Dunja Dačić Dojo: Muzička scena je muški klub

Dunja Dačić Dojo: Muzička scena je muški klub

Dunja Dačić, poznata pod umetničkim imenom Dojo, pojavila se kao dobro skrivana tajna naše alternativne scene pre otprilike tri godine. Nedavno je svetlost dana ugledao njen album prvenac „Solstice“, koji je napravila potpuno sama sa nestvarno malim budžetom.

Za ovu kantautorku moglo bi da se kaže da je retka pojava na našoj muzičkoj sceni i to iz prostog razloga što na istoj toj sceni ženski izvođači mogu da se izbroje na prste obe ruke. Sa ovom neverovatno iskrenom devojkom razgovarali smo, bez dlake na jeziku, o njenom novom albumu, izazovima koji prate žive nastupe i svim onim našim malim nesigurnostima uprkos kojima konstantno „letimo u sunce“, trudeći se da uvek u nečemu budemo najbolji.

Kažeš da si muzikom počela da se baviš kao devojčica, pa reci nam ko je ostavio najveći uticaj na tebe u tom ranom dobu?

- Klasičnom muzikom se bavim od svoje devete godine, a od desete sam počela da pravim nešto svoje, što bih sada mogla da opišem kao jednostavno razlaganje akorda. Imam dobro muzičko pamćenje i uvek sam se sećala stvari koje su na mene ostavile snažan utisak, pa sam ih zapisivala. Najviše uticaja je imao moj ujak Lemi u čijoj sam knjižari provodila puno vremena. On mi je dao album Nine Simon kada sam imala 14 godina i potpuno me je osvojila ta njena strast i tuga, bluz i džez i njeno pevanje. Mama me je zatim upoznala sa Kvinom, a tetka sa Stonsima. Kasnije sam otkrila Peti Smit i do danas ostala opčinjena njom.  

Hajde sada da popričamo o tvom imenu. Nesumnjivo je da je Japan ostavio ogroman uticaj na tebe. Godinama si se bavila karateom, radila si i kao trener sa decom, pa kako je došlo do tog prelaska iz sportskog u muzički svet?

- U konstantnom sam limbu između sportskog i umetničkog. Karate je za mene deo života, porodična stvar. Čak su se i moji roditelji upoznali preko karatea. Poslednje dve godine sam bila na pauzi od treniranja, ali sada mi već poprilično fali.  Japan i karate su oduvek bili moja inspiracija, moji koreni. Sa jedne strane, želim da budem luda i razuzdana kao umetnik, a opet me nešto koči. Ipak, i u muzici, kao i u karateu, potrebna je disciplina, treba da budeš spreman da vežbaš svaki dan.

Koju lekciju iz karatea primenjuješ kao umetnica?

- Duboko verujem da je jačanje tela vezano za jačanje duha. Kroz muziku dolazite u kontakt sa svojim duhom i istražujete svoje emocije, a karate meni predstavlja podršku. Šotokan, stil karatea kojem sam ja privržena, zapravo znači šuštanje lišća, što je zanimljivo jer sam ja oduvek bila vezana za prirodu. Ona me smiruje i inspiriše. Druga lekcija koju sam naučila jeste da moram da budem uporna. Karate takođe dobro utiče na samopouzdanje, a ono svima manjka, svi smo na neku stranu okrnjeni.

Disciplina ti je, verujem, bila izuzetno važna pri snimanju novog albuma, budući da si na njemu radila potpuno sama?

- Snimanje je trajalo skoro tri nedelje i delovalo mi je kao da sam konstantno bila u blagom ludilu. Taj proces je bio emotivno iscrpljujuć, ali ipak mi je prijao. Sve sam radila u stanu u Beogradu i morala sam da poštujem kućni red, što je bilo pomalo nezgodno jer sam bukvalno zamenila noć za dan. Onda bih šetala i uživala u tišini zajedno sa svojim psom - za kog bi moglo da se kaže da je ravnopravan član mog  benda - i razmišljala o tome kako dalje da unapredim album. Svojim prijateljima sam povremeno slala snimke i oni su mi davali mišljenja i sugestije, tako da u tom smislu nisam bila potpuno sama. Uvek je tako. Ja jesam ceo bend, ali uvek su tu ljudi koji mi na neki način pomažu. Mislim da u muzici tehnička strana nije toliko bitna, koliko emocija koju želiš da preneseš. Naravno da taj kvalitet ide u prilog, ali to je nešto što će primetiti samo audiofili. Emocija je ipak ona karika uz pomoć koje ostvaruješ kontakt sa ljudima. Teška je godina ostala iza mene i ovaj album predstavlja nešto što sam htela da poklonim, da vratim svim onim mojm prijateljima koji su mi bili podrška.

Da li bi nešto menjala u tom procesu?

