Dušan Šovljanski: Nisam čarobnjak, već frizer koji se trudi da izvuče maksimum iz kose s kojom radi

Dušan Šovljanski: Nisam čarobnjak, već frizer koji se trudi da izvuče maksimum iz kose s kojom radi

Naš ovonedeljni sagovornik u rubrici Gradske face posvetio je svoju karijeru ulepšavanju Novosađanski kroz frizerski zanat, za koji tvrdi da je težak, ali i da se njime isplati baviti – naravno, samo ako ste pravi zaljubljenik u tu profesiju.


Frizerski salon "Šovljanski" jedna je od kultnih novosadskih institucija, koju vodi porodica čija je već treća generacija zadužena da naše sugrađanke čini lepšim i zadovoljnijim. Muškarci i žene iz porodice Šovljanski šišaju i briju Novosađane već osamdeset godina, a Dušan, čiji je nadimak Dule, otišao je najdalje u svojim aspiracijama. Čitave generacije mladih žena ukazale su mu poverenje i retko ćete naći Novosađanku koja barem jednom nije posetila ovaj poznati frizeraj u Pašićevoj ulici.



Dule, kako je izgledalo tvoje odrastanje?

- Trebalo je da budem rođen osmog marta, ali sam “prebacio” i rodio se dvanaestog. Možda je taj osmi mart ostao negde kao predznak frizerskog posla kojim ću se kasnije u životu i baviti. Rodio sam se na Salajci, živeo sam kasnije i na Podbari, a sada sam “prebegao” na Rotkvariju. Odrastao sam uz babu koja je bila krojačica, tako da sam od malena znao kako se prave ženski kombinezoni i celo moje detinjstvo proveo sam okružen jakim ženama. Moj prvi kontakt sa frizerskim zanatom došao je preko dede, koji je potegao 1937. godine iz Đurđeva, zaprežnim kolima, sa celom porodicom. Sirotinja i beda naterala ga je da svoj posao berbera pokuša malo više da unovči u većem gradu poput Novoga Sada. Mi se šalimo u okviru porodice da je čuo da su kafane pune u Novome Sadu, pa da se zbog toga preselio u naš grad. 

"Čitavo detinjstvo proveo sam okružen jakim ženama"

 
Deda je bio prvi u vašoj porodici koji se bavio tim zanatom?

- Tako je, ali otac je bio primoran da vrlo rano, sa dvanaest godina, krene da radi takođe kao berber, kako bi pomogao našoj porodici da preživi. Kako je i tatina rođena sestra bila frizerka imala je pomoćne radnice, a jedna od njih je bila i moja majka. Njih dvoje su se u frizeraju i upoznali. Deda je radio na Salajci, ali su se roditelji preselili u Pašićevu ulicu, gde se moj salon i dan-danas nalazi.


Jesi li od ranog doba znao da ćeš nastaviti porodičnu tradiciju?

- Apsolutno ne. Kao i većini mladih momaka, želja mi je bila da se nekako približim ženama, pa sam pomagao babi krojačici i mami, koja je bila frizerka. Međutim, u početku sam odbijao njihove preporuke da postanem frizer, pa sam krenuo nekim drugim putem. Najviše su me zanimale muzika, motori i arhitektura, koju sam upisao posle srednje škole. No, tamo sam izdržao nekih pet semestara, ne više. Da postanem frizer rešio sam tako što sam kupio veoma skup gramofon, koji je tada bio 600 maraka. Pozajmio sam pare ne bih li ga uzeo, a kako nisam tada radio, krenuo sam da skupljam flaše i radim u “Atrijumu”, tada čuvenom novosadskom lokalu, kao šank-majstor. Vratio sam pozajmljeni novac za nedelju dana.

DULETOVI OMILJENI BENDOVI: “Moram da budem lokalpatriota i da navedem Boye, ali i beogradske bendove poput Šarla Akrobate. Generalno sam preferirao taj neki nju vejv zvuk” – otkriva nam svoje muzičke favorite iz 80-ih naša ovonedeljna gradska faca.

 


- Izlazili smo dosta u tom periodu u kultne novosadske lokale poput “DB-ja”, “Atrijuma”, “Žute kuće”... Kada smo hteli da se muvamo sa devojkama išli smo na “Đavu”. Ipak, shvatio sam da je rad u kafani vrlo težak, zameniš dan za noć, pa sam tražio bolje opcije za sebe. Jedne nedelje Žare iz zlatare “Bata” je svratio na piće i krenuo sa pričom o tome kako kafana nema perspektivu i da bi mi najbolja opcija bila da se posvetim porodičnom biznisu. U to vreme sam bio razočaran time što mi fakultet nije ispunjavao kreativne porive, a stalno mi je bio potreban novac, što za motor, što za ploče.

