Dušan Kojić Koja: Suštinu rokenrola opet treba braniti

Neposredno pred prvi samostalni koncert grupe Disciplin A Kitschme u Novom Sadu nakon četiri godine (petak, SKCNS "Fabrika"), porazgovarali smo s jednim od najharizmatičnijih i najcenjenijih aktera srpskog i eks-jugoslovenskog rokenrola. Manje-više o svemu.

Budući da se u ovoj godini obeležava četiri decenije od tzv. nulte godine panka, zanima me kako danas gledaš na previranja u svetu muzike iz tog vremena, i koliko je sve to imalo uticaja na tvoj kasniji rad?

- Naravno da je uticalo, ja sam to pozdravio odmah, mada sam bio svestan i osvešćen i pre pojave panka. Čak sam svojevremeno dolazio u Novi Sad, kod neke ekipe čupavaca, da slušamo Gong, moj omiljeni bend. S druge strane, Gong nije bio bilo kakav rok bend, oni su uvek bili malo čudniji, i mislim da se ekipa koja je to slušala uglavnom i okrenula ka panku i nju vejvu, bez zazora.

Uz Gong si, polovinom sedamdesetih, verovatno slušao i krautrok, i te, kako kažeš,  “čudnije“ stvari.

- Naravno, naravno. Pre pank-roka postojao je taj trenutak gde se, na primer, slušao Allman Brothers Band, te je važilo nepisano pravilo da, ko to sluša, ne može nikako da sluša i T. Rex, što u mom slučaju nije prošlo. Nisam mogao da budem ni tamo ni ovamo, jednostavno, uvek sam bio na drugačijoj strani. Ali, kad se pojavio pank, to je definitivno rasteralo celu ekipu koja to nije mogla da podnese, a ja sam ga oberučke prihvatio. Doduše, više sam bio post-pank orijentisan...

U jednom starijem intervjuu napomenuo si da je pank, između ostalog, doneo i drugačiji tretman bas gitare...

- Da, mada i tu opet govorimo o post-panku. Originalne pank grupe ipak su izvodile tu agresivnu tinejdžersku muziku, koja se ne bavi mnogo muzikom kao idejom, već je sve više bilo svedeno na pokret, na socijalnu stvar, društvenu. Bilo je i neke ekipe koja se ušunjala u sve to, ali... Znaš li, na primer, šta je pre pojave panka slušao Malcolm Owen, pevač Rutsa? Weather Report! To je dobra informacija, jer to, negde, kuca na mojoj stanici, što bi se reklo. Ko god da je došao iz te neke “šire“ muzike, on se uspešno snašao i u tom izuzetno minimalističkom i primitivnom formatu kakav je pank. Krautrok je isto to. Imaš taj jedan dosadan momenat koji ti život na ovoj našoj planeti pruža, i to reflektuješ u svojoj umetnosti. Mada, kad govorimo o umetnosti, mi smo nastali kao anti-umetnost, kao odgovor na umetnost. Međutim, kakvo je vreme danas došlo, moramo da zagovaramo i onu  “pravu “ umetnost. 

Ipak, tvoji glavni uzori, posebno kad je muzika Discipline u pitanju, dolaze iz ere pre panka – Hendrix, bluz, fank...

- Hendrix je sve. On je i bluz i rok i fank, čak i pank, samo što se, naravno, to tad nije tako zvalo. Ali ako neko posluša Hendrixovu lajv verziju “Johnny B. Goode“, mislim da će skakati sve vreme kad čuje koliko je to puno energije i nabijanja žica na gitari odozgo...

Što je kasnije “patentirao “Johnny Ramone.

- To je bila jedna od odlika panka, da se udara po žicama odozgo na dole, dakle, da-da-da-da-da (podražava pokret rukom – prim. put), ali mnogo ljudi to nije uspelo da savlada, pošto je to teško i zahteva ogromnu uvežbanost mišića i nerava desne ruke. Ali, kad slušaš Hendrixov “Johnny B. Goode “ – to je to, ne možeš da veruješ. To prosto izlazi iz njega, tako pre Hendrixa niko nije svirao. 

