Dušan Petrović, seljak: Ne sadimo drveće za unuke, a to je prava investicija

Sibirski limun, muskatna žalfija, hajdučka trava, ribizla, mušmula, ruta, božur, perunika, jagoda, smokva, jarebika, gavez, nana, jabuka, luk, zelena salata, ruzmarin, badem, kruška, matičnjak, paradajz, rukola, lešnik, lipa, grašak, spanać, paprika, mirođija, korijander, javor, cvekla, estrogan, raštan, breza, lavanda, bundeva, tisa, krastavac, šljiva… 

Svo ovo bogatstvo se nalazi u dvorištu porodice Petrović. Tu su i koke, pilići, kuce, mace, ježevi, mnoštvo ptičica, rasadnici, ali i kompostnik i glistenjak, a u pripremi je i bara. 

− Odrastao sam u Novom Sadu, odgojen na najčistijem betonu. U prošlom životu sam radio kao novinar, a onda smo se pre 15 godina preselili ovde na Popovicu. Živeli smo na Grbavici u prvim podignutim niskim zgradama, pa je jedno kratko vreme delovalo kao selo u gradu jer su se ujutru čuli petlovi. Onda su kuće oko nas počele da nestaju, petla su zamenili hilti bušilice, mikseri, nafta, gužva, buka. Apsolutno nam se nije dopalo u kom pravcu ide novogradnja. Videli smo tuče za parking, u našem delu ulici nismo drvo imali. Nije izgledalo da će deca imati detinjstvo nalik našem za koje mislim da je bilo potpuno sretno. Mi smo valjda poslednja generacija free range dece – dođeš iz škole, uradiš domaći i letiš napolje. I onda smo došli na ideju da bežimo, da se izmestimo iz grada, bez prave slike gde i kako će to izgledati – rekao je na početku razgovora Dušan Petrović.

Kako su deca reagovala na naglu promenu?

− Deca su bila dovoljno mala, sin je imao šest, ćerka četiri godine, da budu otporna na te promene. Gađali smo da bude relativno blizu Novog Sada, pa smo kupili vikendicu koju smo renovirali. Kad smo se preselili, pored nas je bila šuma, putevi nisu bili asfaltirani, deca su mogla da upadnu u potok, preskoče komšijinu ogradu i popnu se na drvo. Na početku su išli u školu u grad, pa su posle sami tražili da se prebace u Sremsku Kamenicu. Vrlo brzo su se osamostalili, mislim pre njihove generacije, jer smo napravili dogovor da ne želimo da taksiramo na vannastavne aktivnosti, pa su svuda išli busom. Naravno, kad su krenuli izlasci, bilo je negodovanja što smo izmešteni iz grada, ali hvala Kovidu-19 što je prošao jer su tad shvatili vrednost ovoga. Strašno sam zadovoljan u kojem pravcu idu klinci. Njih nije uhvatio ovaj virus kao mene, što je i rano jer i mene u njihovim godinama apsolutno ništa od ovog nije interesovalo, ali nisam dopustio da izađu, a da ne prođu sve moguće alate. Svašta znaju da rade i sa ponosom izgovoram da je moja ćerka jedina mlada žena u Novom Sadu koja zna šta je keser. 

Posvećenost zemlji je bio logičan sled?

− Prešli smo na Popovicu sa svim gradskim navikama bez dubokog razumevanja prirode i ambijenta. Moj pokojni otac je u početku živeo sa nama i kao dete sa sela znao je sve da radi. Kasnije se razboleo, pa je trebalo preuzeti brigu o bašti i voćkama, a i više mi je bila muka u medijima. Imao sam ideju za produkciju, da radim time lapse, a poučen savetima starijih da, ako nešto hoćeš da snimaš, moraš znati o čemu se radi, pa sam počeo da čitam knjige o biologiji. Ta fotosinteza je fantastična stvar. Niko me nije obavestio koliko je ona divna. I naprosto me je tako jako sve odvuklo, da sam otkrio permakulturu. Nju definišu kao sistem za dizajniranje sistema po uzoru na ekosisteme. Tražili smo kako na lakši način da upravljamo ovim što imamo. 

Umesto da obrađuješ, ti dizajniraš? 

