Duško Đurđić napisao knjigu o tragediji koja je pre četiri godine potresla Novi Sad

Duško Đurđić napisao knjigu o tragediji koja je pre četiri godine potresla Novi Sad

Duško Đurđić izgubio je ono najvrednije što je u životu imao – jedinu ćerku i jedinu unuku, na izuzetno svirep način. U samo jednom danu, život mu se okrenuo za 180 stepeni. Iz želje da se takva zla kob ne dogodi više ničijoj ćerki niti unučetu, napisao je knjigu. Iako fabula ledi krv u žilama, namera našeg sugrađanina je da kroz svoje štivo skrene pažnju na nasilje u porodici, kako bi se prepoznalo ponašanje potencijalnog počinioca zločina i predupredili slučajevi koji bi se mogli okončati na sličan način.

Kada čujemo da je neko ostao bez najmilijih, posebno dece, najčešće izustimo: "Ne daj bože nikome". Nažalost, tragedije se dešavaju, i to vrlo često zaista dobrim ljudima. Javnost se još seća slučaja mlade majke Slavice Sabo i njene četvoromesečne bebe Nikoline, koje je avgusta 2016. godine u Veterniku na brutalan način usmrtio niko drugi do njihov suprug, odnosno otac. Počinitelj ovakvog zlodela dobio je maksimalnu kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, ali boli onih koji su ostali iza Slavice i Nikoline ne jenjavaju, niti će ikad... Oni guraju dan po dan, minut po minut, a Slavičin otac i Nikolinin deda smogao je snage da u svoj toj patnji napiše knjigu, koja upotpunjuje sliku koju javnost ima o porodičnom nasilju i upozorava na potencijalne znake istog.


Knjiga "Čudovišta su izašla iz bajki" izašla je iz štampe u martu ove godine, istog dana kada je uveden policijski čas, zbog čega još uvek nije doživela svoju promociju, niti je šira javnost saznala za nju. U njoj je detaljno opisana tragedija Duškove porodice, kao i događaji koji su joj prethodili. Autor je promenio jedino imena, a sve ostalo je, kako tvrdi, prikazao realno i bez suvišnih deskripcija. Jednostavnim jezikom koji može da razume svako, otac i deda koji to, na žalost, više nema kome da bude, podelio je sa narodom svoju ispovest. Ispovest koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Nasilje u porodici je tema o kojoj se nedovoljno piše i govori, a sve ga je više. O tome se češće šapuće ili prećutkuje, a većina medija naglas bruji tek kad bude kasno. Sa željom da vest o knjizi dopre do što većeg broja ljudi, ali i da ovom Novosađaninu omogućimo da ispriča sve što želi o strašnom događaju i životu posle njega, posetili smo Duška u njegovom domu u novosadskom naselju Rotkvarija, a nešto kasnije u razgovoru nam se pridružila i njegova supruga Ljiljana.


Šta Vas je nagnalo na to da napišete ovu, praktično biografsku knjigu i šta je to što čitaoci mogu da očekuju?

– U knjizi je opisana naša tragedija, ali ona treba da posluži kao neka vrsta opomene, jer govori o tome šta su znaci koji ukazuju na mogućnost da se desi velika nesreća. Pisao sam u delovima, kako mi je šta došlo u sećanje, a najteže mi je padalo da obradim detalje samog zločina. Pored opisa ubistva, želeo sam da pažnju posvetim i onome što je prethodilo, kao i o onome sledi posle, jer se o tome slabo piše. Novinari u dnevnim novinama uglavnom izbegavaju priče o tome šta porodica doživljava nakon svega. A, tragedija nije samo taj čin, već i sve ono što dolazi kasnije. O tome govori i deo koji sam nazvao "Šta smo sada mi?". Stojim iza svakog slova u ovoj knjizi.

Pored opisa ubistva, želeo sam da posvetim pažnju i onome što je prethodilo, kao i o onome sledi posle


Šta je to što dolazi kasnije? Sa čim se sve suočava porodica koja je pretrpela takav gubitak?

– Mnogo toga, počev od onoga šta se preživljava kod davanja izjava policiji i tužiocu, gde ponovo proživljavamo sve momente ili prisustvovanje samom toku suđenja, kada slušaš advokata odbrane koji iznosi neke detalje koji nemaju nikakvog smisla. Mi nismo nismo morali da slušamo i ubicu, jer se on branio ćutanjem, a to bi sigurno bilo još teže. Najgore je kada na suđenju čuješ neke pojedinosti od forenzičara i patologa koje nisi znao, jer nisi dobio detalje od policije i sudstva. To su nezamislive traume.

 

Kada smo dogovarali naše viđenje, rekli ste mi da ste vrlo razočarani na pojedine medije zbog toga šta su sve pisali i načina na koji su to činili?

– Jako je malo tačnih informacija bilo u medijima, a objavljivali su puno neproverenih priča. Policija im je dala šture informacije, a onda su oni nagađali i raspitivali se okolo, pa su u nekoliko slučajeva izneli čiste nebuloze, poput one da je naša ćerka odrasla u Domu za nezbrinutu decu. Takve stvari porodici još više otežavaju celu patnju. A niko od njih, recimo, nije pomenuo da se nikada ranije u državi nije desio slučaj ubistva tako malog deteta, a da je ubica roditelj. To sam saznao tek kad sam sam istražio, a istraživao sam unazad sve do Drugog svetskog rata.

Neproverene priče u medijima porodici još više otežavaju celu patnju


Kada pogledate sa ovog aspekta, da li se i po kojim detaljima ikako moglo pretpostaviti da će doći do tragedije? U kakvim uslovima je ubica odrastao, da li je bilo znakova agresije i ranije?

– Znaci agresije su se počeli pojavljivati kad je Slavica ostala u drugom stanju. On je iz rasturene porodice, u tom periodu se tu nešto upetljala i njegova majka, koja je ostavila njega i brata kao male. Brat mu je poginuo dva meseca pre ubistva moje ćerke i unuke, a njih dvojicu je odgajio otac, koji je isto alkoholičar... Nismo viđali te ljude, oni čak nisu želeli da supruga i ja prisustvujemo venčanju naše rođene ćerke. Mi smo pokušali da razgovaramo sa ćerkom kad su počele žestoke svađe između njih, ali moram priznati da nam se nikad nije požalila da ju je udario. Mi jesmo sumnjali u to, ali nemamo čvrst dokaz. Sa druge strane, psihički ju je ubijao. Imao je običaj da je non-stop cima pozivima i porukama kad god je pijan, to je bilo straobalno, bombardovanje bukvalno. Ona ga je volela, a on je imao stalnu opsesiju da ga ona vara. On je čovek koji nije umeo da se zadrži na dva, tri piva, već je pio do besvesti. Kad ne pije, bio je kao cvećka, za ne verovati. Mogao si s njim i pričati i dogovarati se, i vredne ruke je imao. Ali kad se dohvati alkohola, to je druga priča. Te večeri došao je iz kafane, mrtav pijan, i najpre unakazio od batina našu ćerku, da bi je naposletku preklao. Detetu je stisnuo čelo i smrskao joj lobanju, pre nego što ju je izubadao nožem.


Kakva je bila Slavica? U knjizi pominjete da ga je volela i da nije želela da ga prijavi za psihičke torture koje joj je priređivao. Koje njene osobine biste istakli?

– Moja ćerka je bila skromna, mirna, društvena, ali nije nikad sebe stavljala u prvi plan. U prvoj srednjoj školi u koju je išla doživela je torturu od vršnjaka, dok je u drugoj procvetala, jer je bio potpuno drugačiji odnos. Volela je životinje, posebno konje, i oni su osećali posebno poverenje prema njoj, to sam opisao u delu knjige gde pominjem da je na izuzetan način brinula o konjima uz svog profesora Mišu Blizanca na edukativnom salašu u Šajkašu i da je on čak planirao i da jednog dana bude njegova naslednica u tom delu...
 

Jedan događaj pre toga na Vas je ostavio posebno upečatljiv utisak?

– Jedan od teških pokazatelja šta je u stanju da učini je kad je na imanju na kom je radio, u Kaću, ubio jagnje. Naša ćerka je bila tada da mu odnese sendvič, on se nešto posvađao sa gazdom, dograbio neku motku i udarcima ubio ni krivo ni dužno jagnje, pred njenim očima. Niko drugi to nije video, a gazdi je posle rekao da je jagnje bilo bolesno. Bili smo zgroženi kad smo čuli.

Ljiljana: On je sa osmehom o tome pričao!


Vama je takođe u više navrata pretio?

– Da, više puta. Jednom prilikom, dete je imalo svega desetak dana i njih dve su bile kod nas, on i brat posle celog dana alkoholisanja došli kod nas i on je počeo iz sveg glasa da viče na našu ćerku. Dete je vrištalo od plača, a njih dvojica su me opkolili. Uspeo sam da ih izbacim napolje, a osetio sam da nas nekoliko sekundi deli od prolivanja krvi. Desilo se i da je zvao telefonom i pretio da će da nas pobije. On nije lud čovek, već besan pas. Čega je to posledica, ne znamo, jer jako malo znamo o istoriji njegove porodice. No, mislim da je pogibija njegovog brata, za koga je bio jako vezan, bila najveći okidač za nedelo koje je usledilo.


Da li je to moglo nekako da se predupredi? Kažete da ste se obraćali nekim institucijama, ali da niste dobili adekvatan odgovor?

– Ja sam taj slučaj agresije u našem stanu prijavio Policijskoj stanici u Radničkoj ulici, gde mi je rečeno da ništa ne vredi ukoliko naša ćerka sve to ne potvrdi. Najveći problem je bio što je tada nasilje morala da prijavi isključivo osoba koja ga je pretrpela, a naša ćerka iz nekog razloga to nije želela. Generalno se žene koje trpe nasilje plaše da nasilnika prijave. Dva meseca posle ubistva upoznao sam Vesnu Stanojević, velikog borca protiv nasilja nad ženama i koordinatorku Sigurne kuće u Beogradu. Nebrojeno puta smo razgovarali i ja sam je zamolio da se založi za to da se taj zakon promeni. Nije mi bilo stalo do toga da se uvede Slavičin ili Nikolinin zakon, već do toga da se nešto promeni po tom pitanju. I, zaista, taj zakon je ubrzo promenjen, pa sada postoji mogućnost anonimne dojave nasilja, gde policija odmah mora da reaguje. Trebalo bi da to sad funkcioniše, nadam se da se taj zakon sprovodi. Da je tada sprovođen kako treba, moja prijava bi se uvažila i možda ne bi došlo do tragedije.

Nije mi bilo stalo do toga da se uvede Slavičin ili Nikolinin zakon, već do toga da se nešto promeni po tom pitanju


Kakvu kaznu smatrate adekvatnom za ovakvo i slična zlodela?

U startu sam insistirao na tome da se ovo vodi kao teško ubistvo, jer ako se vodi kao ubistvo u porodici, kazne su drastično manje, što nema nikakve logike. Kod nas je sad maksimalna kazna 40 godina, ali i dalje ima velikih rupa u zakonu oko donošenja optužnice u takvim situacijama. Koliko puta se već desilo da ubice dobiju malu kaznu, od 11, 12 godina, a neke od njih kad izađu ponove isto. Osuđujem nasilje svake vrste i smatram da treba drastično da se kažnjava. Ja sam veliki zastupnik smrtne kazne. Takve treba skloniti sa lica zemlje, da nikad više ne izađu na slobodu, sunca da ne vide.



U prethodnom periodu pokušali ste da stupite u kontakt sa Igorom Jurićem?

– Poslao sam mu poruku na Fejsbuk profil, želeo sam da se uključim da ja nekom pomognem ako mogu, međutim nisam dobio povratnu reakciju. Žao mi je, jer sam želeo da doprinesem borbi protiv nasilja. Takođe sam bio i u Centru za socijalni rad, da razgovaram sa njima, da vidim kako mogu da pomognem, ali nisam dobio priliku da razgovaramo.

Ko sve nosi dozu odgovornosti, ko sve može da reaguje?

– Može svako ko ima bilo kakav kontakt sa učesnicima. Neka reakcija mora postojati. Mora postojati jača psihološka podrška. Niko ne reaguje na pravi način, institucije moraju biti povezane, neko mora pokrenuti lanac. A ja sam nailazio samo na priču. Takođe smatram da treba da se razgovara i sa ljudima koji su doživeli tragediju, kao što smo mi, jer te informacije mogu biti dragocene.


Glavni cilj našeg razgovora i ovog teksta jeste da ukažemo na pravovremeno prepoznavanje znakova koji bi mogli dovesti do tragedije. Prema Vašem iskustvu, koji su to znaci na koje bi svaka osoba trebalo da odreaguje?

– Osnovni znak je kada muškarac pokušava kroz svoju psihičku agresivnost da uspostavi kontrolu nad ženom.



Šta bi bila vaša poruka javnosti?

– Ženama bih poručio da reaguju na prvu sumnju. Ako se desi agresija, neka potraži pomoć ili stručni savet, neka ne trpi. Iako je prisutan strah kod žena, znaci se ipak moraju primetiti.

– Moje mišljenje je da žena, iako se plaši, mora da prijavi nasilje. Naša ćerka to nije želela, mislila je da će uspeti sama da se izbori sa tim. Nažalost, nije uspela – dodaje Ljiljana.

Iako je kod žena prisutan strah, znaci agresije se ipak moraju primetiti


Prošlo je četiri godine od Vašeg gubitka. Kako izgledaju Vaši dani, šta Vas održava?

– Preživljavamo nekako dan po dan, prebirajući uspomene na Nikolinu i Slavicu. O odlascima na groblje da ne govorim... Svaki put gledamo onu zemlju, hladan kamen od spomenika, a njih dve nema. Ja imam problem sa kukom, ne mogu da radim, a ne mogu ni da dobijem invalidsku penziju. Supruga trenutno radi, a i njoj je zdravlje narušeno, jer je ona od prvih dana u totalnom psihičkom haosu. Uz pomoć pisanja sam nekako uspeo da ostanem u normali, posle ove knjige, objavio sam još dve, a uz to pišem i priče. Trudim se da mozak ima neku funkciju i da postoji makar neka aktivnost. Kako prolazi koja godina, sve manje je onih koji nam se jave, koji nas posete ili pozovu. Krug prijatelja se sužava, verovatno jer ne znaju kako da se ponašaju prema nama, šta da nam kažu. A nama je dovoljna jedna reč, sa nekim makar da popričamo. Teška je ta usamljenost.


Veliki broj parova se nakon tako velikih tragedija raziđe. Vas dvoje se ostali zajedno. I ne samo to. Nisam mogla da ne primetim da se supruzi obraćate lepim, nežnim imenima.

– Znate šta, mi smo svesni toga da smo samo jedno drugom preostali. Nikoga više nemamo, dece ni naslednike. Svi ostali dođu i odu, sve ređe, istina.

 

Knjiga Duška Đurđića "Čudovišta su izašla iz bajki", kao i druge dve njegove knjige, mogu da se poruče direktno od autora, putem njegovog Fejsbuk profila.


Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva

Oceni vest:
26
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • L0RY

    pre 22 dana i 4 sata

    Gde moze da se kupi knjiga?

    Oceni komentar:
    0
    0
  • Svetlana

    pre 22 dana i 4 sata

    LORY, napisano je na samom kraju teksta. Putem Duškovog Fb profila, stavljen je i link. Pišete mu tamo, pa se dogovorite sa njim.

    Oceni komentar:
    0
    2
  • Čudim se

    pre 22 dana i 2 sata

    A šta je sa ljudima koji ne žele da imaju nikakva posla ne samo sa fejsbukom, već ni sa ostalim društvenim mrežama?
    Nekada su ljudi komunicirali putem email-a, koji je ujedno i jedino priznato sredstvo na sudovima.
    Sada ispada da ni čarape ne možete kupite, ako o tome nije informisan i Mark Cukerberg?

    Oceni komentar:
    3
    2
  • Duško

    pre 21 dan i 11 sati

    Danas sam odneo po nekoliko primeraka od svake knjige u "Narodnu biblioteku" u Dunavskoj, tako da verovatno od kraja Januara dok se ne izvrši katagolizacija, će moći svako da dođe do njih, kako bi ih pročitao.

    Oceni komentar:
    0
    4