Duh "Žute kuće", iako skriven, i dalje živi u Novom Sadu

Duh "Žute kuće", iako skriven, i dalje živi u Novom Sadu

"Priča o 'Žutoj kući' neće izblediti ako će povremeno mediji i ljudi pisati o njoj i podsećati mlade. Taj duh 'Kuće' prisutan je u Novom Sadu. Sama reč i objekat su izgubili svoju važnost, ali to je vrednost koja ostaje i niko je ne može oblatiti i izbrisati jer se cela priča, jednostavno – desila".

To je na početku razgovora rekao akademski slikar Dragan Gucunski, predsednik Udruženja za kreativno angažovanje mladih "Žuta kuća", od 1988. do 1993. godine. 

Hram

Mlađe generacije su čule za "Žutaru" kad je, nedavno, aktuelna vrhuška odlučila da na njenim temeljima podiže crkvu. A, "Žuta kuća" jeste bila hram alternativnog, urbanog, kreativnog, progresivnog, neponovljivog Novog Sada. Definisala je njegov umetnički identitet na putu slobodne misli koji je utabala Tribina mladih krajem šezdesetih godina prošlog veka.

Akademiju sam upisao iz drugog puta. Ćale me je vodio po ateljeima i upoznavao sa slikarima. Stav je tu bitan jer ogromna većina koja dođe na prijemni treba da bude primljena, ali se moraš malo razlikovati, da bi te primetili. Upao sam u klasu kod Milana Blanuše i baš zavoleo crtanje dok mi je Jovan Rakidžić bio mentor. Na Akademiji je bilo sve prilično jednostavno, a opet konfuzno. Uslovi su bili takvi, da si prepušten sam sebi i dobrom profesoru. Nije bilo materijala za slikanje, samo natron papir. Nekoliko modela je dolazilo, nekad nijedan. Pravio si nešto od ničega. Predavanja se nikad ne odvijaju u ateljeu, nego u kafani, gde se vode glavni razgovori sa profesorom. Voleo sam da budem aktivan po studentskim pitanjima, nervirao me je nered u tom sistemu, pa su me stalno gurali da se izborim za nešto. Čuvena Katarina Ambrozić je jednom mesečno dolazila iz Beograda i u istom terminu svim generacijama držala predavanje. Skupljao sam potpise da se gradivo razdvoji i uspeo sam, pa su zaposlili dve devojke da predaju – čuli smo od Gucunskog.

Foto: Aleksandar Jovanović, MNS


Prema njegovim rečima, na svim fakultetima je bila slična situacija, dosta toga su studenti hteli da menjaju, da se napravi red, iako je i dalje bio jednopartijski sistem. Svi profesori su manje-više bili članovi komunističke partije, ali to nije bila smetnja. Omladina je želela da stvari na fakultetima funkcionišu.

Onda je stigla inicijativa od Saveza socijalističke omladine Novog Sada da je potrebno neki prostor posvetiti mladima. Tako je ideja došla do Bobe (Snežana) Berić, Rastislava Škuleca i mene, pa smo preuzeli da to izguramo. Ubrzo se pridružuju i ostali. Tako apolitičan, išao sam na sastanke i odjednom srećem tamo neke ljude koji sede u "foteljama" i žele da svako iz svoje umetničke branše napravi nešto jer je u budžetu za kulturu bilo para za nove stvari, sekcije, inicijative. Upali smo u jako dobru atmosferu, iako je zemlja bila pre raspadom. Postojali su mladi ljudi u gradu koji su hteli da rasporede novac kako treba, a ne da nešto muljaju ili maznu. U ono vreme je to zaista bila velika stvar, a i sama "Žuta kuća" je bila ogromnih gabarita. Kad ti neko takav prostor da na upravljanje, možeš reći samo "vau". Jasno nam je bilo dato do znanja da će to biti na pet godina jer je po Generalnom urbanističkom planu trebala da se ruši – prisetio se naš sagovornik.

Postojali su mladi ljudi u gradu koji su hteli da rasporede novac kako treba, a ne da nešto muljaju ili maznu. U ono vreme je to zaista bila velika stvar...


