Dr Snežana Radović, psihoterapeut: Puno Novosađana oseća veliku usamljenost

Dr Snežana Radović, psihoterapeut: Puno Novosađana oseća veliku usamljenost

Epidemija korone, rat u Ukrajini, siromaštvo, neizvesnost, rad od kuće... Promene koje nam se događaju neretko eskaliraju ličnim nezadovoljstvom i psihičkim problemima. Kada tome dodamo pogrešne korake u vaspitanju, odrastanju i u odnosu celokupnog društva prema pojedincu, kao rezultat dobijamo veliki broj ljudi koji se ne osećaju dobro u svojoj koži, kao i onih kojima je zaista teško.

Snežana Radović je lekar, savetnik u psihoterapiji i majka tri dečaka. Za sebe kaže da je srećna žena. Radila je 12 godina kao menadžer u farmaceutskoj kući, a sada se već neko vreme uspešno bavi savetovanjem u psihoterapiji. Kaže da izuzetno voli svoj posao, jer posmatra kako njeni klijenti menjaju kvalitet svog života. Dešava se da klijentima, kada uvidi da postoji potreba, ponudi i zagrljaj.


Šta su najčešći aktuelni problemi kod naših sugrađana, kojim spoljašnjim faktorima su uzrokovani, i kako im se u tome može pomoći, razgovaramo sa novosadskom psihoterapeutkinjom za koju njeni klijenti imaju najlepše reči.


Iz Vašeg iskustva, koji pol je spremniji da radi na sebi uz pomoć stručnog lica?

– Oko 60 % dolaze žene, a oko 40 % muškarci, mada muškarci postaju sve hrabriji. Najčešće su to osobe srednjih godina, radno aktivne, sposobne i visokoanksiozne.

Zbog čega dolazi do pojave anksioznosti, o kojoj možemo čuti na svakom koraku?

– Zato što ljudi jako dugo trpe, da li zbog sticaja okolnosti, očekivanja, posla, pritiska sredine, moranja... Uglavnom dolaze kod stručnjaka kad taj proces već dugo traje i kada se pospreme u svom životu: zaposle u nekoj boljoj firmi, razvedu, izađu iz emotivnih odnosa,, podignu kredit za stan, deca upišu školu... Onog momenta kada se telo smiri i padne adrenalin, javljaju se simptomi anksioznosti. Ja bih to uporedila sa jednim velikim požarom koji naše telo preživi – dok ste u požaru, gledate da spasite sebe, a u trenutku kad izađete iz vatre, naš sistem počinje da pada.


Koji su simptomi anksioznosti i kako ih prepoznati?

Stres je sve što je drugačije za naš um i telo u odnosu na juče, pa čak i prijatne promene. Ukoliko se iselite iz garsonjere i pređete u dugoočekivani trosoban stan, i to je stres za vaše telo. Ukoliko pređete kod boljeg poslodavca, i to je stres. Prvi simptomi koji se javljaju su glavobolja i stezanje iza grudne kosti, pa ljudi često pomisle da doživljavaju infarkt miokarda. Nakon toga, bol se širi prema grlu, prema rukama, javlja se bol u želucu i stomaku, češći odlasci u toalet, vrlo često i umor i nesanica. Ukoliko se jako dugo osećate umorno, to je ozbiljan simptom koji govori da vašem telu nije dobro. Ukoliko se noću budite, to je ozbiljan simptom da vaš mozak nije dobro posređen, vi imate neki višak, koji vas uznemirava i tokom noći. Većina mojih klijenata dolazi sa ogromnom dokumentacijom: eho, kolnoskopija, gastroskopija, pregled štitne žlezde i svih hormona... Tad su već psihički i fizički iscrpljeni, a često i finansijski.


Kakav odnos prema sebi danas ljudi najčešće  gaje?

