Dragana Ćorić, kreatorka „Aleksinog zakona“: Vršnjačko nasilje nije virtuelna igrica

Dragana Ćorić je docentkinja i profesorka Pravnog fakulteta, jedan od osnivača i predsednica Udruženja „Roditelj“, dobitnica Oktobarske nagrade Novog Sada, članica Nadzornog odbora Budžetskog fonda za lečenje povreda, bolesti i oboljenja koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji, članica Here tima koji predstavlja Nacionalnu mrežu eksperata za reformu visokog obrazovanja, jedan od osnivača i član UO KUD „Čika Jova Zmaj“ u Sremskoj Kamenici, predsednica je Saveta roditelja i zamenica predsednika Školskog odbora Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Kamenici. I samohrana je majka. I da, ona je gradska faca.

Teško je nabrojati šta sve radi i u čemu učestvuje 39-ogodišnja Dragana Ćorić. Ne zna ni sama u koliko je humanitarnih akcija učestvovala, a humanosti se naučila od roditelja lekara. Pored svih obaveza, sa ćerkom ide na sva takmičenja i sportove, a kaže da je toga mnogo. Toliko ih je, da smo i ovaj razgovor za portal mojnovisad.com vodili za vreme ćerkinog treninga karatea.

- Ideja za osnivanje Udruženja „Roditelj“ došla je kada sam se upoznala sa grupom mama na jednom forumu. Već je bilo osnovano udruženje u Beogradu 2006. godine i postojala je ideja da se osnuje i u Novom Sadu. Bila sam ponukana pričom koja se meni desila u porodilištu, pre 12 godina. Išla sam na carski rez, a iako sam rodila zdravo dete, koje je po rođenju dobilo „desetke“, meni je prišla doktorka, pedijatar u Betaniji, rekla mi da moje dete ima vodenu glavu i iščašene kukove i dala mi vizit-kartu svoje privatne ordinacije. Znala sam da to nije istina. Kada sam saznala da mogu da osnujem udruženje, napravila sam ga, jer sam videla da svako može da vas „mota“. Nakon izvesnog vremena sam shvatila da je neophodna borba protiv inertnog sistema i institucija. Odatle je sve krenulo. Udruženje sam osnovala 2007., a od 2009. godine sam i predsednik. Posle toliko godina aktivizma, Udruženje ima 16 ogranaka i učestvovali smo u osnivanju Mreže organizacija za decu Srbije, u kojoj je oko 80 udruženja, priča Dragana Ćorić.

Čime se sve bavi Udruženje „Roditelj“?

- Postali smo nezaobilazan faktor u donošenju strategija na nacionalnom nivou. Učestvovali smo u donošenju Zakona o udžbenicima, a davali smo podršku usvajanju Tijaninog, Marijinog i Zojinog zakona. Svih onih zakona koji, na žalost, nose imena po deci koje više nema. Sada sam prihvatila da sama napišem „Aleksin zakon“, koji će biti usmeren na poboljšanje mehanizama za borbu protiv vršnjačkog nasilja i postrožavati odgovornost svih onih koji se nalaze u krugu vaspitanja i obrazovanja dece, a koji ne reaguju. Mislim i na roditelje, ali i na prosvetne radnike. I na sve one koji treba da reaguju, od nastavnika, pedagoga, psihologa, inspekcije, svih. Učestvovali smo i pisanju Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost, a prošle godine smo sproveli kampanju P(B)ravo za mame, koja je podrazumevala traženje direktnih isplata porodiljskih naknada na račun, a ne putem poslodavaca. To nas je uvelo u dugotrajan jednogodišnji postupak promene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ali ne odustaje se od toga.

Za podizanje svesti o bezbednosti dece i mladih u gradu Novom Sadu, prošle godine ste dobili i Oktobarsku nagradu.

