Dragan Vlašić Bubika, muzičar: Greška nas Novosađana je što smo dozvolili da nam se grad toliko promeni

Sinonim za njegove pevačke nastupe je ogromna energija, u vladanju scenom je neprikosnoven, a sa svojim bendom već godinama puni lokale u kojima imaju svirke. Naši sugrađani koji preferiraju pop-rok odlično znaju ko je on, a prema našoj nedavno sprovedenoj anketi, nalazi se u samom vrhu omiljenih novosadskih muzičara.

Dragan Vlašić Bubika rođen je 1971. godine u Novom Sadu, a odrastao je na Detelinari. Muzika ga je privlačila od detinjstva, pa je zajedno sa drugarima improvizovao i pravio instrumente. Još u osnovnoj školi "Dositej Obradović" primećen je njegov muzički talenat, te su ga uputili u školski hor, sa kojim je nastupao i osvajao nagrade. Prvi bend osnovao je u šestom razredu, a koncerte su održavali po mesnim zajednicama. Iako je imao želju da svira bubnjeve, uvek mu je zapadalo da peva, pa ga je to i opredelilo kao pevača. Prve ozbiljnije demo snimke uradio je u srednjoškolskim danima, sa tadašnjim Bubi bendom, a pravac za koji su se opredelili bio je EX YU rok. Veću popularnost u gradu i šire stiče početkom devedesetih godina sa svojom grupom Krug, otplivavši u dens vode. Danas radi u Visokoj poslovnoj školi, u administraciji, a sa svojim kolegama muzičarima, kao Bubika & Krug Company, stvara sjajnu atmosferu po klubovima..

Sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovaramo o Novom Sadu iz njegovog detinjstva i sada, o devedesetim, dens i rok muzici, nemogućnosti da se novosadski bendovi probiju van grada i mnogo čemu drugom.

Kakav je bio Novi Sad u vreme tvog odrastanja? Koje uspomene te vezuju za Detelinaru?

– Nekada je Novi Sad bio bezbedan, gde si kao klinac mogao da pešačiš, kao mi od Detelinare do "Đave" ili "Točka". Mi Detelinarci nikada nismo gravitirali ka centru, pa je meni to kraj grada koji sve ima, počevši od fudbalskih stadiona, kuglane, plivanja... To je bilo prelepo detinjstvo.

Ovo danas je ruglo i grad je izgubio onaj novosadski šmek, danas je bitno biti prvi na semaforu

A kakva je sad situacija?

– Sad je u gradu drugačije, nema više poštovanja, velike su gužve. Greška nas Novosađana je što smo dozvolili da nam se grad toliko promeni. Ne sviđa mi se ni ova novogradnja, rušenje jezgra grada, kuća koje su bile autentične, što nema reda ni smisla. Ovo danas je ruglo i grad je izgubio onaj novosadski šmek, danas je bitno biti prvi na semaforu. Naravno, ja ga i dalje volim, često odem na Tvrđavu, Štrand, prošetam po centru... Što se noćnog života tiče, tu je širok izbor, mada i tu postoji džungla gde se sluša neka nova muzika sa autotjunovima, pored koje ne volim ni da prođem. Što se Detelinare tiče, pošto sam se vratio tu da živim, volim što je ona zadržala taj neki duh dobrih komšija, zelenila... Kada kreneš u prodavnicu, ne vraćaš se dva sata kući, jer usput sretneš poznate likove i odeš na kafu.

Da li si u detinjstvu dok si imao svoj prvi bend, imao nekog muzičkog idola?

– Kada sam imao nekih trinaest godina, izašao je album Bijelog dugmeta na kojem je pevao Mladen Vojičić Tifa, gde se on meni dopao i kao pojava i kao glas i tada sam poželeo da budem kao on. Zamišljao sam da ću jednog dana, kada on izađe iz grupe, da ga zamenim i to su bili moji dečački snovi.

Period za vreme srednje škole bio ti je muzički vrlo aktivan?