- Ne, odlična stvar vezana za snimanje na ovaj način jeste to što kroz taj proces i dalje učiš. Koristiš svoje znanje i usavršavaš ga, čitaš, gledaš tutorijale, slušaš savete. Ubuduće bih volela da imam snimatelja, naročito ako je meni sličnog senzibiliteta. Ipak, volela bih da nastavim da miksujem i masterujem, čak i da snimam nekog drugog. Ne bi mi bilo bitno kakvu muziku ta osoba stvara sve dok stoji iza toga. U žanrovskom smislu nisam ni najmanje ograničena jer smatram da takav pristup može da te spreči da uradiš nešto novo. Ne želim da imam definisan stil, želim da nastavim da se razvijam.

Odakle obično crpiš inspiraciju za svoju muziku? Primetno je da fantastika ima veliki uticaj na tvoj rad, budući da se uveliko oslanjaš na neki melos i mitologiju.

- Tokom snimanja albuma najviše sam slušala novi album Čelzi Vulf, ali i muziku iz filmova koju posebno volim. Crtani „Pesma mora“ ima divnu muziku, kao i filmovi o Hariju Poteru, dok će „Gospodari prstenova“ biti tu za mene uvek – i zauvek. Kada treba da se opustim, samo pustim te filmove, koje sada znam već napamet, slušam i uživam. Fantastika, po meni, ima najlepše metafore za sve izazove sa kojima se svakodnevno suočavamo. Ima taj jedan detalj iz knjiga u kojem Hari Poter i Sirijus razgovaraju o tome kako niko nije samo crn i samo beo. Mi smo paleta svih mogućih emocija, naših uspona i padova, vrlina i mana. Zato volim da radim sa decom jer je iskreno i, recimo, magično. Ima tu naivnosti, ali to nosi jako veliku lepotu.

Na kakav prijem si do sada naišla sa „Solstice“?

- Mnogo ljudi me je do sada kontaktiralo i prijem je dobar. Komentara ima puno i oni utiču ne samo na stvaranje, već i na žive nastupe. Ali, bitno je i od koga dolaze, da li je ta osoba muzičar ili samo slušalac, da li je kritika dobronamerna ili ne. Svaka kritika ima svoje slojeve i na tebi je da proceniš šta od toga treba da uzmeš, a šta da ostaviš. Ovaj album predstavlja najbolje što mogu da dam od sebe u ovom trenutku. Ali, ne znači da je to najbolje što ja mogu. Mislim da mogu bolje, i uvek ću težiti ka tome, ali sada još uvek tražim dalji put.

Kako su dosadašnji komentari uticali konkretno na tvoje nastupe?

- Pre izvesnog vremena, nakon jednog koncerta prišla mi je meni nepoznata devojka i upitala me „Što si toliko preplašena?“. Rekla je da deluje kao da se skrivam iza te gitare i bila je u pravu. Tada sam shvatila da na sceni moram da budem ono što sam, ma šta ko mislio o tome, svidelo mu se ili ne. Koncert posle toga bio mi je jedan od najboljih.

Gde najviše voliš da sviraš?

- Jako volim da sviram u Hrvatskoj, publika tamo je najzahvalnija. Prate atmosferu pesama koje slušaju i, kada su one tiše, ne pričaju toliko. Iako na novom albumu ima bržih stvari, moja muzika je uglavnom intimna, atmosferična, što može da bude problem na nastupima ukoliko je publika glasna. No, to su problemi sa kojima se kod nas, nažalost, svi susreću. Mislim da je to jednostavno stvar navike, jer ako je publika uglavnom izložena jednom tipu muzike, kao što su hardkor i pank karakteristični za Novi Sad, onda ljudi ni ne znaju kako da se ponašaju na drugačijim svirkama. Ipak, čini mi se da sada stvari počinju da idu nabolje, da ima sve raznovrsnijih svirki po gradu.

A kako je to izgledalo na tvom prvom koncertu?

- Bilo je užasno! Cela Crna ovca bila je puna mojih prijatelja i tresla sam se od treme. Kasnije sam se navikla na to, ali najveću tremu i dalje imam pred ljudima koje poznajem.  Generalno mi nije bitno koliko ima ljudi na mojim koncertima. Ko hoće da sluša, makar to bila samo jedna osoba, ja ću joj svirati. Emocija koja vlada na koncertu je krucijalna. Prija mi kada ostvarim konekciju sa publikom, jer onda smo mi zajedno, oni su moja energija, moj bend. Takvi trenuci su neprocenjivi.  

Kao jedna od retkih kantautorki kod nas, kako bi opisala domaću muzičku scenu? Koliko su žene uopšte prisutne na njoj?

