Draža Petrović, (ne)ozbiljno: Vlast je inspirativna za zezanciju, ova posebno!

Dragoljub Draža Petrović jedan je od trenutno najpopularnijih i najprisutnijih kolumnista u ovdašnjim medijima, ali i jedan od najbritkijih kritičara aktuelnog političkog sistema u Srbiji. Njegove kolumne nekima su razlog za razbibrigu, nekima drugima, pak, za brigu, ali ono što je sigurno jeste da ovaj novinar svakodnevno osvaja sve veći broj čitalaca, kako u listovima i na portalima za koje piše, tako i po društvenim mrežama, gde, sasvim sigurno, ne može proći ni dan, a da se na Dražu ne „naleti“. U sklopu tribine „3 u 1“, koja je nedavno održana u Fabrici novosadskog SKC-a, uz Slavišu Lekića i Srđana Škora, gostovao je i sam Draža Petrović, predstavivši svoju knjigu „Žvaka u pepeljari“.

- To je naslov moje kolumne iz „Danasa“, a nastao je tako što sam ja pretpostavio da ću, pišući te kolumne, nervirati razne likove koji su njihovi junaci, kao što pušače nervira žvaka u pepeljari. Tako je nastala i ta knjiga, čiji je izdavač „Službeni glasnik“, što je apsurd, iako u knjizi ima i onoga što se tiče i Vučića i vlasti. Ali ja sam dobio nagradu „Desimir Tošić“, još 2009. godine, a kasnije sam, zahvaljujući toj nagradi, objavio knjigu za njih. To je knjiga koja verovatno nervira mnoge, ali prodaje se u knjižarama, za razliku od ove dve druge knjige koje se večeras ovde takođe promovišu, a koje imaju određenu vrstu zabrane. Posebno knjiga Slaviše Lekića, koju dva najveća distributivna lanca neće da distribuiraju – priča Draža Petrović za portal mojnovisad.com.

Zbog čega, po tebi, takve knjige izazivaju toliku „njihovu“ pažnju?

- Meni je glupo što sad ljude koji pišu nešto što su pisali i u vreme vlasti Demokratske stranke, i ranije, sad proglašavaju nekim atrakcijama. Sad kao vi pišete protiv Vučića. A mi smo to radili i ranije, samo što tada niko nije bio toliko osetljiv na tu neku priču koju mi napišemo, ili na nešto što kažemo u javnosti. Zato što su osetljivi prosto na medije. I mnogi su se povukli, tako da je neka ekipa ostala u ofsajdu tog pisanja. Zato sad ljudi pričaju kako su satiričari najveći opozicionari u Srbiji. A mi uopšte nemamo nameru da budemo opozicija. Mi hoćemo da budemo novinari. Ili šoumeni, kao Kesić. Nas ne zanima da idemo po mitinzima i da dolazimo na vlast. Mi se bavimo svojim poslom.

Može li se uopšte govoriti o opozicionim novinarima i opozicionim medijima u zemlji u kojoj pomenuta opozicija praktično ne postoji?

- To i jeste problem, što nas neki ljudi koji nas čitaju, ili gledaju naše emisije, doživljavaju kao opoziciju, traže neku slamku, nekoga ko će da ih uteši u celoj ovoj priči. Jer najveći mejnstrim mediji su pod kontrolom vlasti, čak i privatni mediji, poput „Pinka“ i sličnih, koji su i ranijih godina imali uspona i padova, ali nikada nisu pali baš ovoliko kao sada. Ti mediji danas se ne bave novinarstvom, nego vode propagandu. To je čista propaganda vladajuće stranke, naročito Vučića, koji je, u stvari vladajuća stranka.

Kad smo kod medija, nedavno je održan niz skupova pod sloganom „novinari ne kleče“. Misliš li da je zaista tako?