− U Vojvodini je običaj da je bašta u zadnjem dvorištu. Kod nas je uzak i dugačak plac, pa smo dizajnirali stvari logikom pokretne trake. Kad krenem kroz baštu sve završim, a da se ne vraćam. Imamo raznog povrća u baštici, ali bez kopanja već dodavanjem komposta. Zahtevno je kad sam praviš kompost, ali ako u čitav proces uključiš koke, uradiće dosta toga umesto tebe. Ne postoji mašina koja će bolje od njih usitniti organski materijal. U kokošinjac bacamo slamu, kuhinjski i baštenski otpad. Posle nekog roštilja dodaću i ćumur, ali i vodu od kefira zbog lakto bakterija, koji inače pravimo. Svaki dan dodaješ nešto i nakupi se 70 cm materijala u kompostu. Kokošinjac je u padu i dok one sve kandžama isprevrću i usitne, na kraju dobijemo kompost koji lagerujem zarad rasada za sledeću godinu. Ako kokošinjac smrdi, nešto ne radiš dobro. One izbacuju azot, ali ćeš ti dodati ugljenika. U ovom kokošinjcu i zimuju jer je napravljen kao malo jači šator. Neću da ih rokam vitaminima i veštačkim svetlima. Razvijam im genetiku od malena, da budu otporne, davaće jaja zimi kad njima odgovara.  

Pored kompostnika, tu je i glistenjak?

− Glistenjak je tu da dodamo malo čarolije jer gliste su čudna bića, a izmet im je toliko hranljiv da je to neverovatno. Kad staviš malo glistenjaka oko biljke, posle pola sata promena na njoj je drastična. Mi imamo regenerativni pristup poljoprivredi, da nije dovoljno samo da proizvedeš hranu, već i da oporavljaš ekosistem. Kad izvadim salatu, iz bašte sam izvadio i magnezijum, kalcijum, ugljenik i ako to ne vratim u vidu komposta, u minusu sam i ja, i ekosistem. Imamo prilično opušten odnos prema korovu. Ima jedna definicija korova koja mi se sviđa – to su one biljke za koje ne znamo kako da ih koristimo. Strašno je važno da imaš što više biljaka u zemlji koju ćeš fotosintezirati i, zapravo, ispuštati ugljenik nazad u tlo. Kosimo kad baš moramo, a zapravo puštamo koke da reše travu. One izbace izmet, dodaju đubriva i tako pokošenu travu njima bacam da je vrate u sistem. Slamu uzimam od prijatelja koji radi bukovače na njoj. Slama je stabljika od žitarice na kojoj se koriste herbicidi i pesticidi, ali prijatelj prvo pasterizuje slamu, pa je i pečurke prerade, tako da je dobijemo sa već započetim procesom kompostiranja.

Otud ispod svakog vašeg drveta mnoštvo biljki?

− Biljke koje su lekovite za ljude, lekovite su i za ekosistem. Ima smisla da žalfija i hajdučka trava budu ispod jabuke, kao i ribizla jer uspeva u hladu. Kad biljka napravi šećer tokom fotosinteze, deo uzme za sebe, a deo izbaci u okolnu zemlju i tako privuče mikroorganizme, gliste i bubice koje se njim hrane – zoo vrt u kašičici plodne zemlje. Biljke će uspevati ako imaš zdravo zemljište. Ljudi prskaju drvo kad je bolesno, a zapravo mu fali hranljivih materija. Ima jednostavno i logično pravilo – nemoj da se trudiš da ubijaš stvari koje žele da žive i nemoj da se trudiš da oživljavaš nešto što želi da umre. Želim paradajz koji će se posle onih velikih kiša prošle godine razboleti od gljivične bolesti i onda ozdraviti, a mi ćemo ga pojesti i uneti fitonutrijente koje je iskoristio da pobedi bolest. Tako je sa svim biljkama. Otporne biljke za otporne ljude. Oprskaću i ja nekad protiv vaši, ali belom glinom. S biljkama je isto kao sa ljudima i životinjama. Kad je jako malo, moraš ga maziti i paziti, ali čim pokaže znake samostalnosti, pomeri se jer ćeš pokvariti nešto. 

Nemoj da se trudiš da ubijaš stvari koje žele da žive i nemoj da se trudiš da oživljavaš nešto što želi da umre...

Kao da nismo učili biologiju u školi?