Sećaš li se svoje prve svirke u Novom Sadu – s grupom Šarlo akrobata na festivalu  “Grok “, održanom na Sajmištu u decembru 1980. godine?

- Au, to je bilo strašno. Bilo je nekih problema...

Tehničke prirode, koliko se sećam.

- Šarlo je uvek imao tehničkih problema, upravo iz razloga što niko nije želeo da shvati da bas gitara ne ide direktno u razglas, nego mora pojačalo da se ozvučava mikrofonom. Imao sam čak i fizičkih sukoba s vlasnicima razglasa – to su bile svađe od početka do kraja. Pogotovo na grupnim svirkama, gde je bilo ono,  “Šta je? Svi sviraju, a vi, kao, nećete? “ (smeh, obostran).

Jesi li pre Šarla posećivao koncerte u Novom Sadu, recimo, legendarne Boom festivale?

- Da, naravno. Dolazio sam, na primer, na koncert Buldožera u pozorištu “Ben Akiba “... Kako da ne.

Osim Buldožera, Pop mašine i YU grupe, koje još jugoslovenske grupe iz 70-ih godina ceniš?

- Time, definitivno. Najviše mi se, zapravo, dopadaju Buldožer, Time i Pop mašina, ovo ostalo je bilo... Moram priznati da mi YU grupa, kao klincu, baš i nije bila najzanimljvija, ali sam posle shvatio neke stvari. Tekst “Čudne šume“ shvatio sam na jedan poseban način, i tako je, uostalom, i došlo do te obrade, koja je YU grupu ponovo načinila aktuelnom, ljudi su ponovo počeli da pričaju o YU grupi. Normalno, to je odlično, tako i treba da bude. YU grupa je kvalitetan mejnstrim bend, grupa koju treba da slušaš na radiju, i, kad je čuješ, da kažeš, “'Ej, čekaj da pojačam malo!“. A takvih grupa fali... Ali, nama ovde sve fali.

Po raspadu Šarla akrobate, u kom trenutku ti je sinula ideja da osnuješ postavu sastavljenu samo od bubnja i basa?

- Odmah sam došao na ideju da nemam gitaru u bendu, ali je prvobitna postava Discipline bila zamišljena s dva basa. Otud i potiče priča da je Đile (Srđan Marković, beogradski slikar, likovni kritičar i član grupe Supernaut – prim. aut.) bio u bendu. U pitanju je bila samo jedna proba, nakon koje sam shvatio da nema potrebe da se nas dvojica tu nešto guramo, i da jedna bas gitara može svašta da odsvira. Naravno, sve zavisi od desne ruke – ne od leve koja je na vratu gitare, nego od desne, one ruke kojom držiš trzalicu ili pak okidaš žice prstima. To je najbitnije, i zato to zvuči kako zvuči. Zato i Hendrix zvuči kako zvuči, zato što mu je ta ruka bila najjača. Naravno, u njegovom slučaju je to bilo obrnuto, pošto je bio levak.

Tu je i večita dilema u svetu roka – glava pre prstiju ili prsti pre glave?

- Glava pre prstiju. Zapravo, podjednako, ali samo nikako prsti pre glave. A u tu grupu spadaju, recimo, ti džez-rok i džez muzičari, kojima prsti lete brže nego pamet.

Poput solaža u hevi metalu...

- Dobro, možemo pričati i o hevi metalu... Hevi metal danas – a on je, realno, uvek i išao ka tome – to je muzika koja je potpuno oslobođena bluz uticaja. Hard-rok je uvek imao bluz uticaja i nikad ih nije poricao, dok kod hevi metala toga danas više nema, ima samo (oponaša zvuk kakvog thrash ili death metal benda - prim. aut.), i te neke tehnike koje ne želimo, te neke muzičke škole, vežba se, brate... Jednostavno, nema filinga, nema osećanja, nema ničega...

Nema duše...

- Nema duše, tako je. Mada, moram priznati da je i generacija koja to sluša malo bezdušna. Ali, nisu oni krivi, kriva je cela ta okolina koja ih pravi takvima. Mobilni telefoni, društvene mreže, gde ti, kao, komuniciraš s nekim, ali si, u stvari, sam sa sobom, eksponiraš se, iznosiš neke stavove, psuješ, pričaš... Kome ti pričaš? Nekoj ekipi koja te lajkuje? Ne razumem to... Da pojednostavimo, sve mi to deluje kao neka vrsta dnevnika, spomenara, kao što je bilo nekad – “šta misliš o ovome? “ ili  “ko ti je najbolji drug? “. Najbitniji je Fejsbuk profil benda i to je to.  