- Uvek je bilo situacija kada novinari kleče. Prosto, danas imate jako lošu ekonomsku situaciju u društvu, novinari rade za jako male honorare ili plate. Ja bih njih nekako i branio. Kleknu kad znaju da ne možeš da preživiš, a moraš da ispunjavaš diktat vlasnika medija. Bio sam na oba ta protestna skupa u Beogradu. Skupilo nas se malo, 100 – 150 ljudi, ali to ne znači da nas je zaista malo. I prosvetni radnici kada protestuju, dođe njih pet odsto od ukupnog broja. Skupila se ekipa koja je bila u mogućnosti. Neki možda nisu došli jer se ne slažu sa tim protestima, neki su bili verovatno uplašeni. A sad ljudi očekuju da ćemo mi nešto uraditi, da ćemo srušiti Gašića, ili ne znam ni ja šta. Ja mislim da ćemo mi samo nervirati Vučića da što duže prolongira to da Gašić ostane ministar vojni, jer on je prosto čovek koji ne trpi da mu neko nameće nešto što će da uradi. Njega najviše tu boli što je Gašić izmakao njegovoj kontroli zbog jedne potpuno bizarne stvari. Zbog pokušaja da bude duhovit. Čak to nije rekao ni svesno, nego se u društvu gde on izlazi to verovatno smatra super forom. A u tom društvu gde je tada bio, to jest novinarskom društvu, to nije super fora. Mada, sudeći po reakcijama onih kolega koje su bile tamo u Trsteniku, i oni su mislili da je to jedna jako dobra fora.

A šta misliš, zašto se ti novinari koji su prisustvovali njegovoj izjavi u Trsteniku tada nisu pobunili, nakon što je Gašić izvređao novinarku?

- Ja mislim da su oni prosto, ko ona žaba što stoji pa se skuva, navikli su na tu vrstu humora, jer smo takvom vrstom humora, seksističkog humora, preplavljeni u medijima. Ja ne mislim da su se oni uplašili tada, nego su verovatno smatrali „ovaj Gašić je jako vickast čovek“. Onda se posle toga taj snimak pojavio na društvenim mrežama i tek tada je počela cela frka oko tog slučaja. To je dokaz da smo mi oguglali na sve, pa i na uvrede upućene koleginicama.

Kako ti lično doživljavaš to što pišeš? Kao pokušaj da utičeš na svest ljudi ili kao način da im ponudiš neku vrstu ventila?

- Ljudima je generalno lakše da čitaju nešto što je napisano satirično, jer smeh oslobađa, pre svega. I mnogo lakše se doživi nešto što je napisano kroz ironiju nego nešto što je napisano nekim dogmatskim tonom, to ljude više iziritira. A kad čitaju nešto što je satira, mada ja ne pišem satiru, nego je koristim kao pomoćno sredstvo mojih novinskih tekstova, onda je ljudima lakše da to čitaju. I lakše im je da gledaju Kesića, jer se smeju, a često bi zaplakali. I meni je lakše da napišem neke stvari kroz satiru, nego da me uhvate emocije, onda postaješ oštar, postaješ nekad i vulgaran. To je prosto tako. Satira je u svim vremenima bila sredstvo protiv svih koji su na vlasti, ne samo protiv ovih. Ljudi to vole, jer mislim da su razočarani u celu političarsku i novinarsku scenu, pa tu nalaze neko poslednje pribežište.

Da li ti je namera da u čitaocu izazoveš smeh, ili ti je bitnije da promisli ono o čemu pišeš?

- Treba razlikovati humor i satiru. Humor je da se smeješ, a satira da pročitaš i razmisliš, da se zamisliš nad tim što si pročitao. Ja želim da ljudi koji čitaju moje tekstove malo i razmišljaju o celoj situaciji, a ne samo da se smeju.

Gde je, u današnjoj političkoj i medijskoj situaciji, ta granica između onoga što je smešno i onoga što je tragično?

- Imamo sad ove likove koji se pojavljuju na političkoj sceni, koji su sami po sebi idealan materijal da ih vajaš kroz te satirične priče. Pogledaj Kesićeve emisije, tamo često ne postoji nikakva potreba da oni smisle neki štos, nego samo emituju prilog. Emituju neku izjavu Tome Nikolića, dovoljno je samo to da gledaš i da Kesić napravi facu, grimasu. Druge stvari nisu potrebne, da vi to sad nešto dodatno ozabavite, jer je to što se dešava samo po sebi strašno. Vlast je inspirativna za zezanciju svake vrste. Svaka vlast, a ova posebno.

Misliš li da postoji šansa da se to uskoro promeni?

- Ma, ne, Daleko smo mi od toga. Mi smo društvo koje će još mnogo, mnogo da propada i da živi u komplikacijama.