Dušan Exit Kovačević: Kako smo smestili slona u jugo

Kada se izgovori ime Dušana Kovačevića, za većinu je prva asocijacija Exit festival, čiji je idejni tvorac. Oni koji ga bolje poznaju reći će da je reč o jednom veoma skromnom momku, izuzetno kreativnom koji svakoga dana „izbacuje“ nove ideje i pred sebe postavlja nove, naizgled neostvarive izazove.

Kruna njegovog rada, kako kaže stigla je 1. februara ove godine na Dan grada kada je dobio Februarsku nagradu, najveće priznanje koje Novi Sad daje zaslužnim pojedincima. Ovu nagradu shvatio je kao osećaj odgovornosti da Exit i dalje bude deo kreativne industrije grada koji donosi Novom Sadu veliki broj posetilaca iz celog sveta, ali i doprinosi ekonomiji grada jer je, prema nekim podacima, za proteklih 15 godina festival što direktno, što indirektno doneo preko 100 miliona evra zarade.

Koliko nam je poznato, priča Exita i Dušana Kovačevića nije počela 2000. godine, već znatno ranije, sa upisom studija?
– Tako je. Kada sam upisao fakultet 1996. godine, moj prvi utisak je bio jedno veliko razočarenje, jer sam u američkim filmovima koje sam tada imao prilike da gledam, video da je studentski život bio ispunjen. Pogotovo u vreme hipi pokretam studentski život bio je obeležen protestima i jednim duhom koji se ovde nije osetio. Činilo se sve kao neka produžena srednja škola. I onda kad su krenuli studentski protesti 1996/1997. godine, to sam video kao šansu i odmah sam se uključio i jedna od prvih akcija koju sam inicirao bila je šetnja novosadskih studenata za Beograd i pružanje podrške beogradskim kolegama. Kada su protesti završeni, osnovnali smo Studentsku uniju, jednu od prvih politički nezavisnih studentskih organizacija i tu organizovali razne stvari, između ostalih i jedan koncert 1998. godine u Ledenoj dvorani Spensa, gde smo izgradili ogroman zid na sceni između muzičara i publike. Zid je simbolizovao tu izolaciju i sankcije pod kojima smo bili. Pred kraj koncerta, taj zid je eksplodirao i to je bila naša jasna poruka da ne želimo zidove, izolaciju, već hoćemo da se povežemo sa svetom. I to je zapravo bio jedan od muzičkih nukleusa Exita. Radili smo neke projekte na Bećarcu kada je bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu, pa se gledao fudbal na velikom platnu i kroz takve programe došli smo do nultog Exita koji je održan pred izbore 2000. godine, koji je trajao skoro 100 dana i koji je mnogim Novosađanima ostao kao jedan od najdražih. Kada je došlo do demokratskih promena 5. oktobra, postavilo se pitanje šta dalje, jer Exit je praktično bio deo Otpora. Imajući u vidu da sam tokom devedesetih bio na nekim festivalima i video kako to izgleda, rodila se ideja i vizija da, pošto i dalje ne možemo da putujemo u svet i gledamo velike koncerte, posle nultog Exita probamo da napravimo međunarodni festival i da dovedemo sve te bendove kod nas. Ta ideja internacionalnog muzičkog festivala se prvi put realizovala kod nas na Petrovaradinskoj tvrđavi 2001. godine i sve ostalo je istorija.

Veliki projekti uglavnom ne mogu da prođu glatko, pogotovo u sredini iz koje potičete. Koliko ste imali opstrukcija iz najbližeg okruženja u realizaciji međunarodnog muzičkog festivala?
– Postoji jedna već bezbroj puta ponovljena izreka da je Novi Sad sredina u kojoj oni koji te vole ne umeju to da pokažu, a oni koji te ne vole ne umeju to da sakriju. I definitivno je odnos Novog Sada i Exita bio u najmanju ruku uzbudljiv, sa puno uspona i padova. To se odnosi kako na građane, tako i na one koji su upravljali gradom. Svašta se tu dešavalo. Bili smo čak i hapšeni. Međutim, nakon 15 godina mogu da kažem da je u najvećoj meri definitivno prepoznat značaj koji Exit ima za Novi Sad u kulturološkom i turističkom smislu. Zamislite sada juli u Novom Sadu bez Exit festivala. Ja se sećam tog perioda. Grad se krajem juna, početkom jula prosto isprazni, da bi opet počeo da živi krajem avgusta kad se ljudi vrate sa odmora. Super je što nekim novim klincima jul sa Exitom postao nešto normalno i uobičajeno. Ove godine slavimo 15. godina i nadam se da će biti još jubileja. Jedan moj prijatelj iz Turističke organizacije Srbije rekao je da će nas uzeti za ozbiljno tek kada budemo slavili 20 godina. Tako da imamo da giljamo još dosta.

Kako na vas gledaju južno i severno od Novog Sada u okviru granica naše države, kako u regionu, a kako u svetu?
– Sigurno je da je najžešća kritika na lokalu, odnosno u Novom Sadu. Ljudi se tu znaju i osećaju se najslobodnije da kažu šta misle, što je i dobro. Exit uživa dosta velik respekt, a najviše poštovanja uživa u Evropi, van granica Balkana. Podsetiću da kada je bio izbor za najbolji evropski festival, publika je davala 75 odsto glasova, a preostalih 25 odsto muzička kritika, odnosno elita festivalskog posla koju čine najugledniji novinari, agenti i izvođači i Exit je po glasovima publike bio drugi, ali je zahvaljujući upravo glasovima najeminentnijih ljudi koji prate festivale, Exit izbio na prvo mesto. To je zaista velika satisfakcija i pokazatelj da festival uživa najveću ugled napolju. Ja sa uživanjem uvek ispratim kada smo na nekim festivalskim konferencijama i kada razgovaramo sa ljudima iz tog sveta, sa koliko uvažavanja gledaju na Exit. Pogotovo, s obzirom da u Evropi koja ima na stotine i stotine festivala ti nemaš puno velikih festivala. Exit je doneo i to što je bio prvi predvodnik koji je tu festivalsku kulturu, koja je u Evropi decenijama prisutna poput Glastonberija koji slavi 45. rođendan, približio Novom Sadu i Balkanu.

