Dr Tijana Prodanović: Mladi odlaze iz zemlje jer više ne veruju da nešto može da se promeni

Novosađanka, doktorka od svoje dvadeset i osme godine, astrofizičarka, pokretačica i učesnica brojnih manifestacija za popularizaciju nauke, komunikativna, nekonvencionalna. Đak Jovine gimnazije, profesorka na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu, sa naukom je na ti, a svemir i kosmička zračenja su joj lake teme uz kaficu. Usavršavala se "preko bare", a ipak se vratila u svoj grad.

I dalje je tu, i dalje je gradska faca, i dalje pliva uzvodno. Posle pet godina od razgovora za naš portal, u susret "Evropskoj noći istraživača 2020", pravi je momenat da čujemo da li je "inteligencija sposobnost prilagođavanja promenama i da li najveći neprijatelj znanja nije neznaje, već iluzija znanja".

– Iskreno, malo mi ponestaje snage, ali i dalje plivam uzvodno samo sam krenula malo više da istražujem neke druge reke, jer neke gde sam plivala, kao sistem, su teško savladive za pojedinca. No, i dalje se trudim da se borim za stvari u koje verujem i dajem neki primer pa nas možda jednom bude više da zaplivamo i promenimo tok (smeh). U međuvremenu se moj pogled dosta promenio. Danas sam još više ubeđena da obrazovanje mora iz korena da se menja, ali sada više ne verujem da će i da može ta promena da dođe sa vrha, iz sistema. Ne samo kod nas, već i u svetu. Mislim da smo taj voz propustili. Mislim da će mladi sami promeniti način kako uče jer već to čine. Da će nam pokazati da i sa takvim obrazovanjem mogu da doprinesu društvu, da će sistem to morati da prihvati i usvoji kao novi vid obrazovanja. Ovde na prvom mestu mislim na obrazovanje van učionice, kroz onlajn kurseve, Jutjub tutorijale, pa čak i igre – rekla je na početku razgovora Tijana.

Da li se posle ovoliko vremena javlja kajanje što nisi ostala u Americi ili pomisao da odeš odavde?

– Pa posle Trampa i ovih izbora definitivno ne (smeh). Ne, ne kajem se nikada za izbore jer nijednu odluku ne donosim olako. Sve uvek dobro izvagam, razmislim i donesem najbolju za mene moguću odluku u datom momentu sa informacijama koje imam. Da li bi moj život bio drugačiji da sam ostala? Da, sigurno bi bio. Da li bi bio bolji? Ne znam. Da li pomišljam da opet odem...? Iskreno, padalo mi je na pamet, čak je bilo u ozbiljnom razmatranju. Jedno vreme sam bila gostujući profesor u Sloveniji, a pošto malo vučem korene odatle, volim prirodu koja je tamo predivna, pomišljala sam se na taj korak. Ipak, život je otišao na neku drugu stranu, tako da sam još ovde.

Kad sistem postane svrha za sebe, onda se svaki pokušaj promene doživljava kao njegovo urušavanje

Zašto je kod nas toliko ukorenjen stav da se stvari i sistem teško menjaju?

– Sistem nikada ne želi da se menja. Nigde. Njemu je dobro. Ali kada se nagomila dovoljno stvari onda one kao neka poplava, provale ta vrata sistema, pa se on nevoljno promeni. Prosto, sistem čine ljudi koji su tu jer to žele. Pretpostavljam da im je tu dobro, te je sistem u nekom svom, što mi fizičari kažemo ekvilibrijumu i on želi tu da ostane. Tačnije, kad sistem postane svrha za sebe onda se svaki pokušaj promene doživljava kao njegovo urušavanje. U zemljama i situacijama gde sistem nije tu zbog sebe, nego zbog naroda ili nekog cilja, tu se promene lakše dešavaju jer dolaze iz potrebe. Kod nas u obrazovanju, pogotovo visokom, postoji realna potreba za promenom, ali obrazovni sistem većinom čine ljudi koji su tu u tom sistemu i kojima je taj sistem očigledno dobar. Dakle na prvom mestu je sistem, a ne obrazovanje. To je problem.