– Osnovni obrazac je nesamopouzdanje i nesamovrednovanje, dakle odnos prema sebi je neadekvatan, a u ovim vremenima, sa sistemom korone, je još dodatno urušen. Sistem rada od kuće je doveo do otuđivanja od ljudi. Ta zatvorenost je dovela do prevelikog preispitivanja. Otuđenost pravi usamljenost, a ona dodatno aktivira analiziranje i previše brige. Ljudi u Novom Sadu masovno osećaju duboku usamljenost, čak i kad su u društvu, neku vrstu neprihvatanja.

Mi kao nacija imamo veliki problem sa dozom. Ili jako puno radimo, ili uopšte ne radimo. Ili ljudi jako puno piju, ili uopšte ne piju, jedu... U redu jeraditi, ali dozirano, u redu je trčati, ali dozirano, izlaziti... Naše telo ne ume da prepozna granicu i trpi.


Da li su nam to nedovoljno samovrednovanje usađivali generacijski? Šta čovek može da uradi da to kod sebe promeni?

– Činjenica je da najveći deo potiče od naše primarne porodice. Pored roditelja i staratelja, veliku ulogu su imali treneri, učitelji i ceo sistem koji se nalazio iza nas. Veliki deo sadržaja se dobije do naše osme, eventualno desete godine, a kasnije kroz vršnjake i medije dobijamo estetsku glazuru svega toga. Najčešće ljudi uspevaju da vrednuju i uvažavaju sebe ukoliko su tu vrednost učitali u svojoj kući. Ranije je pohvaljivanje dece bilo uslovljeno dobrim ocenama, a deca treba da čuju pohvalu i bez nekog uslova. Na primer: "Bravo, volim što si moj", "Bravo što si poseban", "Bravo što si dragocen i jedinstven"... Samim tim, taj "kofer" mi vučemo kroz ceo život i onda vas čitav sistem školstva usmerava da moramo da budete najbolji. Kad se zaposlite, najčešće nailazite na menadžera koji nema empatije niti pohvale i to izostaje. I cveće traži da se zaliva, a ne osoba koja traži validaciju onoga što je realno učinio. Mnogi roditelji su skloni samo da kritikuju. Psihoterapijom osoba može da poboljša svoj odtaz u svom ličnom ogledalu i promeni uverenja i obrasce, ali svaka osoba na ovom svetu traži validaciju okoline i to je zdravo i prihvatljivo. Jedino osobama sa narcisoidnim poremećajem ličnosti potvrda drugih nije potrebna.


Ima li puno osoba sa narcisoidnim poremećajem ličnosti i šta nam možete reći o njima?

– To je psihopatska, sociopatska struktura, oni su sebi samodovoljni i imaju sliku idealizacije o sebi. Ima ih puno, ali takvi nikada ne dolaze na terapiju, već dolaze žrtve njihovog ponašanja. Ako se i desi da dođe na terapiju, on ima potrebu da menja terapeuta. Uzrok takvog poremećaja je delimično genetski, a delimično je do vaspitanja – ako se detetu stalno govori kako je idealno i nedodirljivo i negujete mu kult da je samodovoljan, plus kasnija nadogradnja kroz medije, to sve napravi taj odnos da osoba sebe doživljava superiornije od drugih.


Zar ne leži u korenu svega jedan manjak samopouzdanja i nedostastak ljubavi prema sebi?

– Upravo to. Upravo taj veliki minus se kompenzuje prezentacijom sebe u superiornijem smislu.


Ljudi iz njihove okoline su često iscrpljeni toksičnim odnosima. Kako se zaštititi?

