Dragan je Deda Mraz sa čarobnim zvoncem koje ispunjava želje

On je jedan od novosadskih Deda Mrazeva sa najdužim stažem – već 28 godina uveseljava decu širom našeg grada i okolnih mesta. Iza sebe ima preko 1.600 izlazaka, a godišnje zabavi i preko 2.500 dece. U džepu svog kostima uvek ima bombone i, ako ga sretnete negde usput, nema sumnje da će vas počastiti. Ipak, ima nešto baš posebno – njegovo zvonce ispunjava želje!

Dragan Grujić je rođen 1968. godine u Novom Sadu i po struci je mašinski inženjer. Zaposlen je u NIS-u, na naftnim bušotinama i puno vremena provodi po terenima. Od 1997. godine svakog decembra oblači kostim Deda Mraza i priređuje radost mališanima u njihovim domovima. Na ulici ćete ga lako prepoznati, jer kažu da mnogo liči na pravog "deku u crvenom", a u saobraćaju će vam pažnju privući njegov "jugić".

Ideju da se time bavi dobio je od svoje tadašnje devojke, koja je radila kao učiteljica i bila uverena da bi Dragan bio sjajan Deda Mraz. U isto vreme, jedan prijatelj koji je imao videoteku pozvao ga je da kostimiran prodaje crtaće za decu, pa mu je devojčina majka sašila kostim i počeo je da prodaje crtaće vikendom na pijaci. Sve do momenta dok mu nepoznat čovek nije prišao i pitao ga da li bi tako kostimiran došao kod njega kući da deci uruči poklone. Tako je sve krenulo.

– Svi su me videli, iz nekog razloga, kao nekog okruženog decom, sem mene, dok nisam počeo to da radim. Sada umem da kažem da ću raditi kao Deda Mraz dok god budem hodao. Brzo su počeli da mi se javljaju i drugi ljudi i neke firme, međusobno su me preporučivali. Pripremio sam i pričicu za decu, jer nisam hteo da budem od onih koji se samo pojave, daju poklone i odu. Kod mene je bitan deo dijalog sa decom, možda i zbog toga što nemam svoju decu – kaže Dragan za portal Moj Novi Sad.

Umeo je da kostimiran šeta po centru grada u želji da podeli vizitkarte, i tad su mu deca uvek prilazila da se slikaju sa njim, a bio bi iznova iznenađen kada su ga roditelji pitali koliko to košta, jer smatra da takvo fotografisanje ne treba naplaćivati.

– Na ulici mi, kad me vide, ne prilaze samo deca, već i tinejdžeri i odrasli. Svi vole da se slikaju sa Deda Mrazom. Najviše sam bio iznenađen kad su dve mlade devojke pitale da li mogu da me poljube u obraze i da se tako slikamo. Čak su mi i izradile i poslale sliku, pošto nisu bile iz Novog Sada – opisuje on.

Kroz ovaj posao, vremenom je postao i dobar psiholog. Tvrdi da čim uđe u nečiju kuću, vrlo brzo uvidi kakvi su međusobni odnosi u porodici. U odnosu na prethodne godine, primećuje da su i deca i roditelji danas drugačiji: deca su neretko agresivna, a roditelji prilično nezainteresovani. No, on insistira da se toga dana okupi cela porodica, barem za slikanje sa Deda Mrazom.

Osim kostima i brade, u njegov "alat" spada i zvonce, za koje važi da ispunjava želje.

– Jedna devojka, koja je kao gošća godinama dolazila u porodicu čijoj deci sam nosio poklone, prve godine mi je rekla da je poželela da nađe momka. Rekao sam joj da zazvoni mojim zvoncem, kako bi joj se želja ispunila. Sledeće godine šapnula mi je da želi da se uda, a naredne me je dočekala ispred vrata i poželela da postane majka. Nakon godinu dana saznao sam da je trudna, rodila je dečaka, a potom i drugog. Svaki put kad bi zazvonila mojim zvoncem, želja bi joj se ispunila. I ona nije jedina, mnogo ljudi mi je to reklo. Psiholozi sa kojima sam pričao su mi objasnili da ljudi, kad vide Deda Mraza, dobiju jednu drugačiju emociju, u kojoj dominira radost i vera a podsvest je ta koja materijalizuje naše želje i ideje – objašnjava Grujić.

I bez zvonca, njegov angažman ume da bude mnogo više od puke zabave. Uz Draganovu pomoć, jedan momak je izjavio ljubav devojci, jedna devojka je zaprosila svog momka, jedan otac iznenadio sina kojeg sticajem okolnosti nije video tri godine, a jedan suprug uspeo da vrati ženu koja ga je napustila...

– Jedna od simpatičnijih situacija desila se kad sam bio kod porodice koja ima četvorke, pa su želeli da mi sve četiri bebe stave u naručje, kako bismo se slikali. Ne znam ni sam kako sam to uspeo to da izvedem, ali sam uspeo – kroz osmeh se priseća naš sagovornik.

Kaže da za ovu ulogu osoba mora da bude maksimalno skoncentrisana i hitra u smišljanju odgovora i zato, kako je uveren, to ne može da odigra svako. Pogotovo je izazovno kada najmlađi krenu da postavlju raznorazna pitanja.

– Najčešće me pitaju kako stignem da obiđem svu decu na svetu u istoj večeri, a umeju i da proveravaju da li sam pravi Deda Mraz, svako na svoje načine: jedan mališan je zavirio da li imam crvenu potkošulju, drugi je gurnuo ruku u moju čizmu da vidi da li ima krzno – nabraja novosadski Deda Mraz.

Dešava se i da roditelji sa punim poverenjem ovom Deki šapnu ako dete ima neki problem, na primer, da boji se da ide kod zubara, pa onda on porazgovara sa njim na tu temu, da bi na kraju rezultati bili zapa njujući.

Za nošenje džakova potrebna je i dobra fizička kondicija, jer pokloni neretko budu i krupni i teški, kao što su računari. Jednom prilikom je nosio na poklon bicikl čak na 11. sprat. Stoga, Dragan redovno radi sklekove i trbušnjake da bi mogao da izdrži taj tempo u decembru. Budući da se dešava da izgubi i glas, redovno pije žumanca. Ovo sve ne treba da čudi, jer ponekad se desi da 31. decembra ima i po 15 do 17 izlazaka.

Da je ovaj Novosađanin empatična osoba ukazuje i činjenica da je već decenijama redovan davalac krvi.

Dragan je poznat i po humanitarnom radu. Paketiće je delio deci smeštenoj u Sigurnoj kući, u Svratištu za decu i u Domu za decu i mlade ometene u razvoju u Veterniku. Takve angažmane nikada ne naplaćuje, a mnogo ih voli, jer, kako kaže, uđe sa punom vrećom poklona i izađe sa punom vrećom, ali njihovih crteža i rukotvorina.