Dragan Prole, profesor filozofije: Zajedništvo je ovde apstraktno, svedeno na identitetski obrazac

Prošla godina nas je okovala korona virusom, uvela reč karantin u svakodnevnu upotrebu, zaključala i spolja, i iznutra. Uobičajeni tok života, zamenilo je vanredno stanje i situacija, panika, potpuna odsutnost. Isplivale su najgore ljudske osobine, manje vrline. "Da li se nekima može pomoći samo ako im se ne pomaže"? Stoji li misao "Pakao, to su drugi ljudi"?.

Dragan Prole je šef Odseka za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. S njim razgovoramo o nama, novom virusnom dobu, životu na odloženo, manipulaciji, odnosu prema prirodi…

– Za mene je prvi šok bio kad sam na televiziji video našu doktorku iz Milana koja nam je s lica mesta objašnjavala o čemu se radi. To mi je delovalo šokantno jer je saopštavala poruku o novom virusu o kojem nismo imali nikakve informacije. Na sreću, ispostavilo se, mimo te žene koja ne deluje kao neko ko je fabrikovao informacije, da je to bila vrsta klasičnog zastrašivanja. I to je osnovno iskustvo koje smo doživeli od lekarske struke. Prošli smo neobičnu školu strepnje. Prema nasleđenoj razlici između straha i strepnje, strah uvek ima konkretan predmet. Plašimo se mraka, ili uličnih pasa ili brze vožnje, plašimo se pogleda sa visine ili da postanemo žrtva nasilja – koliko god bili različiti povodi i intenziteti, svi strahovi imaju nešto zajedničko. Uvek postoji nešto čega se plašimo, tako da susret sa onim što nas plaši aktivira strah. Strah je po prirodi reaktivan, izazvan je spoljašnjom provokacijom i po pravilu pruža standardan odgovor na nju. Bilo da vrištimo, sklanjamo pogled, okrećemo leđa ili bežimo, strah se najčešće ispoljava. Nelagoda koju strepnja izaziva nema opipljivi povod ili razlog. Otuda ne možemo da znamo zbog čega strepimo. Pošto ne znamo razlog strepnje, ne možemo da znamo ni kako da reagujemo na nju, a još manje možemo da ponudimo neko rešenje. Zbog toga ispoljavanje strepnje ume da parališe celo telo. Strah se kanališe, usmerava, postoji pražnjenje ili reakcija. Strepnja je neartikulisana, otuda nju trpimo psihosomatski. Strepnju oseća ceo organizam, tenzija je totalna, a alarmirano telo je u neobičnoj simbiozi sa psihološkom napetošću. Prelaz od strepnje u strah nikada nije prirodan. On može biti samo veštački izazvan. Fenomen tog veštačkog izvora svima nam je poznat. Njegovo ime je medijski stvorena panika. Prskali su ulice, odvaljivali poklopce na kontejnerima da ih ne bi dirali rukama… Bilo je mnoštvo neracionalnih poteza, što je reakcija onih kojih strepe jer ne vide gde im je pretnja, što je delimično razumljivo ─ započeo je analizu naš sagovornik.

Da li se strepnja pojavila zbog nemogućnosti kontrole korona virusa?

– Kad ne možeš nešto da kontrolišeš u svom životu možeš da budeš prestrog prema sebi i prema drugima. To je jedna vrsta reakcije koja nije potpuno psihološki neočekivana, ali se vremenom morala korigovati. Reakcija je bila panična, u mnogo čemu neprimerena, tek kasnije je došla na svoje. Policijski čas je bio prestrog jer to je jedna stvar, a zabrana okupljanja druga. Zabranjivali smo ljudima da izađu iz stana, a dozvoljavali grupama da se druže i okupljaju u broju većem od dozvoljenog. Mi smo imali te talase od najbanalnijeg virusa na svetu do zatvaranja penzionera, od potpunog opuštanja do drastičnih mera. To pokazuje dozu improvizacije koja je dozvoljena u životu, ali ne i u vanrednim okolnostima. Moraš imati strategiju koja je racionalna, podnošljiva i koja je svima relativno lako prihvatljiva, a ujedno efikasna. Mi smo na kraju, srećom, postali država s blažim merama, a u nekima zaista još uvek ima presije. Šta bi bilo da su od samog početka bile na snazi mere koje sada imamo? Do njih je očigledno trebalo tek doći. Po tome vidimo reakcije onih koji su zaduženi da vode računa o javnom dobru. Kada nemaju mehanizme koji su naučeni, počinju da paniče, proizvode strah i uvode neracionalne mere, što ih je u jednom trenutku učinilo nepopularnim i proizvelo bunt građana.