- Zajedno sa koleginicom Biljanom Kikić-Grujić napisala sam nacrt lokalne strategije za bezbednost dece u školama i akcioni plan. Biljana je članica Koordinacionog tela za bezbednost dece u osnovnim i srednjim školama, a ja prisustvujem tim sednicama. Iz naše dugogodišnje saradnje i kolegijalnog odnosa koji imamo, nastala je i ta strategija i akcioni plan i nadamo se da će zbog povećanja broja vršnjačkog nasilja biti usvojeni u Gradu Novom Sadu. Grad je učinio mnogo u proteklom periodu, pokazao je volju i spremnost da se bori sa porastom vršnjačkog nasilja. Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević je organizovao je sastanke sa direktorima svih osnovnih i srednjih škola, roditeljima, decom iz đačkih parlamenata. To nije uradio ni jedan gradonačelnik do sada.

Šta za Vas znači to što ste dobili najveće gradsko priznanje?

- Iskreno, bila sam u neverici kada su stigle nominacije. Neizmerna zahvalnost ide mojoj koleginici Biljani Kikić-Grujić, koja je to prva pokrenula. A onda su počele da stižu potvrde. Dobila sam podršku studenata, Studentskog parlamenta, studenta prodekana, to su najbolje stvari, to su deca kojoj predajem. Podrška je stigla i od cele Mreže udruženja, i od Sindikata žandarmerije, prijatelja, novinara, kolega. Morala sam da sastavim listu svega što sam uradila i biografiju i tada sam rekla sebi „Šta to radiš?“ Do poslednjeg trenutka nisam mogla da verujem da sam dobila nagradu. Bila sam u neverici, mislila da je to nemoguće. Na ceremoniji uručenja, ćerka je sedela na stolici iza mene i stalno me je držala za ruku. Kada su me prozvali, nisam mogla da ustanem. Ćerka mi je šapnula na uho „Mama, ti to možeš“ i pustila mi je ruku. Sve i jeste krenulo od toga što sam postala majka. Sebi se obećala da neću govoriti i raditi ništa čega bih mogla da se stidim jednoga dana pred svojim detetom. Nagrada me nije zaustavila, već mi je dala vetar u leđa. Ovaj posao može da znači život nekom detetu i nekoj porodici.

Oktobarsku nagradu donirala

- Od Oktobarske nagrade nisam zadržala nijedan dinar. Trećinu sam dala u Fond za lečenje bolesne dece, deo Gerontološkom centru Novi Sad, budući da je moja mama, na žalost, tamo već godinu i po. Oni su joj dali neki novi život i to vršnjačko okruženje definitivno pomaže.To je simbolična suma, ali pokazuje da i njima treba posvetiti pažnju. Treći deo je otišao kao novogodišnji poklon dečaku kome je mesec dana pre dobijanja nagrade otac, žandarm, poginuo. Imao je 30 godina i stradao je na dužnosti. Kada sam mu odnela novac rekao je da želi da poraste veliki kao deda i da bude hrabar kao otac. Ćerka je išla sam mnom kada sam mu nosila novac.

U fakultetsku i naučnu karijeru ste ušli prilično mladi.

- Nakon diplomiranja sam postala pripravnik u advokatskoj kancelariji kod Dragoslava Ristića, koji je bio moj prvi principal i od koga sam mnogo naučila. Potom sam prešla kod Bogdana Petrovića, koji je imao potpuno drugačiji pristup, tako da sam dobila obe strane spektra. Kada sam se prijavila na konkurs Pravnog fakulteta imala sam 25 godina. Zaposlena sam od novembra 2001. godine na fakultetu i od tada mi ide naučna karijera, od asistenta pripravnika, asistenta i sada sam docent. Imam više od 60 naučnih radova, učestvovala sam na brojnim konferencijama, a pored toga radim i posao u zakonodavstvu. Na fakultetu predajem Uvod u pravo na prvoj godini i Filozofiju prava na drugoj godini, a Uvod u pravo je povezan sa tehnikom pisanja zakona, razumevanjem unutrašnjeg sistema države i prava.

Koji je bio motiv da se prihvatite pisanja Aleksinog zakona?

