Dragan Popov Bibinjo, ugostitelj: Kod nas u bifeu problema nema, oni se ovde rešavaju

Posetili smo kafanu, zapravo bife sa jedva 20 mesta. Mesto gde je čučavac svetska atrakcija, hram pića okružen jestivim mirisima. Kafanica je i meka susreta gradskih šereta, glavna pijačna stanica, novosadsko svetilište, stanište sugrađana starog kova, sigurna luka za dunavske mornare, bircuz protiv kojeg SOKOJ gubi parnice.

Poglavar originalnog novosadskog mesta za okrepiti dušu i glad za divanom utoliti je Dragan Popov Bibinjo. Gradska faca, lovac, cvećar, ugostitelj, rukovodilac šankerske sekcije, Petrovaradinac, dirigent delikatesne institucije više od tri decenije. Razgovaramo s čovekom koji je s Novim Sadom na ti.

– Rođen i odrastao u Petrovaradinu gde sam i u osnovnu školu išao. Trenirao sam rukomet, imao i uspeha jer sam sa 16 godina zaigrao za prvi tim. Završio sam Srednju elektrotehničku školu, smer aparati u domaćinstvu, a mislim da se od celog razreda samo Perica Soća bavi ovim zanatom. Studirao sam Mašinski fakultet, ali nikad nisam diplomirao. Kafana i preživljavanje švercom devedesetih godina prošlog veka su me odvukli od faksa. Ali biće prilike za diplomski (smeh)  – započeo je ispovest naš sagovornik.

Odrastanje s one strane Dunava nije vam bio problem?

– To je bilo vreme "Točka" i "Đave", pa nisam morao daleko da izlazim do grada (smeh). Moja kuća je bila centar okupljanja, pa su svi drugari s bačke strane dolazili kod mene pre izlaska, a i drugarice, koje su se kod mene presvlačile za noćni provod. Odrastali smo na "zoljicama". Nas 15 sedne na motore i zujimo po celom gradu. Nisam imao problem zbog rivaliteta kvartova jer sam bio komunikativan odnosno taj koji je mirio. Pezos mi se jako sviđa jer je zadržao seoski mentalitet. Ljudi se javljaju na ulici, pitaju te za zdravlje, nismo se otuđili. Voleo bih da ostanem tu da živim i nadam se da ga novogradnja neće napasti.

U tom tinejdžerskom zujanju upoznali ste i sadašnju suprugu?

– Upoznali smo se sa 14, a zabavljali od 17 godine, da bi se deceniju kasnije venčali i odgajili dvoje prepametne dece. Otkad znam za sebe, znam i za nju. Ona je sa Salajke, pa sam tako upoznao i tamošnju ekipu. Izgleda da je 1987. godine bila takva konstalacija zvezda na nebu, da sam do danas opstao sa svojom ženom, ali i nekoliko mojih drugara koji su se iste godine venčali (smeh).

Nadimak Bibinjo ste dobili zbog naziva bifea?

– Pokojni tast je imao kršteno ime Biba. Kad smo supuga i ja, 14. maja 1990. godine otvarali lokal, dali smo mu ime "Bibinjo". Tasta je njegova najbliža ekipa zvala Bibinjo, pa sam ja tako nasledio nadimak.

Osim ugostiteljstvom, bavite se i lovom, ali i uzgajanjem pasa?

– Od 1991. sam lovac. Drugar Zlatko Gilica i ja pripremali smo ispit, da bi on rekao sutra idemo u lov, i da ponesem gumene čizme. Njegov pokojni otac Viktor dao mi je pušku koja je i dalje u mom posedu. Iz prvog pucnja sam odstrelio fazana i čika Viktor je rekao "Bog te je pogledao, bićeš lovac". I tako sam krenuo u lov, pa onda počeo i da uzgajam lovačke pse. Sad imam prelepog vajmarskog ptičara, to je četvrta rasa koju gajim. Kratak je život da bi se posvetio samo jednoj rasi, treba eksperimentisati (smeh). Za mene se najbolje pokazala mađarska vižla. Ne smrdi, laka je za obuku, prilagođena vojvođanskim terenima. Učestvovao sam i na takmičenjima, ali i bio redovni izveštač sa sajmova iz cele Evrope, pa čak i pisao za lovačke novine. Dodao bih da sam bio aktivan i u školskim organizacijama i savetima roditelja dok su deca rasla. Iako se roditelji baš ne guraju da budu u savetu, meni je bilo interesantno da pratim odrastanje klinaca. Deci sam verovao, ali sam sve proveravao (smeh).