U kom trenutku si shvatio da te drum and bass postava ograničava, te poželo da zvuk benda obogatiš i drugim instrumentima, duvačkim, pre svega?

- Taj prvi period, prvi album, zasnivao se na zvuku bubnja i basa. Nakon toga, imali smo dugu pauzu između prvog i drugog javljanja benda kroz diskografski produkt, koji je u to vreme bio jedini mogući autput. Prošlo je tu dve, tri godine i onda sam shvatio... I inače su me kroz ceo život pratili James Brown, fank, ovo-ono, još dok sam, kao mali, išao po diskotekama, a onda mi se sve to vratilo. Takođe, zaslužne su bile i post-pank grupe koje su imale fank u sebi – Pop Group, A Certain Ratio, 23 Skidoo... Postojala je cela ta ekipa koja se bavila tim “iščašenim“, skoro bolesnim fankom, onako kako belac može da ga odsvira, naravno. Gang of Four takođe...

Bend s kojim si delio binu na zagrebačkom Bijenalu 1981. godine...

- Da, sa Šarlom. Hugo Burnham, njihov bubnjar, stajao je pored bine tokom celog našeg nastupa, i gledao nas ovako, nije mogao da veruje. Rekao je, “Ovo je jako, baš jako“. Ali i oni su... Skoro sam čitao neku knjigu o Gang of Four i... strašne su to priče, mnogo gluplje nego što bi neko očekivao.

Čitajući biografije bendova koje sam obožavao u mladosti, i sâm sam bio razočaran nekim saznanjima...

- Ali zato i treba čitati to, pošto ti to voliš, ti se time baviš, ti si čitav svoj život tome dao, predao si se tom rokenrolu ili kako god se to već zove... Treba to pročitati i otkriti zašto se neko bavio time čime se bavio, je li sve to istina ili je malo drugačije. I sâm sam doprineo tome, boraveći u Engleskoj, kolevci rokenrola – jednoj od dve kolevke, naravno – tako da mi je dosta stvari jasno što se života tamošnjih muzičara tiče. Volim da čitam razne biografije, i volim da pratim šta se dešava s tom nekom starijom ekipom, jer – to mi je nauk.

Pratiš li još uvek rad Johnnyja Rottena, budući da si ga u intervjuima često izdvajao kao jednog od onih koji  “kapiraju stvari “?

- Pratim, ali mislim da mu je novi album mnogo loš. Nisam uspeo ni dvaput da ga preslušam. Koncert im je bio dobar, ali, s druge strane, to mi liči na taj neki engleski progresivni rok, malo pomešan s folkom, što je on, koliko se sećam, verovatno slušao kao klinac, Van der Graaf Generator i slične bendove. Tako da on to sad nesvesno rekreira u svojoj muzici... A ta faza mu traje već bog zna koliko, još od kraja 80-ih. Ali, nema veze, Rotten je Rotten.

Kad pominješ osamdesete, kako si dočekao uspon hiphopa tokom te decenije?

- Sa zadovoljstvom, jer sve je to James Brown, bilo je tu mnogo semplovanja Jamesa Browna. Mnogo mi se dopao hiphop i shvatio sam da je to ulica koja je počela da se komercijalizuje, da se prodaje. Međutim, tu imaš te neke ljude koji su počeli da pričaju svašta, i zato se muzička industrija lepo potrudila da izmisli etiketu “parental advisory, explicit lyrics“. Time su ubili ove što su počeli da propituju neke stvari, a napravili su novu kategoriju, gde može da prolazi – a to je upravo ono što se danas dešava i u ovoj zemlji – vulgarnost, besmisao, nesadržaj i tako to.

Šest godina nakon osnivanja benda, našao si se konačno pod okriljem diskografske kuće iz svog rodnog grada – tadašnje PGP RTB.