S obzirom da je kuća, sticajem okolnosti, bila žuta, nije bilo potrebe da ekipa dalje smišlja naziv udruženja kad se ime "Žuta kuća" samo nametnulo. Vremenom je cela kuća i stepenište iscrtano muralima zaslugom Ljubiše Bogosavljevića. U ono vreme ime je trebalo da odobri politička struktura, kako se ne bi narušile revolucionarne ideje i poljuljalo socijalističko samoupravljanje. Odgovora nije bilo danima, svi su ćutali, provera je dobrano potrajala. Na kraju se ispostavilo da je za vreme Drugog svetskog rata u Petrovaradinu postajala kuća u kojoj su se dešavala stravična mučenja i užasna stradanja Novosađana, ali srećom za avangardno udruženje zvala se "Crvena kuća".

Grad nam je prve godine pokrivao režije, a kasnije smo sami uspevali to da ispeglamo, pogotovo od 1990. godine kad je Edi Keler otvorio klub. Funkcionisala je škola crtanja, pa je tu bilo i prvih honorara. Naučili smo da svake godine konkurišemo za sredstva iz budžeta grada. Dok mnogi nisu ni znali da takav fond postoji, mi smo upali u tu priču. Funkcionisala je i psihološka sekcija, pa je ubrzo otvoren prvi S.O.S. telefon u gradu, što je imalo velikog uticaja na celu priču. Sa njima smo se fantastično uklopili, a mnogi su međusobno ostvarili duhovne ili ljubavne veze. Posle godinu, dve, videli smo da sve to ima smisla, da se toliko mladih okuplja i preko dana, iako se nismo reklamirali već je priča išla "od usta do usta". Grad nije imao takvo mesto, bila je to jedina free zona u Novom Sadu gde si mogao da se opustiš i pričaš sa drugim umetnicima, komšijama... Kasnije dolaze Boje, Vrisak generacije i Obojeni program da tu vežbaju, konstantno se nešto dešavalo. "Žuta kuća" je bila otvorena 24 sata – objasnio je ovaj Novosađanin.

Foto: Moj Novi Sad


Gucunski naglašava da su mnogi klinci koji su prošli kroz školu crtanja kasnije postali asistenti i predavači na Akademiji umetnosti, ali je dosta njih ostavilo trag u Novom Sadu – postali su značajni umetnici i "gradske face". Udruženje za kreativno angažovanje mladih "Žuta kuća" od početka je imalo ideju da što pre dođe do Češkog magacina za svoja delovanja jer je to bio jedini prostor koji je mogao da primi hiljade ljudi na svirke, performanse, izložbe…

 

Foto: Dragan Gucunski


Verovatno je bio poslednji put da se proslavlja Dan mladosti, pa smo odlučili da konkurišemo za organizaciju jer nam je to bio pravi put da idemo ka Češkom magacinu. Smislili smo obiman program sa izložbama, svirkama, baletskim predstavama… Tu je bio i Kulturni centar Novog Sada (KCNS) sa svojim projektom. Grad ipak nama daje novac za program i tek onda nastaje haos. Pritisak na nas je bio ogroman. S obzirom da KCNS ima resurse za građevinske radove i opremu za svirke, mi ih pozivamo da srede Češki magacin koji je bio u rasulu i pomognu sa tehnikom za koncert. Naravno da su prihvatili jer smo im platili od dela para koje smo dobili. Malo su ofarbali, ponešto zakucali i "pojeo vuk magarca". Uzeli lovu, a nisu odradili posao. Baš smo odlepili i ispljuvali ih koliko je bilo moguće. Nismo imali dovoljnu podršku da dođemo do Češkog magacina. Verovatno smo trebali na drugačiji način. Mi smo i arhitekte angažovali, bio je to ozbiljan projekat, tada jedna od savremenih vizija i koncepata kako treba da funkcioniše takav jedan prostor. To bi bio pun pogodak, korak ka nečemu. Žao nam je što i dan-danas zvrji prazan – razočaran je Dragan.