Znači, ta je odluka bila donešena u momentu?

- Apsolutno! Ali sam od početka bio svestan da ću, ako ću se već time baviti, morati da se potrudim da postanem što bolji u svom poslu. Učio sam zanat prvo kod mame, a zatim i u Beogradu i Sloveniji. Srećom, pa su roditelji, pogotovo majka, pristali na moja insistiranja o daljem učenju zanata, pa su mi i finansijski pomogli da se dalje usavršavam. Tada nije postojao internet i informacije nisu bile instant-dostupne kao danas, pa su me poslali u Beograd da nađem tog nekog frizera kog su mi preporučivali.


- Sećam se da je padala kiša tog dana kada sam pošao u Beograd da nađem dotičnog frizera. Prolazio sam kroz Njegoševu, počelo je da lije pa sam se ja sakrio pod nadstrešnicu kako bih se malo sačuvao od pljuska. Odmah pored bio je salon Voje Radivojevića, poznatog beogradskog frizera. Taj čovek je za mene bog, bar što se tiče ovog našeg zanata i po meni spada u deset najboljih svetskih frizera. Uleteo sam u njegov salon, razgovarali smo i on je nekako pristao da ja dolazim utorkom, sredom i četvrtkom. Iznajmio sam i sobu u Beogradu i “krao zanat” od Voje tri puta nedeljno, dok sam vikendom i ponedeljkom radio kod mame u salonu. Posle toga došla je na red Slovenija kao i Nemačka, a kasnije i dalja usavršavanja i kursevi u Londonu. Od formalnog obrazovanja završio sam frizerski kurs za obrazovanje odraslih u Radničkoj ulici.


Kako si došao do prvih klijenata?

- Prva klijentela bile su mi mamine mušterije koje su nekako smogle hrabrosti da sednu i meni u stolicu (smeh). To se sve dešavalo u ovom lokalu u Pašićevoj, u kojem smo sada već šezdeset godina.


Bio si i jedan od prvih promotera “finijih” preparata za negu kose u gradu.

- Započeo sam saradnju sa “Unitechom” i postao sam njihov demonstrator za Srbiju Tigi boja za kosu. Preko njih sam i putovao u London, no sada sam se “penzionisao”, pojavili su se neki novi klinci koji se time bave. Većina tih ljudi, što me veoma raduje, završili su obuku kod mene ili su mi dugo radili u salonu – Mima, Laki, Nora... Drago mi je što se pojavljuju nove generacije koje zaista vole ovaj posao, uživaju u njemu i trude se da budu što bolji.
 

"Dok svi odmaraju i na godišnjem su –  ti radiš!"

 
Smatraš li da je tvoj posao lak?

- Apsolutno ne. Ovo je zanat koji oduzima puno vremena i zahteva puno odricanja. Dok svi odmaraju i na godišnjem su –  ti radiš. To je pogotovo teško kada osnuješ porodicu, sa kojom, na kraju dana, provodiš izuzetno malo vremena. Tu sam se ja veoma opekao. Takođe je jako teško voditi svoj posao u našoj državi. Šalim se kako sam postao kao oni berači pamuka, a od tog pamuka ne mogu ni majicu sebi da napravim. Napravim eventualno gaće, a te ostale stvari neko drugi pokupi u vidu dažbina i poreza. U suštini, nije teško raditi nešto što voliš, a ja svoj posao i dan-danas volim. Ponekad dođe težak dan ili teška mušterija, koja zahteva nemoguće, bujnu kosu, zahtevaju da izvedem čudo. Međutim, ja nisam čarobnjak, već frizer koji se trudi da izvuče maksimum iz kose sa kojom radi.

OD NOVOG SADA SE PRAVI "ŠARENGRAD": “Grad je evidentno narastao, postao je prljav, neorganizovan. Ruše se stare, lepe kuće i zgrade. Rastura se stara slika Novog Sada i pravi se neki kockast šarengrad. Danas se šokiram kada uđem u deo grada koji i dalje ima drveće i zelenilo. Drago mi je što frizeraj ‘Šovljanski’ i dalje postoji na istom mestu toliko godina. Razmišljao sam i ja ponekad o tome da pređem u neki veći prostor, ali mi je naposletku bilo žao da napustim ovaj lokal. Međutim, vidim da mi sin nije zainteresovan za nastavak našeg posla iako sam pokušavao da ga privolim. No, mladi uvek imaju neke svoje ideje šta bi za njih bilo idealno, on se posvetio kompjuterima i našao je tu neku svoju nišu” – zaključuje Dušan Šovljanski.