- Ono što je zanimljivo u vezi s PGP-om jeste to da nas je tamo zvao Oliver Mandić. On je, iz nekih svojih razloga, zvao sve beogradske grupe u PGP, što je, mislim, i logično – sedneš na bus i dođeš do svoje diskografske kuće. Kako smo došli u PGP, tako je počeo i neki lagodniji život za bend, normalniji. Oni su imali svoju distributivnu mrežu, upliv na medije...

Muzičari koji su decenijama na sceni imaju običaj da kažu da im je najbolji album upravo onaj poslednji, te da su najzadovoljniji baš aktuelnom postavom benda. Voleo bih da mi iskreno odgovoriš na pitanje – koji album i koju postavu Discipline stavljaš ispred ostalih?

- Da nisam zadovoljan ljudima koji su u bendu, ne bih ni svirao s njima. U svakom trenutku sam bio zadovoljan ljudima u bendu, a svaka postava koja je snimila određeni album jeste ta koja je i trebalo da bude tu. Ne mogu da izdvojim ni jedan album, pošto je svaki drugačiji u odnosu na one druge, i svaki ima pečat vremena, pa čak i autorove svesti u tom trenutku, emotivno ili kako već. Svaki album govori nešto za sebe, nešto svoje, i na svakom od njih ima par pesama koje ostaju zauvek u repertoaru grupe, da ne kažem evergrin. Ipak, mogu reći da je period pre raspada Jugoslavije, 1989/1990. godine, bio najuspešniji za onu Disciplinu kičme. To je bio vrhunac tog nekog krčenja puteva, i svega što je bend proživeo da bi došao do tog statusa, a muzika mu nije trpela. Bili smo došli do nivoa da su počeli da nas slikaju za te neke besmislene novine, pojavljivali smo se i na nekim festivalima... A onda je došao vojni sukob.

Po dolasku u London, susreo si se i s rejv kulturom, koju si prihvatio, ali, opet – na svoj način.

- Naravno, zato što mene rejv kultura zvučno podseća, izvinjavam se, ali opet na grupu Gong. Oni su imali mnogo delayeva oko sebe, to je stalno trajalo i tripovalo se, a to je rejv, je l'? Zato me nije začudilo što je Steve Hillage odmah ušao u sve to, napravio System 7 – s Miquette Giraudy, svojom devojkom i takođe bivšom članicom Gonga – jer to je to, oni pripadaju tome. S druge strane, odjednom je počeo da svira sve to poštujući pravila dens industrije, a mi to nikako nismo hteli, i zato smo, na kraju krajeva, i bili otpadnici. Jer još od tad se uopšte nije desilo da jedan bend svira dens muziku na standardnim rok instrumentima. A kad se pojavio džangl, to mi se mnogo više dopalo od rejva. Prvi put sam se s tim susreo u nekim zgradama, gde klinci po sobama to rade. Tako je počeo džangl i taj trenutak je bio zanimljiv. Ali najveće iznenađenje bilo mi je kad sam se, posle pet godina, vratio u Beograd da sviram koncert s engleskom postavom, i kad sam shvatio da je ovde sastavni deo komercijale, i ove strašne muzike koja nas i danas obuhvata, zapravo tehno, džangl... Ljudi sviraju džangl, šale se s tim, ide tehno bit – tuc-tuc-tuc – a riba tu nešto zavija... Ali potpuno je neverovatno da je to ovde otišlo na tu stranu, dok je u Engleskoj to bilo nešto najnaprednije što je moglo da se desi. To ti dovoljno objašnjava odnos ovog plebsa prema muzici i svemu ostalom.

Kakav odnos imaš prema muzici 21. veka? Ne čini li ti se da je sve ono što se svira u poslednjih 15-ak godina manje-više samo reciklaža muzike iz nekih prošlih vremena? Postoji li neki savremeni bend kom skidaš kapu?

- Ne, i to zaista porazno zvuči. Zanimljiv je i podatak da se prošle godine, po prvi put u istoriji, prodalo više stare muzike nego nove. Može to nama da bude drago i milo, mada bih voleo da me oduva neki klinački bend. Kad sam letos bio u Londonu, gledao sam bend po imenu Bad For Lazarus, svirali su pred samo sto ljudi i bili su odlični. Čuo si za njih?