Nismo imali dovoljnu podršku da dođemo do Češkog magacina...

Ipak, od tih para ekipa je uspela da napravi čuveni koncert (Vrisak generacije, Obojeni program, Disciplina kičme, Boje, S.T.R.A.H…) ispred "Žute kuće" gde je, po rečima mnogih, bilo oko 3.000 duša, što je bilo najveće dešavanje u kratkoj istoriji ovog kultnog mesta. Gucunski ističe da su studenti DIF-a volonterski bili obezbeđenje i da su za sve morali tražiti saglasnost MZ "Liman" sa kojom su bili u dobrim odnosima.

Foto: Moj Novi Sad


Kad praviš performans umetnika koji će svoj pasoš i krst baciti u Dunav, ne možeš događaj tako prijaviti policiji već ga moraš nekako drugačije formulisati jer je stalno bilo na granici provokacije. Tu čuvenu svirku smo prijavili kao susret bubnjara dve mesne zajednice i prošlo je. Umetnici su osetili momenat, imali etički stav, pre svega prema umetnosti, pa samim tim i prema dešavanjima u društvu. Važno je istaći da ne pričamo o nekim izložbicama nego o ljudima koji su govorili kroz svoju umetnost, a i kroz tekstove bendova koji su nastupili, jasno je bilo da se nešto kuva u društvu. Mene su zvali direktor jer sam bio predsednik Udruženja i najteže mi je bilo kako novac rasporediti, na koje sastanke sa vlašću ići, kako da sve funkcioniše, a da zadrži taj alternativni nivo, da ne utonemo u kolotečinu institucija. Nismo voleli priredbice, ali smo zbog komšija i okruženja organizovali doček proleća. Taj dan bi skoro svi iz kraja došli, sve je vrvelo od dece. Crtalo se, krojilo, kitilo drveće… ludilo potpuno. Bila je fama oko toga, šta se dešava u "Žutoj kući". Brzo je razbijena zbog komentara koje smo dobijali od zvaničnika, ali i profesora, umetnika, velikana, ozbiljnih faca koji su tu nastupali, boravili, stvarali – istakao je Gucunski.

Foto: Aleksandar Jovanović, MNS


Kako je naglasio, podrška njihovih profesora nije izostala. Iako su se bavili tradicionalnom slikom, dolazili su da ih podrže. Bogdanka Poznanović bila je legenda savremene umetnosti i imala je veliki uticaj na sve studente koji su prolazili kroz Akademiju i podržavala je bilo koji vid javnih nastupa vezanih za performans, video instalacije, ambijentalnu umetnost.

Tad je bila starija gospođa, ali je imala duha. Nije učestvovala u projektima, ali je uticala na nas kao i mnogi drugi profesori. Kod Rakidžića sam na diplomski izašao sa četiri slike, dao mi je desetku i zbog slika, ali najviše zbog koncepta "Žute kuće" i angažmana. Rekao je da to što smo napravili je umetnost, pravo umetničko delo. Na studijama nas je učio, da je u nama moć da od nečega napravimo nešto u čega je utkan deo našeg duha i mozga, pa samim tim ima svoju vrednost i postaje umetničko delo. Od silne želje da napravimo nešto veliko, stvarali smo uz pomoć štapa i kanapa. Đake u školi crtanja nismo učili samo osnovama crtanja, nego su dobijali ljude iz branše i reč umetnika koji stvara nešto. Ta, duhovna strana cele priče je fantastična. Kao i vrednost umreženosti ljudi koji su se tu okupljali. Deže Molnar je predložio neverovatnog Zoltana Radića iz Sombora koji je koketirao sa umetnošću, ali i svojim stavom. Izložba je bila neponovljiva. To je samo jedan primer, kako od muzičara dođeš do vizuelnog umetnika. U takvoj atmosferi gde su se svi povezivali, muzičari bi završavali u studiju i zajednički pravili album. "Žuta kuća" je bilo mesto zajedništva, prostor za razmenu ideja, duha, kvaliteta…− nije krio oduševljenje naš sagovornik.