- Nema ih. Muzička scena je muški klub. To kažu i Bjork i Lejdi Gaga, a ako to tvrde svetske zvezde, onda možete misliti kako je ostalima. Većina ljudi nema nikakvu svest o tome koliko je teško kada su sve muškarci oko tebe. Na SAE institutu, gde sam studirala audio inženjering, upoznala sam dosta devojaka, ali mali broj njih nastavi dalje da se bavi muzikom. Mislim da je osnovni problem u tome delom vezan za naše vaspitanje. Od tebe kao žene se ne očekuje samo da dobro sviraš, već je bitno i kako izgleda, dok se kod muškaraca to uopšte nije važno. To je zaista teško. Istina je da sam  ja esteta i volim da sam našminkana, da nosim kostime, ali to je stvar izbora. Nekim devojkama to nije bitno i to je u redu. Drugi problem leži u nedostatku samopouzdanja. I meni samoj je na početku to bio veliki problem i dugo sam čuvala svoje pesme za sebe, ali onda sam presekla i pustila ih u svet.

Misliš li da ženama koje vole muziku generalno fali više samopouzdanja nego muškarcima?

- Postavite sebi ovo pitanje: „Ko se više preispituje, žene ili muškarci?“ i tu ćete naći odgovor. To konstantno preispitivanje te koči da uradiš nešto novo. Ja to prva znam, trebalo mi je jako dugo da prevaziđem sve nesigurnosti, ali sam onda krenula da sviram i nisam stala. Mislim da su ljudi sve brži u osuđivanju jedni drugih i da se mnoge devojke boje takvih osuda. Iskreno verujem da uvek moraš da budeš dosledan sebi i da je tvoja energija najvažnija, mislim da je bitnija od uvežbanosti i svih tehničkih detalja. Važno je da imaš stav, entuzijazam, da veruješ u sebe jer publika to ceni. Na takvim svirkama, naročito kada su žene na bini, uvek je najbolja atmosfera, jer je to publici nešto novo i zanimljivo. Ja sam gitaru naučila da sviram iz potrebe jer nisam mogla da nađem nikoga ko bi svirao sa mnom i verovao u to što radimo. U jednom momentu sam shvatila da ogromnu količinu energije koju trošim na traženje gitariste mogu da iskoristim na učenje gitare i to sam uradila.

Misliš li da će se u nekoj skorijoj budućnosti situacija promeniti? Koga slušaš sa domaće scene?

- U ovom momentu stvari pomalo kreću ka napred. Tu su hrvatske kantautorke poput Sare Renar i Lavli Kvinses, i Nađe Vračarić iz Novog Sada. Mislim da se polako vidi razlika, ali opet je to muški klub. Inače slušam puno domaćih bendova, a izdvojila bih Jarbole, Enš, Transin, dok je Božo Vrećo ipak lik iz neke druge dimenzije. Opsednuta sam njime. Nedavno je održao koncert u Mikseru koji je na mene delovao kao neka bomba emocija. Volframovci su divni i nadam se da ćemo više raditi zajedno kada se vratim u Novi Sad. Momci iz Ti su mi pozajmili opremu da bih snimila ovaj album. Iskreno, bez ovakvih saradnji i podrške domaća scena ne bi ni funkcionisala i zato treba da ih bude više. Volela bih da u budućnosti sarađujem sa Velarom, na primer.

Šta od tebe možemo očekivati u skorije vreme?

- Uskoro izlazi moj prvi spot u režiji Marine Uzelac, a naredni će raditi Tijana Kulašinović. Početkom godine ću se vratiti u Novi Sad da malo odmorim i uživam sa svojim nećacima, a očekuju me i svirke povodom izdavanja albuma. Prva će biti u beogradskom Gan Klabu gde je fenomenalan ambijent. Biće koncerata i u Novom Sadu, nisam sigurna gde, ali bih volela da to bude kod Firčija.

Sa Dunjom razgovarala Branka Malenica.

Oceni vest:
8
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Tijana

    pre 458 dana i 22 sata

    Sigurna sam da ce Dunja postati popularna van nase zemlje vrlo brzo, pretpostavljam da ce tek onda postati slusanija kod nas. Svidja mi se bas, konacno nesto drugacije i bas iz Novog Sada i bas iz porodice Dachic :) hehe
    Samo napred, Dunja!

    Oceni komentar:
    0
    1
Protest protiv diktature novorođenčad fruškogorski maraton bez struje Vreme u Srbiji vojvodina ns seme odbojka Isključenje struje Aleksandar Vučić nedžad osmankač IZBORI 2017 servisne informacije novi sad bebe elektrovojvodina novosađanin isključenja struje RHMZ klinika za ginekologiju i akušerstvo OK Crvena zvezda porodilje OK Vojvodina Vreme u Novom Sadu vremenska prognoza novosadsko porodilište novosađani vremenska prognoza novi sad betanija bez vode isključenje vode novosadska policija