Ne, nažalost.       

- Pa i ne možeš da čuješ kad oni u Londonu imaju sto ljudi na koncertu. Ali ubijaju momci, i devojke, mešovit su bend... Svašta se tu svira, čuju se i Clash i Queen, sve zajedno je nekako zanimljivo smuvano, a čuje se i ova nova, da je tako nazovem, White Stripes estetika, čiji ljubitelj nisam, previše mi je histerično sve to. Ne mora čovek, ako je mlad, da bude histeričan, je l' tako?

“Mladost ne opravdava besvest “, kako kaže jedan tvoj stih...

- Tako je, to smo davno rekli. E, sad, dokle će da bude mlad, to je isto pitanje, dokle će da daje sebi opravdanje... Eto, taj bend je dobar, ali ne proričem im veliku karijeru, osim ako se ne prilagode, produkcijski ili kako već, pravilima muzičke industrije. Postoje i pravci kao što je stoner rok, ja to volim, ali ja to znam kao muziku iz 1969. godine. Mogu tačno da ti kažem, “ova stvar je s tog i tog albuma Zeppelina“... Kao što mogu da kažem da je ceo death metal žanr zasnovan na trećem delu, takozvanom mostu, pesme “Sabbath Bloody Sabbath“ od Black Sabbatha.

Disciplin A Kitschme 2016: Vul - bubnjevi, Koja - bas, vokal, Manja - vokal, Đeke - usna harmonika

ZABAVA SA SMISLOM: Što se statusa ove grupe kroz decenije tiče, imali smo skoro krilaticu koju smo koristili za prošli album “Uf!” – “višedecenijsko isporučivanje vrhunske buke”, a danas, uz novi album “Opet.”, to je “zabava sa smislom” (smeh), možda usput još nešto smislimo. Volim da se igram time, jer, kao, poštujemo zakone šou biznisa, a šalimo se… No, takođe i saopštimo nešto, definitivno drugačije u odnosu na ostale. Danas je to borba koja sliči onoj s početka, ali umesto nerazumnog i strogog socijalizma, i krčenja puta u takvom sistemu, sad –kad nas kapitalizam i politika drže taocima, i kad nema mesta ni za šta drugo – ponovo si nateran na gerilske, ilegalne, uradi sam akcije. I svugde je tako… Zato i ceo post-londonski period grupe zvuči ponovo opominjujuće, upozoravajuće, jedna hard-fanki-trans buka. Tako je i na albumu “Opet,” koji je hevi, dodiruje suštinu rok-muzike, koju opet treba braniti, zamisli ti to... I opet je jako igriv. Što je i najbitnije. A novost je i usna harmonika u bendu, već par godina, koja daje tu elegičnu, ali istovremeno i optimističku notu svemu, kaže Koja za mojnovisad.com.

Postoje li podaci o tome koji je album Discipline kičme bio najtiražniji? Koliko se, na primer, u vreme dok ste snimali za PGP, uopšte moglo zaraditi od prodaje ploča?

- Mi smo, u proseku, prodavali po 10.000 albuma, ali nije tu bilo neke zarade. Eventualno sam ja, kao kompozitor, dobijao neku kintu, ali ta suma nikad nije bila nešto spektakularno, pošto je uvek u pitanju bio neki loš dil. Zato je ideja nezavisnih etiketa – koje su, nakon odbijanja troškova, delile zaradu s bendom fifti-fifti – bila super, ali indie labels su uvek imale limit, i oduvek su želele da budu potpisane od strane major labels, velikih kompanija, jer će kroz njihove kanale distribucije prodati više ploča. Ali ima mnogo faktora koji utiču na put jednog benda ka prepoznavanju. Mi smo u Engleskoj imali jako dobrog distributera, najjačeg nezavisnog distributera, Pinnacle, što znači da si naš CD mogao da nađeš u pop-rok sekciji. Mislim da to nije bilo dobro, jer smo trebali biti u odeljku alternative. Ali okej, pod slovom D si, i onda listaš diskove pa idu redom – Dire Straits, pa Disciplin A Kitschme, onda Celine Dion i tako dalje… O diskografskoj industriji bih mogao celu priču da ispričam, tu su muvanja fantastična, to su sve dogovori, pregovori… prevara, jednom rečju.