"Pobeda Trampa bila bi potpuni poraz Amerike"

– Da, ovo jesu bili izbori protiv Trampa, jer dosta ljudi je podržavalo Bernija Sandersa kod demokrata, ali su zbog Trampa podržali Bajdena. Argumenti ne mogu da se odvoje od osobina Trampa kao čoveka, jer verujem da se ličnim primerom najbolje borimo, a sistem vrednosti koje je on predstavljao je po meni sve što je pogrešno u ovom svetu. Pogrešno u smislu da nas vraća unazad. Svet je već neko vreme u prilično lošem stanju što se tiče ljudskih prava i brige za drugog čoveka. Autokratija cveta, ksenofobija buja, strahovi od migranata, od vakcina, od nauke, od žena, od mislećih ljudi. Živela sam u Americi u vreme Bušove administracije, posle 11. septembra i znam da ima tu svakakvih problema, ali mislim da bi pobeda Trampa još jednom bila potpuni poraz Amerike i nekog normalnog sistema vrednosti. I dalje je tu činjenica da je za Trampa glasalo preko 70 miliona ljudi i to nije neka slučajna greška već realnost. Nadam se da će se demokrate ozbiljno zapitati kako je do toga došlo i da će pokušati to da isprave – iznela je svoj stav Tijana.

Jesi li se i ti od malena susretala s tim, da sistem svesno sputava talentovano dete?

– Bilo je takvih situacija. Možda zato što sam uvek radila stvari na svoj način, kako sam mislila da je ispravno i nisam se plašila starijih na poziciji autoriteta. Uvek me je kao klinku iznenađivalo što ljudi često iskazivanje svog mišljenja doživljavaju lično, kao pretnju, napad na njih, bez mesta za diskusiju. Sa nekim profesorima i ljudima se moglo lepo diskutovati čak i kad su nam mišljenja bila različita. Mislila sam da će se to promeniti kad porastem, da odrasli ljudi nisu takvi, da su racionalni, ali avaj (smeh). I dalje to ne mogu potpuno da shvatim jer samo želim da radim svoj posao, da pomognem da obrazovanje bude kvalitetnije, da nauka bude bolja i nije mi jasno zašto neki to ne žele. Teško je i dalje se nositi s tim, a ne izolovati se potpuno. Ali tu su studenti i učenici i na kraju njihova podrška je ipak ono što mi najviše znači.

Ipak, ovde i dalje stasavaju nadareni mladi ljudi?

– Raspodela mladih po talentima i kapacitetima je mahom svuda ista. Najviše je onih blizu proseka, najmanje je onih u ekstremima. Stvar sa talentovanom i jako nadarenom decom je što će ona u većini slučajeva uspeti uprkos lošem sistemu. I to je ono što mi vidimo. Međutim, kada su sistem i obrazovanje dobri, oni se trude da prosečnu decu pomere malo više ka nadarenim vršnjacima. Dobar sistem pomaže prosečnima da ostvare svoj maksimum i na taj način pomera celu krivu. To je uloga sistema.

Da li bi i dalje prihvatila mesto ministra obrazovanja s uverenjem da bi mogla nešto da promeniš? 

– Prihvatila bih jer bih prosto morala da pokušam. Prvo bih probala da vratim ugled nastavnicima, da ponovo postane cenjen i poštovan posao u društvu. Moramo da privučemo najbolje i najmotivisanije studente da budu profesori jer mislim da samo oni imaju dovoljan integritet i motivaciju da bez straha prenose svoje znanje učenicima i to još sa željom, ne samo da ih nauče nego što je najdragocenije, da ih i inspirišu. E to nam treba.

Zar obrazovni kadar ne shvata da su lični primer i posvećenost najvažniji u vaspitanju i obrazovanju?