Kada uzimaš kredit, dobiješ novac pa ga postepeno vraćaš. Nama je virus uzeo život, nije nam ništa dao

Neprirodna situacija sa “zaključavanjem” bila je nepodnošljiva?

– Mnoge je takvo stanje prilično potreslo. Ja sam lično verovao u početku da imamo jedinstvenu priliku da uspostavimo neka racionalna pravila u državi i svima da se objasne. Ljudi su se još više zatvorili tokom karantina, što je znak da im nije bilo dobro. Oni zovu jedni druge kad im je dobro ili baš jako loše. Bili smo u nekoj magli, hibernaciji, kao medvedi koji čekaju da prođe zima. Život na odloženo. Inverzni kredit. Kada uzimaš kredit, dobiješ novac pa ga postepeno vraćaš. Nama je virus uzeo život, nije nam ništa dao. Sad ne živim, živeću jednom. Međutim, s jedne strane je to i dobro jer su se svi zapitali šta stvarno žele u životu, pošto su u samoizolaciji više razmišljali, bili sami sa sobom, nisu bili rasuti dnevnim rutinama. Na mene lično, dosta traga je ostavila smrt Igora Vuka Torbice. Prvi put sam u životu bio ozbiljno depresivan i sve mi se učinilo besmislenim. To je bio šok, udarac… Kad se neko najbolji, ne samo iz te generacije odluči na samoubistvo. To je jezivo.

Kako smo od paničnog straha došli do bujanja antivaksera?

– Mogli ste reagovati opušteno ili ekstremno anksiozno. Obe poruke su poslate u neobično kratkom vremenu i to sa najviših instanci. Premijerka je tvrdila da neće biti drastičnih mera, a sa neznatnim skokom broja zaraženih, automatski su ih uveli. Onda smo imali Branimira Nestorovića. Iako je dobar doktor u svom domenu, uzeo je sebi veće nadležnosti i počeo da priča o Tesli, teorijama zavere, postao je stručnjak za sve. Šarmantan i rečit, sve vreme je slao poruku kontra Kriznom štabu. Zanimljivo mi je da jednom prilikom rekao da mu je u Kriznom štabu najbolji jedan lekar iz Novog Sada. Mi tog doktora nikad nismo ni videli ni čuli, što može da znači da mediji nisu otvoreni baš svim članovima Kriznog štaba. Ne treba grešiti dušu, moguće je da taj lekar ne želi medijski da se eksponira. Ipak, utisak je da se poruka šalje unapred i zna se ko će da je saopšti. Poruke ljudi koji su stručni se čitaju i primenjuju, ali se oni ne pokazuju, već političari preuzimaju te poruke kao da su njihove. Predrag Kon nam u decembru kaže, da nas ne kontroliše Krizni štab već virus. Kontrola podrazumeva volju, metodologiju i cilj, a ti to pripišeš virusu. Ekstremno neodgovorna upotreba jezika.

Eksploatacija prirode u Srbiji poslednjih godina poprimila je nečuvene razmere. Tolike, da Fruška može slobodno da promeni ime u Fruški park jer gustina šuma toliko je osakaćena da to više nije gora

Zar korona virus nije uticao da shvatimo značaj prirode?

– Mi u Srbiji nemamo zreo odnos prema prirodi. On je nakaradan i nakazan. Ljudi su išli na vikendice da se izdvoje iz grada, da izbegnu zatvaranje, a ne u prirodu. Dovoljno je da odemo u Sloveniju i vidimo jednu naciju koja je sebe izgradila na odnosu prema prirodi. Njihov romantičar poziva u planinu  "Nazad, nazad, u zemaljski raј". Svakog vikenda, svi uzrasti idu na neku akciju u prirodu dok je ona kod nas vojni toponim, jer gotovo sve pesme u kojima se spominje priroda vezane su za neke bitke. Pritom, eksploatacija prirode u Srbiji poslednjih godina poprimila je nečuvene razmere. Tolike, da Fruška može slobodno da promeni ime u Fruški park jer gustina šuma toliko je osakaćena da to više nije gora. Eksploatacija je laka, zakonski omogućena, tražnja velika, tržište neograničeno jer razvijene države više ne seku svoje šume već uvoze drvo.

Otud i silno đubre u našim rekama i jezerima?