 
Koji su trendovi trenutno najaktuelniji među našim sugrađankama?

- Trendovi se stalno menjaju i vraćaju, postoji neka cikličnost. Drago mi je što se vratio trend tog nekog prirodnijeg izgleda, opuštenih prirodnih talasa i lokni. Jedno vreme je bilo zaista jezivo, sve su se farbale u plavo i insistirale na ispeglanoj kosi, što mi se uopšte nije dopadalo. 

"Svako ko dođe malo da porazgovara – kod nas ima s kim da se ispriča"

 

Da li je tačno da se u frizerajima puno ogovara?

- Za razliku od mame, koja je obožavala klasične frizerske priče, ja sam se od početka toga klonio i nisam ulazio u takve razgovore sa svojim mušterijama. Srećom pa imam devojke, Dunju i Milu, koje kod mene rade već dugi niz godina i vrlo su druželjubive, pa svako ko dođe malo da porazgovara kod nas ima sa kim da se ispriča.



Koji su planovi za budućnost i da li smatraš da se frizeri, koji danas niču na svakome ćošku, slabo edukuju i malo znaju o vašem zanatu?

- Imam prijatelja iz iste branše, Dejana Kostića, koji je predložio da se mi frizeri okupimo i pokažemo u nekom drugom svetlu. Osnovao sam zajedno sa njim i i mladim i perspektivnim Dejanom Nikolićem, takođe frizerom, udruženje po imenu “Fringe”. Ovim udruženjem se trudimo da približimo i upoznamo mlade ljude sa našim zanatom i da njihovo umeće podignemo na jedan viši nivo. Bitno je pokazati da ima dosta kreativnosti u ovom poslu, što postižemo edukacijama mladih ljudi, u nekoliko navrata godišnje. Ne želimo, sa “Fringeom”, da se vezujemo za brendove i promovišemo njihove proizvode, već da naučimo nove generacije “čistom” zanatu. E, kako mi to finansiramo iz sopstvenog džepa, to ide veoma polako, ali napredujemo vremenom. Pozvani smo i u Njujork, na predavanja.

"Problem su saloni koji ne prijavljuju svoje zaposlene, time se spušta cena rada"

 

Za razliku od mnogih salona, ti ne menjaš radnice na svakih mesec dana.

- Moje dve zaposlene, Mila i Dunja, sa mnom su zaista dugo. Mila je tu oko 18, a Dunja ima 15 godina. Problem kod nas je što se prave frizerski saloni koji ne prijavljuju svoje zaposlene, spušta se cena rada, i tim postupcima se potpuno izgubila ljubav i negovanje zanata. Kada dobro i pošteno radiš svoj posao, to više nije biznis, već postaje jedna zanatska priča, koja je mnogo više na ceni.


Kako danas izgleda tvoje slobodno vreme?

- Skratio sam svoje radno vreme i sada krećemo sa radom od podneva. Nedavno sam dobio sina Vida, koji je petomesečna beba, pa ne želim da ponavljam greške iz prošlosti, te mnogo više vremena provodim sa porodicom. Šetamo se, družimo, on mi “krade vreme”, što se kaže. Odlasci do pozorišta su se proredili, kupa se beba, čekam da Vid naraste pa da se vozamo biciklom po gradu koji je za to idealan.

SAMO STROGI KOMŠILUK: "Volim ’Fish i zelenish’, ’Veliki’, ’DV’, koji mi se svi nalaze u komšiliku. Sa nekadašnjim ’DB-jem’, danas ’DV-jem’ imam posebnu i dugu istoriju. Od 1992. do 1997. godine bio sam uključen u celu tu priču, a kako se lokal zvao ’DB’, mene su prozvali Dule Debil (smeh). Tamo se okupljala zaista sjajna ekipa. Svi koji su značili nešto u ovom gradu, od kulture, nalazili su se tamo i ispijali kafu" –  navodi nam svoje omiljene gradske lokale Dušan Šovljanski.

 
Frizerski salon Šovljanski nalazi se u Pašićevoj ulici 31, a broj telefona za zakazivanje je 021 66 11 540.

 

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić/mojnovisad.com
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Dušana Šovljanskog

Oceni vest:
18
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević servisne informacije novi sad novosadsko porodilište Republički hidrometeorološki zavod Isključenje struje matična knjiga rođenih koncert godine 2017 koncert bebe novosadska policija bez struje Spens porodilje vremenska prognoza Vreme u Novom Sadu bez vode odbojka horoskopski znaci klinika za ginekologiju i akušerstvo Vreme u Srbiji elektrovojvodina isključenja struje OK Vojvodina novosađani novorođenčad trg slobode novi sad horoskop RHMZ betanija novosađanin