− Čitava poljoprivreda se vodi principima prinosa, što je loše, a niko ne pita koja je količina hranljivih materija u tim tonama. Javni podaci pokazuju da su poslednjih 60 godina, otkad se igramo industrijske poljoprivrede zasnovane na veštačkim đubrivima, hranljive materije pale i do 50 odsto. I to važne, kao što su C vitamin i magnezijum, a to se i vidi na opštem zdravlju stanovništva. Pogrešno smo doživeli poljoprivredu kao ljutu eksploataciju, a biologija je mnogo kompleksnija od toga, što ne znači i komplikovana. 

Jesi ti permakulturni dizajner ili urbani farmer?

− Ja sam zemljoradnik, edukator, permakulturni dizajner, ali ako ćemo da pojednostavimo, ja sam seljak, seljak. Pošto sam u celu priču ušao sa strane dizajna, bio sam toliki snob da mi je trebalo dve godine da shvatim, da to što radim je poljoprivreda. Da priznam sebi da proizvodim hranu, da se to zove poljoprivreda i da sam seljak. Nervira me kad za neku primitivnu osobu i dalje koristimo reč seljak jer sam shvatio koju vrstu znanja i veština seljaci moraju da imaju, a kako društvo ceni blago rečeno nekakve neobične veštine i vrednosti. Učimo klince da koriste Word i Excel, a ne znam da li neko od njih zna da upali vatru, napravi sebi hranu i kako da se ponaša u opasnom delu gradu. 

Stalno ističeš koliko je važno učenje na greškama?

− Učenje na greškama je glavna stvar. Obrazovanje nam ide u pogrešnom pravcu, pošto kažnjava greške. Kad dobiješ dva iz kontrolnog roditelji te grde, a u razredu te gledaju popreko ako naređaš tri jedinice. Društvo od tebe očekuje da odmah znaš i da si dobar u tome, a kad kreneš da radiš, shvatiš da moraš praviti greške jer je to sastavni deo posla. Možda sam nekada imao pogrešnu predstavu da su profesionalci ljudi koji ne prave greške, a zapravo su to ljudi koji se profesionalno odnose prema sopstvenim i tuđim greškama. Mi nismo odrasli na selu, pa smo ovde sve ispočetka morali da učimo i radimo. Jedini način da naučiš je da napraviš grešku. Trenutno pravim baru i sad je verzija 3.0, a četvrta će biti baš kako treba. Kolika da je kosina obale, koja dubina ako hoćeš ribe i lokvanj, pa da li koristiti najlon ili kamenjem ograditi…iz grešaka učim. 

Zbog čega praviš baru na imanju?

− Barom uvodim novu priču na imanje, a ima i dosta akvakultura koje se koriste u ishrani. Ujedno, privući ću gomilu životinja, a posle mogu da je koristim za navodnjavanje. Do skora smo imali patke, pa sad mislim da ih ponovo uvedem. Mi imamo samo 1.200 kvadrata i kad dobro osmisliš, neverovatno je koju količinu hrane možeš da proizvedeš na tom malom prostoru. I dan-danas se oduševim time, ali ne zato što sam ja to uradio, nego zbog mogućnosti da biologija to podrži. Može ovaj prostor još bolje da se iskoristi, ali naprosto ne stižem. 

Zaista je neverovatno šta sve raste u tvom dvorištu?

− Igram se sa saksijama i saćima, a tu su i mali rasadnici i baštice. Nemamo veliku površinu, pa gajimo biljke sa kratkom vegetacijom da može više tura. U bašti svašta kombinujem i apsolutno pravim gužvu. Radim leje 75 cm široke, sa pet metara dužine, pa mogu da ih opkoračim, a i komunikacija između njih nije u prekidu. Na toj površini iznikne dovoljno povrća za čitavu sezonu, samo ako se gusto sadi. Tu su luk, zelena salata, rukola, spanać, grašak, raštan… Sad sam dodao krastavce jer se završava grašak, a između luka sam ubacio mirođiju i korijander. Stalno menjamo, igramo se sukcesije. Imamo i dosta cveća zbog vaši. Ako ne znam šta je, neću seći dok ne saznam koja je biljka jer svaka je korisna. Tu su i pilići jer uvećavamo jato, a kavez im je modularan, pa ga svaki dan pomeram. To ne znači da ću biti gadljiv ako neko hrani koke koncetratom, ali mi nije u redu da isključivo njega jedu i da se ne šetaju. Plastenik je nama zapravo rasadnik, alatnica, biciklana, ostava, radionica…

Držiš i radionice, podučavaš decu…?

