Eržika Pap Reljin: Novinarstvo je rizik za radoznale

Prepoznatljivo lice sa malih ekrana, oduvek se bavi velikim temama. Svakoj pristupa sa ozbiljnošću i vedrinom, sa pažnjom i merom dobrog ukusa.

Eržika Pap Reljin je autorka i voditeljka televizijskih emisija preko tri decenije. Njena karijera započela je na audiciji za lice Trećeg programa Televizije Novi Sad i tokom niza godina, u svojoj matičnoj kući, radila je na kreiranju različitih vrsta programa – od zabavnog do dokumentarnog. Ipak, ono po čemu je gledaoci najviše pamte je informativni program i polučasovna emisija "Dokument".

U svojim emisijama bavi se prošlošću i budućnošću, ogoljavanjem društvenih fenomena i ideologija i sučeljavanjem mišljenja. Po prirodi svestrana i radoznalog duha, uvek je otvorena za zdravu komunikaciju i spremna da sasluša i "drugu stranu". Potpredsednica je Udruženja novinara Srbije, predavač Škole za novinare i urednike CPG i, pre svega, novinar koji svojim radom podseća na osnovne principe struke. To je ključ kojim je otvorila vrata kredibilnog novinarstva i tako zaslužila da bude naša ovonedeljna Gradska faca.

Detinjstvo ste proveli u Titelu, a ovde ste se doselili u srednjoj školi. Kako je iz, vašeg ugla, tada izgledao život u Novom Sadu?

– Ovde sam od malena često dolazila. Moj otac je bio oficir i mi smo imali običaj da obilazimo bivšu državu, pa je tako za mene Novi Sad bio nešto svakodnevno. Jesam se doselila iz manje sredine ali nije to za mene bio neki sudar kultura, već samo logičan nastavak. Živela sam u Srednjoškolskom domu u Nikolajevskoj ulici, u ženskom internatu, preko puta Akademije umetnosti. Imam lepe uspomene na taj period, te i dan-danas gajim izvestan sentiment prema tom mestu. Kada smo mi došle, vaspitačici Svetlani smo bili prva generacija, a ona je sada direktorka doma. Baš sam je srela, pre izvesnog vremena, i rekla mi je da je to njoj tada delovalo sirotinjski. Ja se toga ne sećam (smeh). To su bile vesele osamdesete, ja mislim da su te godine bile tragovi svetla, u odnosu na devedesete, tako da ih pamtim kao lep period. Još uvek sam u kontaktu sa njom i svakog puta kada vidim decu koja odlaze tamo bude mi baš drago.

Osamdesete su bile tragovi svetla u odnosu na devedesete, tako da ih pamtim kao lep period

Zbog čega ste odlučili da upišete školu za dizajn?

– Jer nema matematike (smeh). Šalim se, jeste to jedan od razloga ali je glavni taj što mi se sviđala moda, a sviđa mi se i dan danas. Mislim da je škola "Bogdan Šuput" već tada bila sjajna i da je do danas održala kvalitet i tradiciju. Uvek je važila ze neformalnu školu u odnosu na ostale, bila je drugačija i vladala je opuštenija atmosfera u njoj. Ipak su tamo umetnici (smeh). Jedino mi je žao što je drugare iz dizajnerske škole život odveo na razne strane i većina njih se ne bavi tom strukom danas. Uostalom, ni ja se ne bavim njome, mada uspevam ponekad da je provučem kroz svoje emisije.

Kako ste rešili da se prijavite na audiciju za TV lica Trećeg programa, Televizije Novi Sad?

– Sestra me je nagovorila. Ona je smatrala da ja to mogu i da će mi biti zanimljivo. Bilo nas je dosta na toj audiciji, dosta je i primljeno u tom trenutku, ali mali deo nas je na kraju ostao u tom poslu. Ja sam, eto, prošla i do dana današnjeg nisam sigurna šta je na toj audiciji bio kriterijum (smeh).

Kako su izgledali vaši počeci u novinarstvu?

– Moram da priznam da sam preskočila te neke uobičajene prve korake i da nisam radila pijačni barometar i slične početničke stvari. Prvi prilog koji sam uradila bio je, ni manje ni više, nego prikaz izložbe Miće Popovića, što je, gledajući sa ove distance, ipak bilo previše hrabro. Tada sam imala 23 godine i uz pomoć starijih kolega ipak sam uspela to da uradim. Odmah sam imala priliku da radim razne teme i razne priče.