Uspeh naših muzičara u inostrantvu uglavnom se bazirao na korišćenju etno elemenata, ali – izuzmemo li goč na albumu “Nova iznenađenja za nova pokolenja “ – ti si takvoj praksi uvek odlučno govorio ne…

- Tako je. Tu je goč i imamo “Marš na Drinu “ u “Dečijoj pesmi “... Ali  “Marš na Drinu “ je autorska stvar – znaš li da je ta pesma bila gitarski standard u šezdesetim?

Naravno, i Shadowsi su je imali u repertoaru...

- Da, ali postoji još jedno pet, šest gitarskih verzija, instrumentala, što je fascinantnan podatak. Nije to narodnjak, iako se predsednik ložio da nam to bude himna... Film “Marš na Drinu“ obožavam i obavezno ga pogledam kad god naletim na njega na TV-u, bez obzira u kom trenutku upao, tad za mene ništa drugo ne postoji. Ali etna što se tiče – ne, nikako, ja to ne osećam, meni to ne znači ništa...

Ali, u ranom detinjstvu, tokom šezdesetih, sigurno si bio okružen narodnom muzikom, koja je i tad dominirala na radio-talasima.

- Verovatno je zato i ne volim. Ali, dobro, moji roditelji su bili malo drugačiji. Ćale je svirao gitaru, i, pošto je on bio 1923. godište, svirao je narodnjake, naravno, ali i zabavnu muziku, španske, meksičke pesme, šta je već bilo aktuelno tad... Dok je keva mlađa i očigledno je nekad kupila onaj stari “Džuboks”, časopis, gde je uz svaki broj, kao poklon, išao i singl, fleksi-disk takozvani. Sećam se da sam stalno tražio da mi puštaju taj singl s pesmom od Stonesa “Have You Seen Your Mother Baby (Standing In The Shadow) “, a bilo je tu i nekih rokenrol, tvist singlova...

Da se vratimo u sadašnjost – kako protiče promocija novog albuma? 

- Upravo završavam i drugi spot, mrcvarim ga već ko zna koliko… U poslednje vreme uvek sâm montiram spotove, jer sam naučio lekciju – ako mi spot montira neko drugi, posle mi se ne dopadne.                                            

Oduvek sâm radiš omote svojih izdanja, plakate za svirke, a sad je tu i video-montaža... Do it yourself – i to je jedno od nasleđa panka?

- Jeste, hvala bogu. Ali neko to može, a neko ne, neko ima, a neko nema taj dar, o tome se radi. Mnogo ljudi je probalo ali nije im baš uspelo. Ne kažem da sam svemoguć i da sam genije, mada možda tako mislim. Ne mislim, naravno, ali je zanimljivo napomenuti da sam kompjuterom ovladao upravo iz tog razloga. Audio, video, veb... Pravio sam i sajtove, ali sam kasnije to prestao, jer smatram da je sajt gubljenje vremena za bend. Ako ćeš već da imaš tu jednu stranicu, onda nek to bude Fejsbuk, that's it.

Devedest posto koncerata koje danas posećujem oglašava se isključivo na Fejsbuku, nema više plakata za svirke.

- Mi smo pevali o tome i ja zaista tako mislim. Moram priznati da jesam svaki dan na netu, već decenijama, ali sve to već počinje da mi ne prija, u smislu da me muče ti interfejsi, muče me te priče... Tako da koristim uglavnom mejl, obavim šta treba i to je to.

Koliko dugo niste imali samostalnu svirku u Novom Sadu? 

- Solo svirku nismo imali baš dugo, četiri godine, ali bio je tu Exit. Mislim da je potrebno da održimo samostalan koncert u Novom Sadu i baš se radujem tome.

Repertoar koji nam pripremate za petak biće mešavina starih i novih stvari, ili...?

- Ovaj koncert je promocija albuma “Opet.“, koji ćemo verovatno odsvirati u celosti. Naravno, biće to popunjeno i starim hitovima, ali verujem da će ljudi materijal s novog albuma primiti onako kako treba.