– U toksične odnose ulazimo samosvesno i vrlo odgovorno, sa jednom velikom željom, odnosno nadom da tu osobu promenimo. Imamo veru da će naša emocija da razgali tu osobu, ali takva osoba nije u stanju da primi toplinu, jer su to hladni i sebični ljudi. Kada nemate kapacitet da nešto primite, samim tim nemate kapacitet to ni da date. Vremenom se pored takve osobe možete samo razboleti. Narcisi koriste ozbiljnu emotivnu manipulaciju i indukciju krivice, a ako se jedna laž izgovori dovoljan broj puta, vi počinjete i da verujete u to. Rešenje je otići što pre iz takvog odnosa, koliko god da boli. Oni traže osobe koje se jako daju, ljubazne i ugađajuće, jer svaki predator traži žrtvu. Njihova "hrana" je da se osobe pored njih ne osećaju dobro. U visokokoprorativnim sistemima su narcisoidne osobe čak i poželjne. To su u javnom predstavljanju jako kulturne, uglađene, lepo vaspitane osobe, veliki šarmeri, vrlo često i izuzetno inteligentni... Ubice slatkog srca. A, psihičko zlostavljanje se mnogo teže prepoznaje od fizičkog.


Imaju li naši sugrađani intenzivan strah od rata, otkako su počela dešavanja u Ukrajini?

– Da, javlja se intenzivno kod naših ljudi. Mi smo već imali ratove, a ako jednom preživite neku traumatizaciju, ponovni rat aktivira vaš strah, čak i ako nije teritorijalno u vezi sa nama. U našem mozgu se učitao neuralni krug rata, pa mi sa ovog područja razmišljamo o tome da će možda da bace nuklearnu bombu mnogo češće nego neko ko živi u Holandiji. Traume oživljavaju u sličnim okolnostima. Svaki strah je prirodan i zdrav, međutim, ukoliko taj strah parališe i onesposobljava, potrebna je terapija kako bi se on normalizovao.


Jesmo li se oporavili od suočavanja sa nepoznanicom kao što je korona?

– Mnogo ljudi je s početka korone bilo u krizi. Najgore su prošli oni koji su nevezano za koronu "gutali" neke životne probleme, uz pad kortizola, jer su nam bile onemogućene svakodnevne aktivnosti. U zemljama u kojima ljudi nisu toliko navikbnuti na druženje stanovnicima je to mnogo lakše palo. Sada, nakon dve godine, uviđamo kao posledicu da su se ljudi otuđili i povukli, to je postao sistem navike.


Primetan je nedostatak volje i životnog elana i to u svim generacijama.

– Da, anksioznost i depresija su lice i naličje jedne iste bolesti. Prvo dugo budemo napeti, nerviramo se, brinemo i time trošimo resurse tog unutrašnjeg serotonina. Kada taj rezervoar potrošimo, ulazimo u jedno stanje bezvoljnosti, nemotivacije i depresivnosti. Tu dolazi i do jedne lične zapuštenosti, jer ta osoba nema unutrašnje "gorivo", serotonin. Ukoliko to potraje predugo, može preći u depresiju, koja je danas jako česta, a tada je neophodno stručno praćenje.


Šta se u aktuelnom trenutku dešava sa porodicom, šta su nam donela sva ova dešavanja?

– Imam utisak da je kolektivno siromaštvo dovelo do ozbiljnog emotivnog siromaštva. Nemati emociju, pa čak i u porodici koja bi trebalo da bude osnovna struktura naše zajednice, je najveći invaliditet. Stalno smo u jurnjavi i trci, što je donelo i izuzetno otuđenje od ljudi kojji bi trebalo da budu porodica. Porodica podrazumeva podelu obaveza, odgovornosti i emocija, a sve ređe imam to priliku da vidim. Mama ima svoju karijeru, tata svoju, deca su prepuštena uređajima i to bez doze. Danas imamo neravnopravnu podelu obaveza i odgovornosti. Najčešće žene dobro "podmeću leđa", više se bave decom. Otac je takođe važna karika, muška figura, bilo da su u pitanju muška ili ženska deca, a on je najčešće odsutan ili premoren... Veoma je važno da dete dobija emociju od oba roditelja. U manjku slobodnog vremena je važan kvalitet makar tog jednog sata koje provodimo sa decom... Ne morate ništa vanserijski raditi sa decom, dovoljno je da sednete pored njih i slušate ih, ćaskate sa njima, a iz toga dobijate puno važnih informacija. Jako je važno da deca u nama vide saradnika i sagovornika.