Od silne želje da napravimo nešto veliko, stvarali smo uz pomoć štapa i kanapa... 

SVETSKI KILO CAR O "ŽUTARI"

Antonije Pušić
alijas Rambo Amadeus bio je redovni gost "Žute kuće". Dolazio je i kad nije imao svirke, a održao ih je nekoliko.




Sjećam se "Žute kuće", mada kao kroz maglu, mnogo je vremena prošlo od tada. U to, ratno vrijeme teško je bilo naći istomišljenike u main streamu. "Žuta Kuća" je djelovala kao utočište gdje se okupljaju ljudi koji nisu padali na režimsku propagandu, pa nisam imao utisak da sam baš sam na svijetu. U vrijeme socijalizma bilo normalno da se brine o mladima i njihovim potrebama. Danas se samo broje kvadrati i preračunavaju u profit, jako teško je imati neko mjesto koje može da opstane ako ne juri za profitom. Mislim da su mladi danas više fokusirani na virtualni svijet. Te potrebe je lakše servisirati. Treba samo malo struje i dobar internet. Ne znam kakve su njihove potrebe zapravo, ali vjerujem da se udružuju online. Šta će od toga ispasti, stvarno vam ne bih znao kasti – poručio je "Svetski Kilo Car" za portal Moj Novi Sad. 


U vreme "Žute kuće" nije bilo društvenih mreža i mobilnih telefona. Priča se širila od čoveka do čoveka i preko plakata. Pritom se kreativna ekipa maksimalno trudila da ne snima i fotografiše događaje, stoga danas nema puno materijala o njihovoj genijalnosti. Prema rečima Gucunskog, kad se neki umetnički događaj dokumentuje i kasnije gleda, to nema više svoju vrednost jer samo onaj ko je prisustvovao događaju, poneo je to sa sobom i može da ga preživljava. 


Foto: Moj Novi Sad


Ugovor je trajao do 1993. godine. Ljudi su počeli da se rasipaju, dosta umetnika odlazi u inostranstvo, ali nastavljaju da deluju. Ta neka nemoć te dovede u poziciju da je bolje da deluješ sa strane i nastaviš da širiš neki duh, nego da truliš u mrtvilu ili, ne daj bože, uperiš pušku u nekog na frontu. Mnogi su se vratili i vraćaće se jer je Novi Sad svojevrstan. Što reče Bale, grad koji samo alternativu proizvodi. Uvek će se tako nešto ovde dešavati. Taj duh "Žute kuće" i dalje postoji u našem gradu. Moguće, da je sad malo skriven, zbog svih novijih aktivnosti kvazi institucija koje su napravljene i konkursa na kojima se lako dolazi do para, a sama ideja ne bude dobro propraćena ili prezentovana. Mi smo malo stariji, ali i dalje odlazimo na koncerte bendova iz perioda "Žute", dovodimo decu, sad već i unuke na njihove svirke. To je priča koja će trajati, neko od njih će uzeti gitaru u ruke jednog trenutka. Ja lično učestvujem i pomažem nekim udruženjima da realizuju svoje projekte. Želja mi je da nastavim što sam i pre radio, a to je povezivanje umetnika i to mi je uvek bio cilj. I dok sam živeo u Holandiji, nosio sam radove Novosađana, organizovao razmene. Između ostalog, sa bivšom suprugom Aleksandrom sam napravio baletsku predstavu "Suba u nama" – čuli smo od novosadskog umetnika.

Za Gucunskog je Svilara dobar primer kako treba da se čuvaju ti objekti. Kineska četvrt je na dobrom putu, ali misli da je to samo šminka spolja i da je ideja na tankim nogama. Dopadaju mu se dešavanja u Fabrici, Bulevar books okuplja odličnu ekipu, a Novo kulturno naselje mu deluje kao dobra priča i zanima ga kako će na kraju sve to ispasti.