Otkud odjednom tolika ljubav prema lovu?

– Kao klinac sam bio izviđač. Pritom sam imao babu i dedu u Žablju gde sam provodio svaki slobodan dan, te sam od malena znao da sadim, sejem, berem kukuruz, muzem kravu. Imao sam sreću da mi je majka sa Kopaonika, pa sam tamo išao leti, brao pečurke, čuvao stoku… Ta crta, boravka u prirodi me je možda opredelila prema lovu. Uvek sam na takmičenjima u prirodi bio predvodnik. Znao sam da organizujem druge da bi nam bilo dobro.

I kako započinje priča sa kafanom "Bibinjo"?

– Tast je pitao, hoćemo li stan ili radnju da nam obezbedi. Odlučili smo se za kafanu iako o tome nismo znali ništa. Mislio sam, ako smo sposobni, napravićemo od radnje nešto, a ako nismo i od stana nećemo napraviti ništa. Tada Riblja pijaca nije bila toliko atraktivna, bili su samo "Kukuriku" i "Crveni petlić". Kafanu čine gosti, a ne stolovi i stolice. Biba je bio centar animacije ljudi i to vreme je bilo ekspanzija otvaranja privatnih radnji i prodavnica. Kvantaša nije bilo, pa su se veletrgovci okupljali na Ribljoj pijaci. Tako sam sazrevao, upoznavao razne ljude. Nema gradonačelnika koji nije ušao u "Bibinjo". Jednog momenta smo znali da okupimo sve članove Gradskog veća. Sedam njih je ovde sedelo stalno. Ne mogu reći da im je "Bibinjo" bio kancelarija, ali su svi znali gde će ih naći (smeh). 

Ni manjeg lokala, niti dužeg staža?

– Prerasli smo bife, sad smo gradska kafana, iako ne služimo hranu, ali svako nađe zadovoljstvo u nekom piću (smeh). Dolaze ljudi iz svih delova grada i sreću ovde poznanike koje nisu videli decenijama. Jednog momenta smo bili centar okupljanja novosadskih muzičara, a bili smo i non music kafe jer bar šest godina je bila tišina, bez radija. Čak sam dobio i odštetu od SOKOJ-a koji me je tužio, pa su gosti redom išli u Beograd da svedoče kako se u lokalu ne pušta muzika (smeh). Nikad nije bilo velikih uspona, ali je bilo jako velikih padova. Sve smo preživeli, ratove, inflaciju, rekonstrukciju pijace, ali smo uvek bili prizemni, nismo se ničim isticali. U "Bibinju" nikad nema problema, ovde se oni rešavaju (smeh).  

Nikad nije bilo velikih uspona, ali je bilo jako velikih padova. Sve smo preživeli, ratove, inflaciju, rekonstrukciju pijace, ali smo uvek bili prizemni, nismo se ničim isticali

Od anegdota bi se verovatno mogao roman napisati?

– Jedan gost je kupio jaja da nosi ženi za tortu, pa ih je konobarica neprimetno obarila i domaćica je dobila paket kuvanih jaja (smeh). Voja Despotov je napisao dve knjige iz "Bibinja". Jedan od njegovih junaka, u osvajanje kreće iz galerije "Bibinjo" i čitajući Voju, prepoznao sam naše razgovore. Žao mi je što nije dobio nagradu NIN-a, te godine kad je preminuo, ali smo ga zato na Sajam knjiga ispratili sa cegerom punim domaćih đakonija, da nas ne bruka u Beogradu (smeh). Ovde je branjen diplomski, održana predstava, Mumin je snimio dva spota, Sombati Balint na svaku turneju kreće iz "Bibinja" i šalje nam razglednice iz svih krajeva sveta. Bilo je prosidbi, razvoda, daća…

Postali smo mesto prepoznavanja, a i Kinezima smo omiljeni lokal

Deluje kao jedna velika srećna porodica?