Najveći deo radnog veka ste proveli na Radio-televiziji Vojvodine, ali ste se oprobali i na lokalnim televizijama. U kojoj meri vam je to iskustvo bilo od koristi?

– Boljka naše televizije je to što tamo ljudi dugo rade na honorarnim i privremeno-povremenim ugovorima, pa kada dođe do nedostatka finansija, te osobe jednostavno budu otpuštene. To se dešavalo i meni, nekoliko puta, a primljena sam za stalno tek nakon dvadeset godina. U tim pauzama sam radila na tim lokalnim televizijama, od "TV Most", "Kanala 9", do "Apolo TV". To iskustvo mi je koristilo zato što ljudi vole da gledaju lokalne stvari i onaj ko ne nauči da igra u malom timu, nikada neće znati da igra ni u velikom. Ljudi potcenjuju lokalnu televiziju ali iskustvo je pokazalo da male televizije, na hitne događaje koji se dešavaju, nekada zaista brže reaguju nego veliki sistemi. To je prednost. a na kraju krajeva, mislim da lokalni programi nisu loši za mlade novinare zbog sticanja iskustva, odnosno uvežbavanja.

Radili ste na Trećem programu, na "NS Plusu" i u nekoliko različitih redakcija RTV-a. Gde ste se najviše pronašli?

– "NS plus" je, za naše pojmove u ono vreme, bio ono što je MTV bio kada se pojavio. Tamo i na Trećem programu je radila ekipa mladih ljudi, punih entuzijazma. Nas nekoliko je radilo emisiju "Šik" i, iako danas izgleda malo smešno, u ono vreme je stvarno bila prozor u svet i u neke lepe stvari koje su nam u tom momentu bile teško dostupne. Najmanje vremena sam provela u zabavnoj redakciji, a u Dokumentarnoj redakciji sam radila nekoliko serijala za koje mi je žao što više ne postoje. Volela sam da radim emisije za serijal "Zaboravljeni heroji", tu se govorilo o ličnostima kao što je, na primer, čuveni kapetan monitora "Drava", Aleksandar Berić, general Vrangel, narodni heroj Gedeon Bogdanović, priča o strašnoj Batinskoj bitci i, recimo, ljudi koji su bili na oslobađanju Berlina, o dobrim ljudima u vremenu zla. Drago mi je što je taj serijal pomerio nešto, ako ništa drugo, bar su se neka od tih spomen obeležja posle njega sredila. Radila sam i serijal "Razgovori" koji se bavio, uslovno rečeno, pedagoškim temama a i "Sva Evina lica", emisiju koja je problematizovala ženske teme i dileme. Ipak, nikada sebe nisam videla kao dokumentaristu. Ja jesam bila u tom programu ali uvek sam se, koliko god da se trudila da ne budem u informativnom programu, na kraju tamo vraćala. Ovo sada gde sam takođe pripada informativnom programu, pod rubriku aktuelnosti. Volim to što informativni program daje dinamiku, brzinu i širinu, mogućnost da se probaju razne stvari. Kada se uzme u obzir sve ukupno, čini mi se da je "Dokument" po svojoj strukturi uzeo od sve tri redakcije po malo.

ANTIVAKSERIMA U "DOKUMENTU" NEMA MESTA: "Moj suprug Siniša i ja smislili smo da u emisiji uvek predstavimo različita mišljenja, odnosno da se uvek ide na kontrapunkt. I toga sam se pridržavala u svim našim emisijama, sem za nekoliko tema u kojima nije bilo mesta kontrapunktu. Na primer, kada smo govorili o vakcinaciji nije bilo mesta antivakserima, a isto je važilo za rijaliti program i još neke teme iz kulture. Isto tako, postoje neke teme koje nikada nisam obradila u toj emisiji, jer do sada nisam imala snage za njih. Tu prvenstveno mislim na problem samoubistva, koji nisam obrađivala iz prostog razloga što mi se ne dopada kako je u medijima predstavljen. Imam utisak da novinari koji tu temu rade, uglavnom ne razumeju zaista o čemu se tu radi. Ide se u krajnosti, ili se ljudi koji su izvršili samoubistvo predstavljaju kao heroji ili kao kukavice, uz neizbežnu dozu senzacionalizma. U pitanju je zapravo nesreća, dakle, ni hrabrost ni kukavičluk" – kaže nam autorka emisije "Dokument".
 