- Krenulo je od društvenih mreža i heštega Aleksin zakon. Prvo mi je kao pravniku zasmetalo to „Aleksin zakon-podrži“. Super, ali šta je to? Stupila sam u kontakt sa Tatjanom Vojtehovski čija emisija je pokrenula javnost, a onda i sa Aleksinim roditeljima, prvo sa majkom Draganom, a onda i sa tatom Bojanom. Predložila sam da nešto uradim, ako je već podignuta svest o vršnjačkom nasilju, koje zaista može da odnese život u realnom svetu, ne vurtualnom, jer u stvarnom životu kada se izgubi život, nema novog života i novog nivoa. Postigli smo načelni dogovor da ja krenem da se bavim pisanjem tih izmena, jer sam primetila kroz sve godine rada, a i prateći ćerku, da mehanizmi protiv nasilja nisu efikasni. Naš mentalitet je takav, da dok te neko ne odrapi po džepu, nećeš se smiriti i nećeš se prihvatiti svojih obaveza i odgovornosti. To što ja nameravam da napišem je postrožavanje odgovornosti neodgovornih roditelja, neodgovornih radnika u prosveti, psihologa, pedagoga, direktora, koji imaju sasvim solidan okvir borbe protiv vršnjačkog nasilja, ali iha mrzi nekada da ga primene. Odgovor da ništa ne može da se uradi – nije tačan.

Koje promene će doneti „Aleksin zakon“?

- Trebalo bi da se menja četiri – pet propisa. Zajedno sa mnom na izmeni radi četvoro studenata i imam veliku pomoć od njih. Izmene bi trebalo da budu u Zakonu o osnovama obrazovanja i vaspitanja, Zakonu o socijalnoj zaštiti, a možda bi trebalo da dođe i do izmena i u Krivičnom zakonu, prvenstveno zbog uvođenja novih sankcija i kazni. Takođe treba da se menja i deo Zakona o srednjoj školi, protokoli za postupanje u slučajevima nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. To smo počeli da radimo pre sedam dana i nadam se da ćemo nacrt imati do kraja novembra. A onda ide dalja procedura, uz saglasnost Aleksinih roditelja i putem građanskih inicijativa. Moram da kažem da on-line peticije nisu validne. Zakon može da podnese bilo koji poslanik, a može i putem narodne inicijative, za šta je potrebno 30.000 potpisa građana. Od trenutka kada se prijavi prikupljanje potpisa za peticiju, 30.000 potpisa mora da se prikupi u roku od sedam dana. To je sasvim moguće. Kada smo imali peticiju za ukidanje PDV na bebi opremu, za sedam dana smo prikupili više od 400.000 potpisa. Važno je samo da se na ovo ne zaboravi, jer nam nailazi vreme slava. Donošenje zakona može da traje nekoliko meseci, ali i kraće, ako bude postojao pritisak javnosti.

Da li je vršnjačko nasilje eskaliralo?

- Vršnjačko nasilje ne može više da se pravda nestašlucima, pubertetom i pojačanim radom hormona. To je neprihvatljivo. Pre 15 godina smo mogli na prste jedne ruke da nabrojimo vidove vršnjačkog nasilja, a sada govorimo o tri stepena nasilja i deset vidova nasilja putem interneta. Postoji potreba da se deca zaštite od druge dece. Bez obzira na to kada neko dete postaje krivično odgovorno, pitanje je gde su prava žrtve? Ako žrtvi nema ko da pomogne, onda ceo sistem smrdi i truo je.

Angažovani ste i u Fondu za lečenje bolesne dece.

- Član sam Fonda ispred Mreže organizacija za decu Srbije, a od nevladinih organizacija tu je Marija Joldić iz organizacije NORBS, Nacionalne organizacije retkih bolesti Srbije, tu su direktori obe dečje klinike iz Beograda, predsednica je Tamara Lukšić-Orlandić iz kancelarije ombudsmana i drugi članovi. Funkcija tela je da prati tok novca. Imenovala nas je Vlada Srbije, na mandat od četiri godine, a na naš predlog Vlada je imenovala i posebnu lekarsku komisiju. Mi ne odlučujemo koje dete će da ide na lečenje, to radi komisija. Kada Ministarstvo zdravlja odobri nalog, rezerviše se mesto, dete ide na lečenje, a nakon povratka se kontrolišu računi, da li je novac namenski potrošen, što tako uvek i bude. Cenim to što su ljudi korektni. Jednom su nam vratili 90 evra. Fond se puni iz budžeta i postoji godinu dana, od prošlog novembra. Već u decembru prošle godine je jedno dete otišlo na lečenje, a do sada ih je bilo otprilike petnaestak. Svi roditelji dece koja nisu imala dijagnozu, poslali su uzorke na analizu i svako dete sada ima dijagnozu. Osim iz republičkog budžeta, Fond se puni i od kazni poslanika za nepristojno ponašanje. Puni se i donacijama, a ja sam trećinu sume od Oktobarske nagrade uplatila u Fond, želeći da pokažem da verujem toj novoj instituciji.