− Učimo ljude kako se pravi kompost, kako da organizuju baštu, kako da koriste životinje u ekosistemima… Dugo sam držao predavanja u vrtiću "Zemlja čuda" i OŠ "Tvrđava", a sad organizujemo baštenske susrete i radionice. Prijatelji Višnja Kisić i Goran Tomka koji žive blizu nas organizuju Šumski univerzitet i u saradnji sa njima počeli smo projekat zajedničke bašte "klijanje zajedničkog". Struktura ljudi koji dolaze je šarolika, ali je zaista posećeno. Neki dolaze da nauče, neki dovode decu da bi malo pobegli iz grada, a posebno me raduje što ima dosta dece. Različiti su motivi njihovog dolaska, ali smo se sakupili u zajedničkom radu, interesu i cilju. Igramo se starih, novih koncepata zajednice. Imamo problem sa terminima koji imaju breme iza sebe kao što su komuna ili zadruga, pa moraš da izmišljaš nova imena za stare koncepte.

Ushićenje je kad nešto izraste što si zasadio?

− Šta god da radiš ima momenata kad ti se ne ide na posao. U ovom periodu je svako jutro uzbuđenje jer ću da vidim kako se nešto razvilo, niklo, ima li ploda, svaki dan donosi novo. Zemljoradnički posao smatraju monotonim, a znamo koliko je dinamičan novinarski poziv, ali ništa ne može da se meri sa dinamikom ovoga. Ceo dan, svaki dan je zanimljiv. I noću se dešavaju stvari, a snaga prirode da metamorfozira je neverovatna. Neću da idealizujem jer kao i svaki posao ima dana kad ne bih ništa radio, ali samo zamislim da sam ispred kompjutera i odmah imam motiv da izađem u baštu. Nikad ne reci nikad, ali ne bih se mogao vratiti u kancelariju. 

Može se reći da si našao sopstveni mir?

− Naravno da sam pronašao neki mir. Našao sam dublji smisao. Učim ljude kako da proizvedu hranu, a to je baš lepo. Ima nekih stvari koje sam uradio u bivšem životu oko kojih bi mogao biti zadovoljan, ali nikad nisam bio ponosniji nego kad sin od prijatelja ustaje u nedelju, oseti miris iz kuhinje i pita jel to pile od Petrovića. Prepoznaje da je nešto bolje, drugačije i priželjkuje ga. Mnogo brže ti se vrati uloženo. Radost darivanja. Iza svake zelene salate mogu da stanem, a iza priloga i teksta baš i nisam mogao. To je prava stvar. Nana vrlo brzo uspe da ti sruši ego. Zasadiš je na jesen jer si odlučio da na tom mestu raste, a na proleće ona nikne svuda, osim tamo gde si ti zamislio. Ti si saučesnik u svemu ovome, a ne nekakav bog ili dizajner. Ovde ti zapravo smeta taj ego, iako ti je u gradu neophodan da bi jahao kroz njega.  

Da li ti nedostaje Novi Sad?

− Trebalo mi je možda da se izmaknem od Novog Sada, da shvatim da ga podjednako obožavam i mrzim. Mnogo toga mogu da zahvalim tom gradu. Duh i vreme u kojem smo odgojeni je neverovatno. Nemaju mnogi gradovi to bogatsvo kulture jezika, a naš grad ima četiri imena. A, da je postalo nepodnošljivo ludilo u gradu, jeste. Ne primetim tenziju kad siđem u njega, nego na pola Moste slobode u povratku, osetim kako mi džak od 25 kila klizi niz leđa i kako postajem opušteniji. Marketing, bilbordi, reklame u busu i po tržnim centrima, toliko je agresivno i napadno. Ja sa ove distance to mogu da primetim i to ti dodatno stvara nervozu. Stalno ti neko odvlači pažnju, pogotovo kad još telefone uključiš u celu priču. Stalno te zaokupljuju trivijalne stvari. Koja je poliklinika bolja, koje papuče su kvalitetnije, na koji prst Halkidikija ići na more… 

Nemaju mnogi gradovi to bogatsvo kulture jezika, a naš grad ima četiri imena... 