– Leti je tu bašta, a zimi je porodična atmosfera. Svako ima svoj period kad dolazi. Priča se vodi unakrsno, sa različitih stolova. Ako hoćeš nešto ozbiljno i poverljivo da pričaš, nećeš ovde doći (smeh). Ako hoćeš da lažeš i to će se provaliti. Sve je na bazi ličnog poznanstva, ljudi se u gradu prepoznaju po “Bibinju”. Uglavnom gosti imaju oko 50 godina ili su stariji jer su generacije njihove dece uglavnom otišle preko. Ovde su radni, produktivni ljudi, u naponu snage (smeh) kojima je bife oaza mira i sreće, gde mogu da se isključe iz svakodnevnice. Ujutru se prvo gledaju čitulje u “Dnevniku” i nema dana da nekog ne poznajemo ko je otišao na onaj svet, a da nije ostavio trag u kafani. Malo je zidova za imena pokojnih koji su ovde boravili. Kod nas se na čuvanje ostavljaju deca i psi dok roditelj ili vlasnik ne obiđu pijacu (smeh).

Tu je i natpis "Original novosadski, pravo mesto za odmor"?

– To je negde 1997. godine ispisano. Postali smo mesto prepoznavanja, a i Kinezima smo omiljeni lokal. U toaletu je čučavac, pa je to jedan Kinez uslikao i okačio na internet. Nije tu bilo lošeg konteksta već je njima čučanje u toaletu uobičajeno. I, onda jednog momenta, lokal krcat kineskim turistima. Čim su kročili u Novi Sad, pitali su vodiča gde je “Bibinjo”. Došli su do nas da obave nuždu i nastavili dalje (smeh). Ovde su odrasli mnogi viđeni Novosađani koji su sad na položajima i odlučuju o našim sudbinama, u bankama, zdravstvu, politici… Smatram da su imali zdrav i normalan period odrastanja, a na njima je kako sad rade i donose odluke. Glumci, muzičari, vaše gradske face, umetnici… svi oni su svakodnevni gosti i svrate do nas na piće, a retko je to kafa (smeh).

Ako hoćeš nešto ozbiljno i poverljivo da pričaš, nećeš ovde doći (smeh). Ako hoćeš da lažeš i to će se provaliti

"Ajde sad lepo", "Pamet u glavu, slušaj Bibu svog"…

– Ti natpisi na ogledalima su nastajali, slušajući ljude šta pričaju u kafani. Svakom dođe da pretera u nečemu. Preteraš u parfemu, a ne u ponašanju pod uticajem alkohola (smeh). Međutim, mi imamo lepu naviku, da nijednog gosta ne puštamo kući kad je "omađijan". Uvek organizujemo prevoz, što je bolje nego neko da nastrada. Svako je zaslužio da ga ispratiš do vrata kuće. I svako je došao sutradan da se zahvali. Ovde smo svi jednaki, nema razlike. Kafana je najdemokratskija institucija i svako može da iznese svoje mišljenje bez obzira čime se bavi. U kafanu mi dolaze sve političke opcije. Tako sednu u niz kao bove na Štrandu i niko ne tone, jedni druge drže, valjda (smeh).

Kafana je najdemokratskija institucija i svako može da iznese svoje mišljenje bez obzira čime se bavi

Dosta Novosađana "Bibinjo" vezuje za proslavu Nove godine tokom dana?

– Da, specifični smo po tom prepodnevnom dočeku, sa kojim smo krenuli pre 20 godina, uz harmoniku, gitaru, cimbalo, a od pre sedam godina je rokenrol svirka. Ljudi očekuju da se nešto dešava u tom pravcu 31. decembra. Mi je zovemo novozelandska Nova godina zbog vremenske razlike, a imamo i drugare tamo koji se uživo uključe u program Radio Novog Sada. Uvek bude krcato, a sad roditelji polako tu tradiciju prenose na svoju decu. Prvi smo krenuli i sa humanitarnim pričama, novosadski muzičari su kuvali za decu iz Svratišta. Uvek sam hteo da se razlikujem po nečemu. Piva su svuda ista, ali su zato rakija i vina vrhunska. Prvo meni mora da se svidi, da bih ponudio gostima.

Često u štrapacirung sokaku znaju zamirisati razne špecije?

̶  Nije nam strano kuvanje. Svako od nas u sebi krije nekog kulinara i ovde mu je prilika da se istakne pred drugarima jer ti familija uvek nađe neke zamerke (smeh). Često i ljudi iz komšiluka dođu sa idejom da kuvaju. Imam ovde aparaturu – kotlić, plamenik… i svako može da prezentuje svoja znanja i veštine. Ništa se ne naplaćuje, sve je drugarski. Bude tu i atrakcija, poput pasulja sa kupusom ili prasećeg paprikaša. Ja sam više posmatrač. Moj kuvarski guru je Darko Horvat (Picerija Mačak-prim.aut.). Najvažniji savet koji sam dobio je da kad pristaviš, ne daš nikom da se meša (smeh). Meso više volim nego ribu, ali divljač obožavam. Nisam stručnjak za spremanje, ali je moja supruga vrhunski majstor.