Koju emisiju vam je bio najveći izazov da uradite?

– Jedna od najdražih emisija koje sam radila je "Ojkače su filozofija života", zato što sam nekoliko godina imala želju da je uradim. Kad sam tu temu prvi put predložila, kao neko mađarskog porekla ko hoće da radi emisiju o krajiškoj muzici, nekako su sa podozrenjem to gledali, kao da imam neke druge namere. U stvari, meni je ta tema zaista bila izazovna, iako to nije deo moje kulture i neće ni biti, ali ko god da je rekao da je to "seljana", mislim da je na prilično pogrešnom tragu. Koliko sam videla, oni pevaju o svemu što je fenomen sadašnjeg savremenog života, bilo da su to kompjuteri, korona (smeh), Fejsbuk, ona sada već antologijska pesma Bore Drljače "Plači mala, plači, ost'o sam na Rači", koja govori o izbeglištvu, ili bilo šta drugo. Pre nekoliko godina, kada je bio doček Nove godine u gradu, bilo je predviđeno da na Sajmu bude organizovan doček sa tom muzikom i mnogi su reagovali u stilu, "Strašno, ode građanski Novi Sad", što je meni bilo, moram priznati, smešno. Ne možemo se praviti blesavi da nešto ne postoji i ignorisati fenomen.

Čini mi se da nema ništa gore od akademskog prostakluka

Koje sagovornike ili situacije sa snimanja najviše pamtite?

– Od sagovornika, na prvom mestu Vidosava Stevanovića, takođe Miomira Petrovića i Divnu Vuksanović. Pamtim i Pavarotija krajiške muzike Boru Drljaču, zbog njegove neposrednosti i dobrodušnosti. To su sagovornici koji su ostavili najveći utisak na mene. Ekipe su više oguglale na toliki broj ljudi koje prođe kroz televiziju, pa kada primetim da su snimatelji ili montažeri zainteresovani šta govori sagovornik i da ga pomno slušaju, znam da ih je uhvatio. Naši sagovornici su pristojni ljudi, koji imaju šta da kažu i retko ima nekih ekstremnih situacija. Ali, recimo, bilo je sagovornika koji toliko priča koješta da bruka samog sebe, i kada uđem u montažu pokušam da ga spasem bruke i svedem to na neku meru, da bi na kraju dobila grdnju tog istog sagovornika. Eto, čini mi se da nema ništa gore od akademskog prostakluka.

"HVALA I DOVIĐENJA": "Bilo je i prekidanja snimanja. Sa jednom glumicom, neću pominjati ime, sam dogovorila snimanje, unapred joj poslala pitanja i sve je bilo u redu. Kada smo došli na teren, ona je rekla da joj je tema glupa, da su joj pitanja glupa i da ne želi da priča o tome nego o nečemu drugom. Ja sam na to rekla 'Hvala, doviđenja, pričaćete to nekom drugom' (smeh). Okrenuli smo se i otišli, pa je ona trčala za nama, ali ja nisam više bila zainteresovana. Šta hoću time da kažem? Da bi kolege novinari češće, kada vide da je neko neprijatan i da ne poštuje ni njih ni našu profesiju, trebalo da ustanu i kažu 'Hvala, doviđenja'"  – zaključuje naša ovonedeljna sagovornica.

Da li kroz vaše angažovanje u Udruženju novinara Srbije – Društvu novinara Vojvodine uspevate da utičete na poboljšanje statusa novinarske profesije?