– Kroz to smeće prepoznajem ekstremni sukob između pojedinca i zajednice. To u Srbiji ima ozbiljne razmere. Moja teza je da onaj ko baci smeće u jezero, kadar je da ubije drugog čoveka. Zvuči grubo. Međutim, svi vode računa o svom intimnom prostoru, a kad izađu iz njega, to doživljavaju kao mesto sukoba, neprijateljski prostor. Možemo reći da je to jedna od ključnih posledica tranzicije jer je socijalizam najpre upućivao na zajedničku imovinu, ona je odbačena, a onda je  krenulo potenciranje privatne i onaj ko poseduje više taj je uspešniji. Zajedničko je postalo potpuno nevažno i ta reakcija za posledicu ima skrnavljenje svega što je zajedničko, počevši od lomljenja klupa na Keju. Bacanje smeća u vodotokove je izraz “Evo šta ja mislim o tebi, zajednico!”. On sebe ne doživljava kao deo zajednice. Zajedništvo je ovde apstraktno, svedeno na identitetski obrazac, a ne na konkretnost životnog sveta. Postoji nacionalno - mi Srbi ili religijsko - pravoslavci i manjinske zajednice. Valja pomiriti nacionalno i građansko, tek onda moj prostor ispred zgrade, Kej, Ribarac, Dunav, Šodroš, dečije igralište, prestaju da važe kao neprijateljsko mesto. Potrebno je vratiti ideju zajednice u našu svakodnevnu realnost i samim tim ćemo reagovati drugačije, napokon ćemo sakupiti svo to smeće. Umesto što razmišljamo o uvođenju vojnog roka, trebalo bi vratiti radne akcije.

Moja teza je da onaj ko baci smeće u jezero, kadar je da ubije drugog čoveka

Zaista ste ubeđeni da bi radne akcije povratile duh zajedništva?

– Svakako, tako ćemo napraviti ljude od dece. Šator, discplina, rad, lopata, sađenje mladica… kako se toga nisu setili? Kod dece posebno nedostaje osećaj za zajedničko, pa otud i bes kod njih. Oni odrastaju u vrednostima koje su identitetske i religijske, ništa ne govore o konkretno zajedničkom, a od svojih roditelja čuju samo o privatnom ili o porodičnom interesu. Većina dece ne čuje nikada o interesu zajednice i nema zajedništvo kao deo svog mentalnog habitusa, da to pripada svima, da ima jedan zdrav odnos, da neguje i čuva. To je dramatično važno i naravno da sve ide iz kuće, ali država bi morala to da prepozna.

Deluje da smo kao društvo u celoj priči zaboravili na decu?

– Medicinski pogled na svet je prevladao i to je osnovni društveni problem. Nemoj da se rukuješ, ljubiš, grliš. Ne možeš da se družiš, voliš… Življenje saveta "struke" mladom čoveku dugoročno obećava jedan ljudski pakao. Malo je reći otuđenje, pre je reč o jednoj vrsti degradacije, drastičnog povlačenja u sebe. Izgubljena je normalnost i mladi su se ili povukli u sebe ili ispoljavaju agresiju. Kod dece ćemo tek videti šta će isplivati na površinu jer su oni prihvatli društvo igrica i virtuelne komunikacije, osiguravši sebi jednu prijatnu depresiju. Nije normalno da tinejdžer tako živi. Kao roditelj ozbiljno sam zabrinut za budućnost svog deteta u smislu emotivne i socijalne inteligencije.

Gde su nestali intelektualci i akademska elita, zašto se ne oglase po bilo kom pitanju?

– Jednostavno, niko ih ništa ne pita. U Kraljevini smo imali Crnjanskog i Andrića kao ambasadore, sad nemamo takve veličine na nekim vidljivim pozicijama. Tad je bilo političke volje da oni učestvuju u političkom životu i prenose poruke, i to su činili izvanredno. Uloga intelektualca u politici danas je minimalna, ukoliko intelektualac nije član stranke. Politika drži sve uzde onog što je javno mnjenje i to nije samo sad. Posledica je da se ne dopušta dovoljno prostora ljudima koji žele dobro svojoj zemlji. Kao da je nemoguć nestranački patriotizam. Danas nema javno vidljive volje, ukoliko ona nije deo uskog horizonta partijskih sučeljavanja, ne samo u Srbiji, već u celom svetu. Postoji političko iskustvo da moraš sve da kontrolišeš u potpunosti.

Možemo li u skorijoj budućnosti da očekujemo društvene promene?

– Problem savremene ekonomije vezan je za korporacije i investicione fondove koji nemaju nikakvu drugu ideju i odgovornost, osim profita. Ne zanimaju ih posledice ni po potrošače, ni po okolinu. Jedina moguća reakcija je da država odbrani sebe od takvih stvari. U razvijenim zemljama se ne seku šume, zabranjen je ugalj, menja se odnos prema prirodi, ne dozvoljava se rad takvim fabrikama. Istakao bih seoce Topli Do koje je uspelo da se odbrani od države. Devastirano, malo, ekstremno siromašno, ali su prepoznali svoj elementarni interes. Izostanak komunikacije je uzrok mnogih nesporazuma. Potrebno nam je više međusobnog razumevanja, saradnje, interakcije jer jedino to može da donese dobro. Ja mogu samo da se nadam da će biti drugačije.