Možda bi gradske bašte, da ih ima, umanjile nervozu?

− Ne treba da jurimo zapadne trendove. Ovde hortikultura nikad nije nestala. Kad smo bili klinci, na kraju Naselja i Detelinare bile su divlje bašte koje su generacije naših roditelja održavale. Mi smo došli, pa smo malo prekinuli, ali ulazimo u godine kad svi vole da pobegnu u prirodu. Građani Novog Sada moraju malo više da se izbore za zelene površine, a ne da samo niču parkinzi. Očigledno parkinga treba, ali ne i troje kola po domaćinstvu. Bašte na krovovima su lepa ideja koja je neostvariva. Treba ti 30 cm dubina zemlje da bilo šta uzgajiš. Mislim da je metar kvadratni sa 30 cm zemlje koji pokvasi kiša oko tone težak, a statika zgrada nije predviđena za to. Možda četiri drveta u saksiji, žardinjerica sa salatom.

Ipak, zelenila je sve manje, a šume na Fruškoj nestaju?

− Ne brinu mene Novosađani, izboriće se oni za zeleno. Naš grad se tako i zove, Novi Sad. Imali smo malu pauzu u ludilu tranzicije i svima je trebalo vremena da se snađu koja je njihova nova pozicija u društvu koje se menje. Sad kad smo to provetrili, možemo malo da se bavimo svojim okruženjem. Ljudi zaboravljaju da je Fruška gora njiva, da je to zasađena šuma za ekonomsku eksploataciju. To nije autohtona i samonikla šuma, mada ima nekih delova koji se obnavljaju. Da li se loše upravlja Fruškom gorom? Nisam stručnjak, ali na osnovu onoga što vidim, pretpostavio bih da niko ne misli o budućnosti. Možda treba da razmišljamo o zelenilu kao investiciji, a ne o mestu gde ćemo izvesti dečicu.

Zelenilo kao investicija?

− Ove dve kruške na ulici je zasadio deda mog prvog komšije. Jedna kruška kad joj je loša godina rodi 500 kg voća, a 800 kad je dobra. Kad zađeš po selima, ljudi naše generacije mogu da ti pokažu orah koji je zasadio njihov deda kad se on rodio ili njegov brat, odnosno sestra. Zaboravili smo da sadimo drveće za unuke i da to gledamo na nivou investicije. Jedna sadnica kvalitetne kruške, košta od 500 do 1.000 dinara i treba biti samo uporan i čekati da ona u jednom trenutku počne višestruko da vraća investiciju. Ne tebi, ali možda tvojoj deci i unucima. Zato bi možda o zelenilu trebali da razmišljamo kao investiciji, jer bolje od toga nema. Banka može da propadne, zgrada da se sruši, a ovo ostaje.

Da li si ti nešto uradio po tom pitanju?

− Umesto klasičnog voćnjaka zasnovali smo šumski vrt koji bi imitirao neku strukturu šume i funkciju biljaka unutar nje. Zasadili smo drveće sa visokom, srednjom i niskom krošnjom, šiblje, žbunje, zeljasto bilje, pokrovno bilje, korenasto bilje, pečurke, puzavice i to sve na malom prostoru. Ne zasadiš samo biljke od kojih će ti imati koristi, nego gradiš ekosistem i imaš biljke koje privlače oprašivače, ali i aromatično bilje koje će biti repelent za neke štetočine. Na malom prostoru može gomila toga da se zasadi. Tako je i u šumi. Raste drvo pored drveta, pa će pobediti ono koje je jače. Šumski vrt se uspostavi mnogo brže od voćnjaka, a od bobičavog voća već sledeće godine imaš prinos. To je trend koji bi voleo da kopiram kod nas. U svetu postoji dosta uspelih primera. Na hektaru njive, šuma se uspostavi za 10 godina i proizvodi mnogo više toga od njive. U donjem delu dvorišta imamo badem, lešnik, jarebiku, smokvu, jabuke, kruške, javor, lipu, bobičavo voće, puzavice, breze, tise, lavandu, mušmulu, a ne izgleda kao da je gužva. Sigurno će nešto da pati i ono neće uspeti, ali to je ideja šumskog vrta.