer, na primer, dođu samo po terapiju, a neki ostanu duže, prosto, moramo to da procenimo i iskalkulišemo. Zbog svega toga nekada ne stižem ni pauzu da napravim, a često ostanem i duže da bih stigla da završim sve što treba.


Koliko često se dešava da je pacijentima koji vam dolaze potreban pre svega razgovor i da ih neko sasluša?

– Dolazi mnogo starih ljudi, koji često žive sami, izgubili su supružnika, deca nemaju vremena da ih obiđu ili ne žive u istom gradu. Usamljeni su i žele da popričaju, tako da slušamo njihove priče jer mi smo tu za njih, trudimo se maksimalno. Važno je čuti pacijenta, jer tako saznajemo više o načinu života koji vode, o njihovim navikama koje mogu doprineti pa i biti uzrok bolesti. Ima puno teških bolesnika kojima je važno reci nešto lepo, utešiti ih, pomoci im da shvate šta se dešava, dati im podršku u borbi.

Novosađani imaju loše navike, poput pušenja i konzumacije alkohola, radi se često sedeći, nema dovoljno fizičke aktivnosti


Sa kojim problemima vam se Novosađani najčešće obraćaju?

– Mi imamo najviše hroničara koji boluju od kardiovaskularnih bolesti, hipertenzija, angina pektoris, infarkt, šlog, endokrinoloških bolesti, hroničnih plućnih bolesti. Ovo je Vojvodina, ne pazi se na ishranu, ima puno gojaznih, dijabetičara, sa dislipoproteinemijama. Nažalost, ima puno i onkoloških pacijenata. Tu su, naravno, i reumatske bolesti, bolesti mišićno-koštanog sistema, raznorazne povrede, zarazne bolesti, da ne spominjem i kovid. Ljudi imaju loše navike, poput pušenja i konzumacije alkohola, radi se često sedeći, nema dovoljno fizičke aktivnosti. Često se odlažu pregledi i pretrage, a trebalo bi na vreme proveriti sve, na prve simptome otići lekaru, a ne čekati da bolest uzme maha. Zdravlje je jedno i tanka je linija između zdravlja i bolesti. Svakog dana treba da mislimo kako je lepo što smo zdravi ali da to treba i sačuvati. Svi mi možemo nešto da uradimo za naše zdravlje. Treba umereno živeti i rešiti se štetnih navika, to je jako važno u prevenciji mnogih bolesti.


Šta vam predstavlja najveći izazov u poslu?

– Srećna sam što radim posao koji volim i izazov mi je da lečim. Svaki pacijent je kao jedna zagonetka. Važno je da čuješ pacijenta, da ga pregledaš, da uradiš odgovarajuću dijagnostiku. Mi lekari opšte prakse smo prvi kojima se pacijenti obraćaju, mi procenjujemo da li možemo sami da rešimo problem ili da ga uputimo dalje. I na kraju se opet nama vraćaju i sve to zaokružujemo. Oni nekada donesu gomilu papira, gomilu lekova koje su dobili jer su išli na nekoliko strana, pa to treba objediniti i objasniti im sve. Oni su mahom stari, ne snađu se, ne razumeju, nekada moramo više puta da im ponavljamo.



– Naš posao traje 24 sata. Ja odem kući pa razmišljam da li je trebalo nešto drugačije da uradim, da li sam donela ispravnu odluku, jesam li mogla još nešto od dijagnostike ili terapije, šta je još trebalo da proverim i pitam... A gde su dežurstva i rad za praznike. Recimo, dok sam bila na selu, radila sam svaki drugi vikend, išla u kućne posete, a svojoj deci objašnjavala, "Mama mora da ide da neko ne bi umro". Velika je to odgovornost ,ali posvećenost poslu uvek dovede do rezultata

 

Mnogi su dolazili kod svog izabranog lekara čak i kada su znali da imaju korona virus 


Koliko vam je bilo teško da obavljate svoj posao u žiži dešavanja izazvanih epidemijom korona virusa?

– Kada je sve krenulo, mislili smo da je to negde daleko, tamo negde u Kini... Kad odjednom, eto ga pred našim vratima. Svi smo bili zabrinuti i zbunjeni jer ni svetski ni naši stručnjaci nisu znali puno o tome. Gledali smo fotografije teških bolesnika iz Kine, stvarno je strašno izgledalo, jer je bilo svakakvih kliničkih slika. Nismo bili sigurni kako će se kod koga situacija odvijati, ali brzo se oformio krizni štab i dobili smo smernice i uputstva kako treba da se ponašamo u različitim situacijama. Kada smo to isčitali, savladali i razmenili između sebe iskustva, to nam je puno značilo. Novi Sad je brzo dobio kovid ambulante, koje su dobro organizovane, rade i danju i noću, i na te kolege je pao najveći pritisak. Ali ni mi nismo bili izuzeti, jer su i kod nas dolazili pacijenti koji nisu znali da imaju virus. Mnogi su dolazili kod svog izabranog lekara čak i kada su znali da ga imaju, umesto da odu u ambulantu predviđenu za to. Ali mislim da smo zajedno kao Dom zdravlja uspeli dobro da uradimo svoj posao.



Setimo se aplauza koje ste u toku vanrednog stanja dobijali svake večeri u 20 časova. Prema vašem mišljenju, da li medicinari uživaju status u društvu koji zaslužuju?

– Rekla bih da je sada svima jasnije koliko je zdravstveni sistem značajan, ne samo za našu zemlju nego ceo svet. Lepo je bilo slušati te aplauze u situaciji kada smo stvarno bili na ivici i kada smo se plašili. Brinuli smo kako ćemo da lečimo obolele od te nove nepoznate bolesti, ali i kako ćemo sačuvati sebe, da infekciju ne bi uneli u svoje kuće. Čini mi se da su ranije, kada je moj deda-ujak radio, lekari bili više cenjeni, ali nekako verujem da će ići na bolje. Koliko vidim, ponovo je počelo da se ulaže u zdravstvo, da se grade i renoviraju bolnice i Domovi zdravlja. Dugo nije ulagano i sada se mora raditi na tome.


Razgovarala:
S. S.
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
20
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan