EMPATIJA OD MALIH NOGU: Najmlađi kajakaši kupili kućicu za pse koji ih prate na treninzima

EMPATIJA OD MALIH NOGU: Najmlađi kajakaši kupili kućicu za pse koji ih prate na treninzima

Dok pristižu na trening, najmlađe novosadske kajakaše redovno dočekuje nekoliko zahvalnih njuškica i šapica, koje trče ka njima čim ih ugledaju. Deci nimalo ne smeta što su uz njih i dok treniraju. Naprotiv, toliko su se vezali za pse koji se okupljaju u dvorištu kluba, da su kroz nedavno organizovanu zajedničku akciju sa trenerom, vernim prijateljima obezbedili kućicu i hranu.

Treninzi u Kajak i kanu klubu "Vojvodina" održavaju se na Sunčanom keju, u divnom prirodnom ambijentu na obali Dunava. Ono što je posebno zanimljivo je da njima svakodnevno prisustvuje veoma interesantno društvo. Njihova imena su Bobi, Džeki, Mila, Bleki, a često sa sobom dovedu i svoje druge četvoronožne prijatelje. U prostranom dvorištu kluba osećaju se sigurno i voljeno, jer tu dobijaju maženje, igranje i hranu, a od pre nekoliko nedelja, zahvaljujući deci i treneru – imaju i sopstvenu kućicu!


Kolja Rapajić
, trener kajakaša, za portal Moj Novi Sad kaže da je dvorište kajakaškog kluba, kao prava oaza prirode, oduvek privlačilo pse. Otkako je on u klubu, intenzivno podržava brigu o ovim napuštenim životinjama

– Prvo je, pre dve godine, došao naš prvi ljubimac, za njim i drugi, a povremeno ih sa njima dođe još. Redovno imamo tri psa, a ostali dođu periodično, jer znaju da ih tu čeka hrana. Nekada ih bude i po sedam, osam. Trudim se da tu ljubav prema životinjama usadim i deci koju treniram, jer ih to uči da budu plemeniti i da se brinu i o nekom drugom, sem o sebi – opisuje mladi trener.


Kako saznajemo, otuda se i javila ideja da
zajednički skupe novac i kupe kućicu za pse, kako se njihovi ljubimci ne bi smrzavali tokom hladnih meseci. Tako su pre dve sedmice kuce dobile, ne samo povremeno utočište, već pravi dom.

– Takođe smo kupili i džakove hrane za pse, a stalno podstičem decu da ponesu kosti i ostale ostatke hrane od kuće, jer toga uvek ima, a uglavnom se baca. Celu ovu inicijativu podržala su sva deca, kao i njihovi roditelji – navodi Kolja.

Bobi je ženka koja je prva stigla u klub i ona im je pravi pas čuvar. Zajedno sa Džekijem, tu je već dve godine, a u poslednje vreme je uz njih redovna i mala Mila, koju je Kolja pronašao u Dunavu, dok je plivala za labudovima. 


– 
Kako je Dunav ne bi odneo, izvukao sam je na sup dasku, koju sam imao pri ruci. Od tada me prati u stopu, a često krene za mnom i kad završim sa treninzima, pa se dešavalo da me čeka ispred zgrade do sutradan ujutro – kroz osmeh priča Rapajić.

Psi su ovde bezbedni i nikom ne smetaju, tu im je, kako kaže trener, pravi pseći raj. A pitali smo i male kajakaše kakav je njihov stav prema ovim vernim ljubimcima i koliko im oni znače.

– Kuce nas dočekuju pre treninga, pa ih tad obavezno mazimo. Svaki od njih ima svoje ime i mesto gde spava i svakog volimo na drugačiji način. Svaki ima svoju ulogu, a Bobi i Džeki su maskote kluba koje svako ko dođe zna. Kad idemo da trčimo, onda trče pored nas, a motaju se okolo i kad treniramo napolju – kaže Nina Hodžić, koja ide u osmi razred.


Njen klupski drugar Dušan kaže da su ovi psi jako
dobri i nikada nikog ne napadaju.

– Kad idemo da trčimo van kluba, uvek su to oko nas i čuvaju nas. Ja nemam kućnog ljubimca, pa mi znači da ih imam ovde, gde provodim svoje slobodno vreme. Omiljena mi je Mila, zato što uvek hoće da se igra – objašnjava Dušan Krstić.

Još jedna mlada kajakašica smatra da je super što su kupili kućice psima, jer se to ne sreće baš svakodnevno.

– Psi su ovde svakog dana, postali su domaći. Kad dođu dok vežbamo, to nam daje priliku da malo i zabušavamo, ali samo malo. Jako ih volimo i mi i treneri – veselim glasom govori Tara Mihić, učenica šestog razreda.


Škola
kajaka održava se za decu od 9 do 14 godina, a njihovi treninzi podrazumevaju mnogo više  od samog upravljanja čamcima. Oni uče osnovne oblike kretanja, elemente atletike, vežbe snage i provode puno vremena napolju.

– Ovo su internet generacije dece, koje nisu odrasle napolju, već uz multimediju. Ovde dobijaju kontakt sa prirodom, pokret, učenje diciplini i poštovanju. U sali smo kada je loše vreme, a svaki momenat kad vreme to dozvoljava koriste da trče na keju ili Štrandu, vežbaju u dvorištu kluba i, naravno, provode na Dunavu – nabraja Kolja blagodeti ovog sporta i boravka u klubu.

Sudeći po svemu što smo na licu mesta videli, mladi Novosađani se, pored nezaobilazne fizičke aktivnosti, jednako usmeravaju i ka ljudskosti i empatiji. A one će uvek biti preko potrebne kako bi svim članovima zajednice bilo lepše i lakše.



Tekst: Svetlana Bogićević

Fotografije: Aleksandar Jovanović 

Oceni vest:
52
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Goga

    pre 129 dana i 15 sati

    Kakva divna priča, humana, radosna, posebno dobar tekst, fotografije izvrsne, sve pohvale svima, budite dobro

    Oceni komentar:
    1
    23
  • marija

    pre 129 dana i 14 sati

    Ovo je MOJ NOVI SAD!

    Oceni komentar:
    2
    25
  • peki

    pre 129 dana i 46 minuta

    osim prehrane, zivotinje treba i da idu veterinaru na pregled

    Oceni komentar:
    3
    7
  • Veki

    pre 127 dana i 9 sati

    Postovanje ovim ljudima sa fotke, neke sam prepoznala, jer hrane i tri kuce...Brku, Belu i Crnog na SPENS-u ispred Univera, znaci brinu i o drugim kucama, a imaju i svoje verovatno. Znaci njihovi psi nemaju problema sa lutalicama, pa kad zena sa detetom u invalidskim kolicima i zena sa protezom na nozi mogu da pridju prodavnicama, ne razumem kako ovde neki rece ne mogu prici do prodavnica sa malom decom?

    Oceni komentar:
    0
    1