Foto: Aleksandar Jovanović, MNS


Na mestu "Žute kuće" nema potrebe bilo šta praviti jer treba da dišemo. Urbanizam je isto umetnost, stvar koja traje i daje karakter gradu. Potrebna je energija mladih generacija i lokacija više nije bitna. Mladi treba da se organizuju i pronađu svoj prostor. Deluje mi da Univerzitet gubi duh vremena o kojem smo pričali, a mora biti jak i stvarati nove ljude. Pravi momenat je kad si student da se spojiš s kolegama jer to je period života kad treba da se desi nova "Žuta kuća". Kreativnost, upornost, stvaralački duh, ljubav… je poruka za mlade. Ako imaju ideju moraju da istraju, da se udruže, podržavaju, guraju priču, pa će od toga nešto nastati. Umetnost zahteva da se ljudi jako puno druže međusobno i negde će se nešto desiti. Umetnik mora biti otvoren prema drugim medijima i spojen sa ostalim umetničkim formama, da bi svoje stvaralaštvo mogao da plasira na pravi način – zaključio je Gucunski.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
37
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sonja

    pre 116 dana i 15 sati

    Jeli to onaj Bale Pekinška što se priklonio smrdljivcima iz EPK?

    Oceni komentar:
    6
    4
  • LimanDrzava

    pre 116 dana i 13 sati

    Crkve nece biti!!! Ceka ih 'Skadar na Bojani', a nemaju koga da uzidaju :)

    Oceni komentar:
    7
    13
  • Rastislav

    pre 116 dana i 12 sati

    У праву је лимандржава. Неће им у потпуности успети. Да би на месту "Жуте куће" изградили црквени објекат мораће копати земљу за темеље и ето ти белаја. Тамо је такво чвориште енергије слободе да се храм догме и ауторитарног духа који негује СПЦ неће одржати. У праву је и Гуца, нашем граду је потребан "ваздух" а не тамјан и кандила.

    Oceni komentar:
    8
    21
  • Srdjan

    pre 116 dana i 9 sati

    Ja sam isao na crtanje u Zutu kucu u periodu 1992-1993. Bilo je to super vreme, Secam se Guce, Ljubise i Bibe!

    Oceni komentar:
    0
    9
  • Sve je uništeno i nastvljaju dalje...

    pre 115 dana i 22 sata

    Ma Srđane, nemoguće. Kako ti može biti išta lepše u toj zloglasnoj Jugoslaviji, od 'vake lepe, divne, bogate Srbije, sad kad si svoj na svome i kada konačno gledaš četničke uspehe i to kako su oslobodili jadni srpski narod od komunista i kako se taj isti narod sad non stop smeje i raduje?
    Sad, kad nam Onaj sa TV-a ni pet ni šest poručuje da moramo menjati zakone i graditi nuklearke za EU, jer je On to tako shvatio i naređeno mu je.
    Ej, Srbi!
    Nikada izgleda niste imali državu, niti ćete je imati.

    Oceni komentar:
    1
    17
  • jedina

    pre 112 dana i 23 sata

    Čudno kako je uspela na tom mestu da preživi do sada

    Oceni komentar:
    0
    0
  • sumnjalo

    pre 112 dana i 23 sata

    Na baš ta dva nezgodna lokalitet kuće kulture u bojama je pomalo čudna slučajnost...

    Oceni komentar:
    0
    0
  • Pa šta onda

    pre 112 dana i 19 sati

    Sumnjalo, Žuta Kuća je dobila ime i tu bila mnogo pre one druge kuće, na koju ti misliš. A i bila je žuto okrečena.
    U ovom konkretnom slučaju, nisu ljudi koji negiraju izgradnju crkve ti koji proizvode problem, već ponovo Srbi, u ime srpstva. Ponovo prvi proizvode problem tamo gde ga bilo nije.
    Ajda ako želite da postavite sećanje, napravite spomenik ili spomen tablu na sred Štranda, tamo gde se to i dešavalo.
    A ne 200m iza, samo zato da bi ste se sukobili sa građanima.
    Koji imaju pravo odluke.

    Oceni komentar:
    0
    1