– To mi je najdraži period, bukvalno smo odvajali od užine da bismo napravili demo snimke. Prvi ozbiljniji nastup usledio je sa grupom Penelopa, koja je iznedrila Kseniju Mijatović, a to su uglavnom bile školske svirke u Jovinoj gimnaziji, Elektrotehničkoj ili Saobraćajnoj školi. Tad sam prvi put osetio šta znači biti na bini i to mi se dopalo. Uvek se šalim da sam ostao bez kose zbog Bilija Ajdola jer sam želeo da imam frizuru kao on, izvlačio sam pramenove, oblačio se u leopard farmerice, nosio kožne jakne i narukvice sa nitnama, vojničke čizme... Štrčao sam i profesorima u školi i u izlascima. Nakon toga sam upoznao Željka Đurića, koji nažalost više nije sa nama, koji me je pozvao da se pridružim njegovom bendu kao pevač. Ubrzo se moj matični bend raspada i ja nastavljam sa njima, da bismo bend tek posle preimenovali u Krug.

Kako to da ste se opredelili za dens muziku i to pre nego što je ovaj pravac zavladao scenom sredinom devedesetih?

– Negde pred moj odlazak u vojsku napravili smo totalnu progresiju na dens muziku, što je u tom momentu radio jedino Dino Dvornik. To je 1990. godina. Dok sam ja bio u vojsci, moje kolege su radile na albumu. Učestvovali smo i na festivalu Mesam 1992. godine i napravili spektakl sa 20 igrača i igračica. Dobivši najviše glasova od publike, osvojili smo treće mesto, a ono što je zanimljivo je da je te godine učestvovao i Knez sa pesmom "Da l' si ikada mene voljela", koja čak nije ni prošla u finale, a tek posle je postala hit. Posle toga izdajemo prvi album u dens fazonu, na kojem su se izdvojile dve pesme: "Hej sad skini sve" i "Želim da joj kažem". Te su se pesme puštale na radio stanicama i u diskotekama, ljudi su ih tražili, ali nisu znali ko ih izvodi. Tu su počeli naši nastupi po diskotekama i trajali su oko četiri godine, sve do pojave Pinka. U Novom Sadu to su bile diskoteke "Kvin", "Area", "Paradizo", "Dendi" i "Kontrast". Počeli su da nas prepoznaju po gradu, usledila su učešća na muzičkim festivalima. Možemo reći da je grupa Krug je bila pionir dens muzike, one u fanki fazonu, ne turbo folk. Takve muzike u televizijskim programima nije bilo, a mi smo imali veliku podršku ljudi koji su radili na tadašnjim televizijama 3P, NS plus i Televizija Novi Sad, gostovali smo po svim emisijama. Tada su nas podržavali Vlada Mušicki, Saša Bojović, Jelena Jan... Naša popularnost se širila u Vojvodini i Srbiji, pa i izvan granica zemlje. Izdajemo i drugi album, to je 1994. godina.

Šta se u to vreme još dešavalo na novosadskoj sceni?

– Novi Sad je nekako uvek bio više na strani alternativne muzike, a paralelno sa našom ekspanzijom pojavljuju se bendovi kao što su Ritam nereda, Lav hantersi, Ateisti, koji su takođe imali dobru zastupljenost na televiziji, kao i podršku od strane nekih muzičkih urednika. Mi smo bili previše inovativni za to doba.

Kad god smo otišli negde sa strane, na beogradske televizije, recimo da snimimo spot, put nam je bio trnovit

Šta se potom događalo?

– Pojavom Pinka sve je počelo da se ruši, nismo mogli da dobijemo termine, oni su se skupo plaćali, a novosadski 3P su ugasili, čime smo izgubili oslonac. U tom periodu otišli smo u PGP RTS, gde su nam tražili neku nezamislivu lovu. Kad god smo otišli negde sa strane, na beogradske televizije, recimo da snimimo spot, put nam je bio trnovit. Ukidanjem Trećeg kanala nestali smo i mi. Beogradski izvođači dens muzike počinju da nas gaze i nije bilo šanse probiti se. Našli smo se u nebranom grožđu, a meni se ukazala prilika da odem u inostranstvo, koju sam prihvatio, ali sam tamo proveo samo četiri meseca. Za to vreme je moj bend nastavio rad sa drugim pevačem. Tada moja muzička karijera staje. Kao stalni članovi benda sa mnom su bili pomenuti Željko, gitarista i čovek organizacije i Branislav Micić, kompozitor i aranžer. Nas trojica se 2000. godine ponovo okupljamo, radimo četvrti album, koji je opet bio ispred svog vremena. U to vreme su na estradi popularni bili Vlado Georgijev, Željko Joksimović, Amadeus bend i slični izvođači sa ljubavnim pesmama, a mi smo radili ritam za Ibicu. Nije bio momenat. Te godine je Đurić nenadano preminuo i tad definitivno nestajemo kao bend.