Ima li dana da Milan Mumin nije u "Bibinju"?

̶  Mumin je ovde od pamtiveka, počeo je da dolazi da bi se sklonio od javnosti. Ovde je zaprosio ženu, odavde je otišao da se porodi, odavde često odlazi na nastupe. Sad je pred svirku zaboravio gitaru u kafani, pa je jedan gost žurio da mu odnese na nastup (smeh). On se bolje poznavao sa mojim tastom, a ja sa njegovim ćaletom. Kad ide u Ameriku, napravi popis šta da slučajno ne fali iz mog zamrzivača (smeh). Kad je Vlada Bajić snimao dokumentarac o Hantersima, na stolu su bile jagnjeće i praseće glave (smeh). Pitao me je za prvu asocijaciju na Mumina, a ja rekoh klopa, cuga, pa tek onda muzika (smeh).

Šta se najviše poteže u bifeu?

–  Najviše se piju krateži i domaća vina, ali moda se stalno menja. Kad smo otvorili cugao se "Badel" konjak, "Hepok" loza i "Istra" pelinkovac. Onda su ih odmenili vinjak, stomaklija i votka, da bi posle došao "Gorki list". Sad su domaće rakije dominantne. Šta gazda pije to najbolje ide, a ja pijem sve (smeh). Volim, naravno da pijem, ali da bi opstao moraš biti umeren u svemu kako bi izdržao sa svima da nazdraviš, budeš vispren, da ih dočekaš… Niko ovde nije došao jer su lepe pločice već znaju kad će koga zateći, a ja sam tu karika da premostim vreme dok nekom sagovornik, prijatelj, poznanik ne dođe.

Da li ste stalno u kafani?

–  Od jutra do mraka sam prisutan, retki su dani kad nisam tu. Za svakog gosta znam šta će popiti, samo za sebe ne (smeh). Imam Snežu koja je tu već 21 godinu. Ona radi pre podne, a ja popodne, da zatvorim lokal. Sneža svakog gosta zna u glavu, kome šta plaća, za koga je koverta, šta treba da potpiše. Dosta devojaka se promenilo u šanku i svaku smo u zdravlju ispratili.

I još uvek imate snage za ovaj posao?

– Imam, ali sam u jednom periodu izgubio i volju, i energiju. Čak sam otišao u Nemačku da budem vozač. I našao sam posao, podneo zahtev za iseljeničku vizu, ali hvala nemačkim vlastima što mi u tom momentu nisu izašli u susret i brzo dali dozvolu. Papire sam dobio posle tri godine, a da se to desilo odmah, verovatno bih sad držao neku kafanu u Ninbergu (smeh). U tom momentu nije bilo dovoljno para da pokrijem tekuće obaveze, a ja se malo razigrao i krenuo u poslove koji su doneli minuse. Otud i ideja za gastarbajterski hleb.

Pored bifea među pijačnim tezgama, jedno vreme ste i cvećaru imali ?

– Od početka ovog veka do 2018. godine sam držao cvećaru "Tita". Bio je to interesantan i kreativan posao. Moj pokojni kum Atila nije imao naslednike, pa sam iz nekog inata i kaprica, izašao na licitaciju i kupio cvećaru, a o cveću sam znao dobar dan, izvolite, hvala lepo i doviđenja (smeh). Ćerka je sebe nazvala Tita sa dve godine i otud naziv. Nije me bilo sramota da pitam, pa sam na nekom seminaru zamolio Holanđanina da napravi buket od jednog cveta jer takav aranžman 90 odsto njih kupuje. On nije znao jer su njihovi buketi bili naša nedeljna nabavka i u čudu se pitao “buket od jednog cveta”. Pokazao sam mu, a on je i dalje ostao u čudu (smeh). Odmarao sam dušu uz cveće, ali je onda ono postalo luksuz i zatvorio sam cvećaru.