– Nažalost, retki su oni koji to shvataju. Ja šta god da radim ako sam u nedoumici, samo se zapitam da li bi me bilo sramota pred studentima i odgovor se sam nametne. Zaista duboko verujem da je lični primer najbolji način da nekog nešto naučite. Ako želim da vidim bolji obrazovni sistem onda prvo ja moram da budem profesor kakve želim da vidim u takvom sistemu. Profesor kojeg bih želela za svoju decu.

Upravo zbog tih osobina studenti te vole i poštuju?

– Ne znam, ali se nadam da je zbog toga.

Ako sam svoje studente barem malo inspirisala i podstakla ih na nešto, onda je sve ovo vredno toga

Koliko je omladina voljna da ostane ovde i nešto menja

– Nažalost, u poslednjih pet godina vidim da sve više njih odlazi. Opet je došao taj trend koji smo imali krajem devedesetih godina prošlog veka. Odlaze jer više ne veruju da nešto može da se promeni, ali opet mnogi kažu da žele da se vrate, samo da se stručno usavrše. Volela bih da vidim da se vrate, da bi se borili, ali opet znam koliko je to teško, tako da im to ne govorim. Takvu odluku moraju sami da donesu.

Sigurno si i ti uticala na njih po tom pitanju?

– Nadam se da sam uticala na studente. Ako sam ih bar malo inspirisala i podstakla na nešto, onda je sve ovo vredno toga. Kad je reč o odlasku ili ostanku, uvek im jasno kažem svoj stav i moja iskustva. Svima kažem da je dobro da odu bar malo, da bi videli kako se stvari rade na drugim mestima, da bi se osamostalili u nauci, povezali sa stranim naučnicima, a šta će dalje to je njihovo. Ipak, nekad pomislim da li su možda neki od njih gledajući mene odlučili da se ne vrate, a neki se možda baš zbog toga i vrate.

Deluje da se mladi odnosno društvo svesno i sistematski zaglupljuje?

– Niko nije svestan kad se zaglupljuje. Ne bih rekla baš zaglupljuju, ali da se anesteziraju nekim sadržajima to da. Pa, ipak to je do nas starijih, ne do njih. Mi smo ti koji treba da im damo primer, koji treba da im usadimo vrednosti, koji treba da ih naučimo kritičkom razmišljanju da ih ne bi mediji i drugi pravili budalama, servirali im neistine, teorije zavere, koje oni gutaju. Nikad ne krivim mlade. Krivim ih nekada samo što se ne bore više, ali i to treba neko da im pokaže.

Za 2020. se može reći da je uspešna godina za astrofiziku?

– Svemir je izgleda opet u modi. Bila su brojna otkrića vezana za daleki svemir, ali ova godina je bila jako zanimljiva i u lokalu, u našem Sunčevom sistemu. Tu je otkriće potencijalnih markera života u atmosferi Venere, otkriće vode na Mesecu, prva ljudska komercijalna misija na Međunarodnu svemirsku stanicu. Nećemo se još skoro seliti na druge planete, ali je bitno da shvatimo i preduzmemo hitne i ozbiljne korake da našu Zemlju, koja će nam još dugo biti dom, sačuvamo i oporavimo, kako bi ostala lepa, a ne da je pretvorimo u kamen na kom preživljavamo.

Kako je na tebe uticalo saznanje ko je i zbog čega dobio Nobelovu nagradu za fiziku?

– Najviše je uticalo na mene to što sam videla da je jedna žena dobitnica nagrade. Tek četvrta žena u fizici koja je dobila Nobelovu nagradu. To je neki "stakleni krov" koji se jako teško probija i sa kojim se već dugo žene u nauci, pogotovo fizici, suočavaju. Ova nagrada je značajna i zbog toga jer je time dobila i medijsku pažnju, te će verujem biti inspiracija mnogim devojčicama.