Kojim tokom nastavlja tvoj život nakon Kruga?

– Zaposlio sam se u firmi koja se bavila prodajom audio i video tehnike, oženio se, dobio dva sina... Do 2015. godine sam bio pravi porodični čovek, ali sam otimao mikrofone po svadbama i zabavama (smeh). Znao sam da kad tad moram ponovo da pevam. Imao sam bubnjeve i klavijaturu, a nisam imao s kim da sviram. 2015. godine se skupilo neko društvo iz raznih sfera i delova grada, svima nam je muzika bila sve, a nismo se bavili njom. Tad smo počeli da sviruckamo iz zabave, uz kaficu. Ljudi su me sve te godine stalno pitali kad ću pevati. Pojavio se novosadski cover benda Butterfly, koja je imao ženske vokale, a pošto su u repertoar uvrstili i muške pesme, zvali su me da gostujem na svirkama, gde su ljudi super reagovali. Posle jednog nastupa sa njima u "Crvenom petlu", prišao mi je vlasnik, pitao da li imam bend i da li bismo svirali kod njih klupske svirke. Zakazali smo svirku, a bend nije imao ni ime. On je predložio da se zovemo Bubika i Krug Company, tako da je Goran Sudinac faktički kum benda. Već prva svirka prošla je zapaženo, bile su i TV ekipe, a izvodili smo obrade EX YU hitova. Odmah smo dobili i sledeće termine, a počeli su da se javljaju i vlasnici ostalih lokala, kad su videli kakva je bila posećenost. Sledeće nedelje smo svirali u "London pabu", i tamo smo sve do danas. Krug je počeo da se zaukava, počeli su i nastupi van Novog Sada, ljudi su prepoznali to da smo došli da prenesemo pozitivnu energiju, a ne da zaradimo pare.

Predstavi nam onda ukratko svoj sadašnji bend!

– Trenutnu postavku benda čine Steva Bukvić, Srđan Todorov, Nemanja Necić, Aleksandar Milovanović i ja. Mi naše svirke vidimo kao punjenje baterija i otvaranje ventila tokom vikenda. Bend je poznat po tome što, pored klupskih svirki, radi i velike bine, kao i festivale, npr. festival u Kanjiži koji je kao neki mini Exit, zatim velike moto skupove, a od pre nekoliko godina i pop-rok svadbe. Rado se odazivamo i na humanitarne svirke, volimo da pomognemo i odreknemo se svog honorara i to radimo iz srca.

U kojim sve novosadskim lokalima svirate i kakva je vaša publika?

– Pored Londona, redovni smo i u "G pabu", ponekad su to "TD kafe", "Dendi" i "Čarda na Limanu". Ne trudimo se da budemo preterano rašireni po Novom Sadu i vodimo računa da ne sviramo u dva lokala koji su blizu jedan drugog. Tako imamo i lokal u Zrenjaninu u kojem već sedmu godinu sviramo, kao i stalne goste koji nas jedva čekaju. Uvek imamo neke nove ljude koji dolaze da nas slušaju i postaju nam verni, a bude svih generacija. Trudimo se da se ne ponavljamo sa repertoarom i da se dobro zabavimo.

Nisam neki pevač sa bog zna kakvim glasovnim mogućnostima, ali nije ni Bili Ajdol 

Definitivno punite klubove, gde god da svirate. Kako to uspevate?

– Ne ponašamo se kao klasičan tezgaroški bend, ne gledamo na sat. Ako je atmosfera dobra, ostajemo i duže. Isto se ponašamo i kad ima 15 i kad ima 150 ljudi u lokalu, naš nastup je isti. Što se mene tiče, pun sam energije, ljudi kažu da imam neki X faktor u sebi. Nisam neki pevač sa bog zna kakvim glasovnim mogućnostima, ali nije ni Bili Ajdol (smeh). Što sam stariji, sve sam luđi.

Razgovarala: Svetlana Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović, Vesna Raičević i Zoltan Šoš