Festival je i muzički i programski zaista šarolik...
– To je tačno. Pogotovo danas se festivali dele u elektronske i „lajv“ festivale. Ovi živi se još dodatno specijalizuju, da li su hevi metal ili rok, hip hop, ali nema mnogo festivala koji neguju i jednu i drugu scenu i pokrivaju sve urbane podžanrove, i za živu i za elektronsku muziku.

Koliko je Exit doprineo da se probudi Vojvodina, pa se po manjim mestima leti organizuju brojni muzički festivali?
– Exit je dao nadu i ideju ne samo Vojvodini, nego i celom regionu. Meni je nekoliko prijatelja iz Hrvatske koji rade festivale na jadranskoj obali priznalo da su bili na Exitu, videli kako to funkcioniše i odlučili da naprave nešto slično u njihovim sredinama. Tako da je Exit definitivno prvi doneo tu festivalsku kulturu na Balkan i dao ideju drugima da naprave nešto slično u svojim sredinama.

Pretpostavljam da nije svejedno dovesti neko veliko ime na neafirmisani festival ili na onaj koji je prepoznatljiv. Nakon međunarodnih nagrada kako to sada ide? Da li vam to što ste popularni na svetskom nivou predstavlja prednost ili vam podiže troškove, odnosno, da li izvođači traže više novca za nastup na velikim festivalima?
– To je od slučaja do slučaja. Standardni deo naše ponude glasi - to što mi nudimo nije merilo koliko izvođač vredi, već toliko možemo da platimo. Međutim, moram priznati da je zaista do izvođača da li će pristati da svira za manje novca. Neki pristanu da sviraju za nešto manje novca, a neki koji ne poznaju prilike u Srbiji i kakva je ekonomska situacija, Exit tretiraju kao veliki festival i traže više novca nego što bi uzeli za, recimo, klupsku svirku u Londonu. Onda se mi borimo i objašnjavamo. To je najteža stvar. To vam je kao zadatak da slona smestite u jugo, odnosno kako skupiti sva ta značajna imena i uklopiti ih u budžet Exita. Ali nekako žongliramo sa tim.

Za strane muzičare mi smo uglavnom egzotičan i neistražen prostor. Kakva su vaša iskustva sa izvođačima po tom pitanju kada se susretnu sa Novim Sadom, festivalom i publikom? Da li je festival među izvođačima dobio prijatelje za ceo život?
– Jeste. Ono što je karakterisalo prve Exite je neočekivana eksplozija pozitivne energije. Izvođači nisu znali šta ih očekuje, još je to bio svež period posle bombardovanja. Bili su puni nepoverenja i onda su osetili energiju koja je potpuno suprotna onome što su očekivali i doživeli su neku vrstu ekstaze i u svemu temo zavoleli i grad i festival. Sećam se da smo Dynamite MC-a i Roni Sajza još prvog Exita hvatali po Novom Sadu kako ne bi zakasnili na avion, pa se Dynamite MC posle toga vraćao svake godine u Novi Sad i postao zaštitna maskota Exita. Bubnjar Moloka se zaljubio ovde i vraćao se u Novi Sad... Bilo je često slučajeva sa publikom da su dolazili da žive u Novi Sad, koliko su bili oduševljeni gradom i ljudima. Otvarali su ovde firme, što je fantastična stvar. Slušamo kako Nemci kada odu u penziju odu u Grčku ili Španiju da žive, ali je fantastično što je Exit doprineo da neki stranci odluče da žive u Novom Sadu.

Koja je Dušanu bina najdraža?
– Dušan je kroz odrastanje prošao sve bine. I dalje je to kombinacija mnogih bina, od Mejna, preko Densa, Fusiona, Regea...

S obzirom da ćeš se uskoro ostvariti u ulozi roditelja, da li će prinova početi da utiče na budući koncept festivala?
– I termin za rođenje je neverovatan - baš za rođendan Exita - 29. juna, no videćemo da li će tako i biti. Dete je već počelo da utiče na koncept Exita i neverovatno je što si postavio to pitanje, jer kad se prvi put oglasilo u stomaku, to se desilo kada je na radiju išao Coldplay, tako da mi je zadao pomalo nemoguć zadatak s obzirom da njihov nastup zaista jako mnogo košta, ali ću nastojati da to ispunim do njegove pete-šeste godine.

Najskuplja karta za Exit 
– Skrillex koji važi za jednog od najuticajnijih izvođača na zapadu i ima na društvenim mrežama više fanova od Madone, bio je toliko oduševljen energijom tokom nastupa na Exitu i svime što se dešavalo, da je otkazao let koji je imao. Poslao je ekipu da uhvati taj let, a on je ostao još dva dana i od svojih para iznajmio privatni avion kojim je otišao na sledeću svirku, tako da je to, do sada, verovatno najskuplja karta za Exit, pošto ga je taj let koštao skoro 10.000 evra, ali ja sam siguran da je njemu vredelo.