Kako stojimo sa razvodima?

– Čini se da se ljudi danas hrabrije odlučuju da prekinu neku zajednicu. Ima puno zajednica u kojima ljudi provode vreme zajedno, ali se osećaju usamljeno, što je mnogo opasnije od razlaza. Partneri imaju različita očekivanja i tada je više fer da se rastanu.


Pomenuli ste da nedostaju emocije ili iskazivanje istih. Šta se desilo sa emocijama? Da li je danas poželjno nemati ih?

– Od samog detinjstva smo učeni da ne treba plakati i iskazivati ranjivost, to nam je stalno ponavljano, a nadovezuju se i visoki zahtevi u školama, na radnim mestima i uširoj  zajednici. Primorani smo što više toga da iznesemo, a da ne iskazujemo slabost, jer to nije poželjno.


Zar je emocija slabost?

– Ne, naprotiv. Mislim da je najveći hendikep u životu nemati emociju. Sve drugo je nadoknadivo. Emocija je zapravo snaga, ako se usmeri adekvatno i ako je autentična. Ljubav i razumevanje se deljenjem uvek umnožavaju.


Šta biste savetovali ljudima, na šta da obrate pažnju kod sebe? Kako pomoći sebi da se bolje osećamo?

– Ponekad treba malo da se zagledamo u sebe i da se zapitamo koliko se u današnjem danu volimo, poštujemo, negujemo i brinemo o sebi. U redu je da brinemo o najbližima, ali najpre mi treba da budemo dobro da bi i ljudi oko nas bili dobro. Ko je dobra majka? Majka koja brine o sebi. Ko je dobar otac? Otac koji je dobar prema sebi. Naravno, i u tome treba imati meru i granicu i nesebično treba deliti emocije. Današnji tok i ritam života je doveo do toga da je 40 sati rada nedeljno sasvim dovoljno i optimalno da biste bili zdravi i dobri sebi i svojim najbližima, a sve preko toga što zaradite, kad tad ćete dati nekoj vrsti lekara. Kada osetite signale svog organizma da ne možete dalje, obratite pažnju na sebe. Tada je jako zdravo potražiti adekvatnu pomoć, otići na razgovor kod nekoga ko je objektivan i stručan i ko nije emotivno involviran.


Kakvi smo što se tiče bolesti zavisnosti?

U ekspanziji. Što smo usamljeniji, automatski tražimo "prijateljicu" koja se zove čaša ili flaša. Imam utisak da su sada i žene sklonije alkoholizmu, one su u stanju da sede same u kući i da piju, te pokušavaju da popune prazninu u svom životu, dok će muškarci radije izaći u kafanu.


Šta savetujete ljudima kod kojih se javlja ta usmaljenost koju ste nekoliko puta pomenuli?

– Bitno je da osobe to prepoznaju i da radom na sebi lagano počnu da uvode "punjače". Postoje razna planinarska udruženja, društva za šetnju ili trčanje, sportski i plesni klubovi, hobiji... Hobi je odgovoran za serotonin, odlazak na koncert takođe, kafa sa prijateljima taskođe... Svako treba da radi ono što prija njegovom senzibilitetu. Tu se upoznaju i novi ljudi, dolazi do razmene informacija i neke drugačije energije.

Oceni vest:
31
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Tanja

    pre 175 dana i 1 sat

    Odličan intervju! Prave preporuke čoveku današnjice koji živi na ovom podneblju!

    Oceni komentar:
    2
    24
  • Lepo rečeno

    pre 174 dana i 22 sata

    Sve što je navedeno je svetsko događanje i nije posebno samo za 021.

    Oceni komentar:
    7
    9