MUMIN: Ovde sam se izlegao

– “Bibinjo” je klasika, moja druga kuća. Milion puta ne stignem da jedem kod kuće, nego se ovde nešto naseca, gruva i drma. Kako kažu, “Negde sam se rodio, ovde sam se izlegao” (smeh). Ovde mi jako prija ta spontanost, što je retkost u Novom Sadu. Taj način kako Dragan prihvati ljude, a pritom ih i očuva. Najmanje kao goste, više kao prijatelje kuće. Imao sam čast da upoznam čoveka koji je ustoličio ovu kafanu. Prvo sam upoznao njega, pa tek onda bračni par Popov (smeh). Kao klinac sam sedeo sa Batom Pežoom, Mikom Antićem, Janikom, mojim ćaletom, ćutao i upijao sa strane njihove razgovore, kao i moj sin sada. Gazda Biba je uvek sedeo u ćošku, udarao vinjake i opštio sa celom kafanom kao nekad Cule u svom restoranu. “Bibinjo” se nije puno promenio od otvaranja. Nažalost, takva mesta izumiru. Ostalo ih je svega nekoliko u Novom Sadu  ̶  rekao je Milan Mumin o kultnom bifeu. 

Na pijaci ste više od pola svog života. Živa li je Riblja pijaca?

̶  Kad odem u drugi grad, prvo tražim pijacu i kupim srećku. Ribljoj fale stari baštovani sa Salajke, Podbare i Rotkvarije. Puno je nakupaca, mnoštvo velikih marketa, a umesto bašči su nikle stambene zgrade. Nekad se zdravo jelo i znalo da se zimi jede kiseli kupus, a mladi luk i zelena salata na proleće. Sve se promenilo. Ja i dalje sve nabavljam na pijaci, znam kad ko kolje, kad stiže sir, sveže šargarepe… Ja se trudim da budem dobar domaćin, dočekam brodare, ispratim ih dostojanstveno, a oni se iznova rado vraćaju.

Jesu li boemi preživeli?

– Ima ih. Ne mogu da kažem da su kvalitetniji od onih nekadašnjih, ali su specifičniji. Oni pre su možda bili rečitiji i precizniji, a ovi današnji su malo nedorečeni. Ne u mislima, nego su nekako mistični, ostavljaju prostora da se više ljudi nađe u tome što pričaju. Ovde je inspiracija bezgranična i voleo bih da Riblja pijaca postane meka okupljanja takvih ljudi. Da, ovde na pijaci pravimo susrete umetnika, kulinara, novinara, advokata… Svako nađe svoje mesto, bez obzira da li je to "Rujna zora", "Špajz", "Bibinjo", "Pastai"…

Nema podela na dođoše, uđoše, starosedeoce…?

– Doživeli smo da se delimo na levu ili desnu stranu ulice i Dunava, vakcinisane i nevakcinisane, umesto da se ujedinimo, nađemo zajednički interes u svemu, pa da nam bude lepše i bolje. Ja sam Aboridžin, moji su Popov (smeh). Ne mogu da sudim o dođošima i onim drugima jer je moja tašta rođena Zagrepčanka, tast je iz Prizrena, pokojni otac rođen je u Žablju, a majka u Kuršumliji… Moja prednost je što sam dobio tu širinu. Važno je da svakom budeš dobar domaćin, a Novosađani to i jesu. Svi ljudi proterani vihorom rata su ovde dobro dočekani. Del Boj nije nestao, u liku Bibinja još uvek radi na Ribljoj pijaci (smeh).

Dobri, stari duh Novog Sada je opstao?

̶  Osetim u gradu taj duh. Novi Sad je grad dobrih ljudi i većinom smo svi otvoreni za ljude koji dolaze. U Novi Sad su se doselili ljudi sa raznih strana i ne bi ostali ovde da im je loše. Mi u "Bibinju" dočekujemo ljude raširenih ruku i otvorenog srca ih prihvatamo. Gosti su nam iz raznih država, da drugar iz Zagreba uvek kaže kad dođe, "Hoću li sresti Srbina u Novom Sadu" (smeh). Novi Sad se jeste promenio jer su otišli neki dragi ljudi. U drugu zemlju ili na onaj svet. Uglavnom su se iselili intelektualci, te nam fali kvalitetnih ljudi. Migracije su nekad podrazumevale odlazak nisko obrazovanih ljudi, a sad smo doživeli da su nam otišli vrhunski stručnjaci. U svakom slučaju, "Bibinjo" će opstati i posle mene.