Kako sve stižete da uradite?

- Spavam četiri, pet sati dnevno. Ja sam samohrani roditelj i prva sam i jedina linija odbrane i podsticaj ćerki. Pratim je na zilion njenih aktivnosti. Trudim se, baš zato što sam joj jedni roditelj, da ne propustim bitne momente u njenom životu. Kada se to spoji sa naučnom karijerom, nije lako. Nisam samo nastavnik, imam i naučnu karijeru, pa je to već dvostruki život. Bavim se i ćerkom, što je zahtevno, kao još jedno radno mesto. Aktivizam u oblasti roditeljstva i zaštite dece je nešto što sam radila u svoje slobodno vreme, a sada to zapravo prerasta u još jedan posao. Ne znam kada spavam, ali guram. Predavanje i rad sa studentima me dodatno oplemenjuju i ja od njih dosta naučim. Zahvaljujem se svakoj od 15 generacija studenata, jer sam posle svake od njih postajala pametnija.

Deo ste stručnog tima koji radi na reformi visokog obrazovanja.

- Član sam HERE tima, koji je mreža stručnjaka za reformu obrazovanja. To je projekat kancelarije Erasmus, a imenovani smo u maju, na tri godine. Mi smo mreža podrške u oblasti visokog obrazovanja. Radimo analize i provere. Na primer o dualnom obrazovanju, koja podrazumeva jedan deo nastave na fakultetu, a drugi je praksa u nekoj firmi. Završila sam istraživanje o tome kako je u nekim državama Evropske Unije rešeno to dualno obrazovanje, a znanje jezika mi je mnogo pomoglo u tome. Na osnovu toga dajemo preporuke kako da se nešto reši. Tim ima oko 20 članova, sa različitih univerziteta u Srbiji, a imenovao nas je ministar prosvete Srđan Verbić. Sada je u toku pisanje Zakona o visokom obrazovanju. Članovi tima rade u grupama i vode računa o određenom delu. Uvek je otvoreno osam do deset tema na kojima radimo. Bavimo se inovacijama u oblasti visokog obrazovanja. Veliki je to posao. Predlog predajemo do 15. decembra, a onda dobijamo nove zadatke.

Znate li u koliko humanitarnih akcija ste učestvovali?

- Ne znam. U mnogo. Sada radim sa dr Jelicom Alargić na promociji donorstva organa i svesti o značaju transplantacije. Jedan donor može da spase sedam do deset ljudi. To je jedna humana ideja, a ja sam iz lekarske porodice i roditelji su me naučili humanosti.

Multikulturalnost porodičnog života

Nekada ćerka i ja organizujemo dan kada, recimo samo slušamo ruske pesme. Ja govorim četiri jezika – ruski, engleski, nemački i italijanski, a ćerka govori i uči engleski, nemački, rusinski i ruski. Njen otac je bio Rusin i u našoj kući se, na moje insistiranje, poštuju obe vere. Često pričamo o veri i o razlikama između jezika, nacija, običaja. Ona ima svoje mulitukulturalno poreklo, a imam ga donekle i ja. Takve teme su naši uobičajeni razgovori. U kući pričamo na srpskom, ali nekada „propričamo“ na engleskom ili nemačkom, koji ona tek uči da je ja ispravljam. Na nemačkom sam završila master prava. To je bio master evropskog i nemačkog prava, koji sam završila 2003. godine. Ćerka je bila sa mnom u stomaku na ispitima i „pisala“ magistarski rad.