– Volela bih da kažem da je odgovor "Da", ali mislim da je veliki broj problema u našoj profesiji. Pre svega potplaćenost i neizvesnost posla i ugovora, a to su veliki problemi i bez sistemskog rešavanja ne može samo udruženje puno da uradi. Mada se Udruženje Novinara Srbije zaista trudi i reaguje na zloupotrebe i loše pojave, a uostalom i ja se kroz svoje emisije bavim problemom novinarstva. Ovo je posao visokog rizika, pogotovo u ovakvim društvima. Teško je promeniti nešto ako sami građani ne shvataju da smo im mi potrebni. Nisam sigurna, da sada zatvore bilo koji medij da će građani izaći i reći "Stanite, nemojte to da radite". I mislim da ne razumeju značaj javnih servisa. Smatram da bi trebalo na prvih pet kanala, kod kablovskih operatera, da budu javni servisi, pa onda svi ostali kanali. Javni servisi nisu samo "Dnevnik", tu su i sve ostale emisije – kulturni, zabavni, dečji, dokumentarni program i emisije koje nisu moguće na komercijalnim programima jer nisu isplative vlasnicima, ali su značajne za kulturu i društvo. A pokrajinski javni servis je važan i zbog programa na jezicima manjina. Taj naš drugi program za vreme pandemije je emitovao onlajn nastavu na jezicima manjina. Ne volim kada se javni servisi takmiče sa komercijalnim stanicama. Svi mi volimo da naše emisije bude gledane, da ih gledaoci primete ali treba imati neku meru i raditi na onome što jeste cilj javnog servisa – da se publika vaspitava, ma koliko to zvučalo pretenciozno.

Šta je ono što ste posebno napominjali polaznicima Škole za novinare i urednika u kojoj ste predavali?

– Ono što sam uvek govorila jeste da moraju da probaju razne žanrove da bi pronašli sebe. Meni je prosto neverovatno da neko 20, 30 godina radi istu stvar i da nema želju da proba nešto novo. Možda i najvažnija stvar koju im kažem jeste da kada vode razgovor, odnosno rade intervju, slušaju sagovornika. Mislim da nemamo dobru kulturu komunikacije, često ne slušamo jedni drugi, nego polazimo od pretpostavki, od toga šta ti imaš u glavi da to odmah istreseš, a šta će druga strana reći nije bitno. I ono što je jako važno jeste da intervju nije borba i nije isleđivanje. Smatram da je ova profesija takva da stalno nešto mora da se uči, da se bude u toku, sećam se nekih svojih starijih kolega koji su uporno odbijali kompjutere. Upravo te kolege su vrlo brzo završavale karijere. U novinarstvu stalno mora da se inovira, da se radi na sebi. Mladima danas najviše nedostaje entuzijazam i žao mi je kada vidim da nemaju volju da rade. Takođe bih primetila da su pragmatični. Pragmatični u smislu – ako procene da od toga ne može da se živi, prosto idu dalje i odlučuju da se bave nečim drugim.

Sećam se nekih starijih kolega koji su uporno odbijali kompjutere – upravo oni su vrlo brzo završavali karijere 

Ko su vaši novinarski uzori?

– Helga Vlahović. Ona je zaista bila svestrana i posebno mi se sviđala. Mogla je da radi sve – od zabavnih emisija u mladosti, pa do ozbiljnih emisija u zrelim godinama. Pred kraj karijere je radila prenos novogodišnjeg koncerata iz Beča, i mislim da niko drugi to nije radio tako fino kao ona. Zbog toga je moj uzor, ali nije, naravno, jedina. Dopala mi se i, sada već zaboravljena, novinarka Radio-televizije Vojvodine Anđelka Bjelajac. Ona je imala tu vedrinu i lakoću, a verujem da je iza svega što je stvarala, u stvari, stajalo puno rada. Bila je zanimljiva, ali je, nažalost, umrla mlada, pa šira publika nije stigla da je zapamti. 

Šta je ono što biste voleli da se promeni u Novom Sadu ove dolazeće nove godine?

– Da se češće na ulicama čuju razni jezici i jezici manjina. Ranije je bilo nezamislivo da Novosađani, bilo kog porekla, ne znaju da akcentuju imena i prezimena drugih naroda i narodnosti. Da se setimo sada pomalo zaboravljene reči kosmopolitizam. Volela bih da Novi Sad ima više zelenila i da bude čistiji. Novi Sad se vremenom menjao arhitektualno, što je i normalno, ali nestaju stari tragovi onoga što je bilo građansko u ovom gradu. Imam drugara kojeg nisam videla od svoje šesnaeste godine jer živi u Rijeci, i sreli smo se prošle godine u Novom Sadu. Kada sam ga pitala, "Posle toliko vremena, sada kada vidiš Novi Sad, šta primećuješ?, a on je odgovorio, "Pa prljav je, nije onaj čisti grad koji je nekada bio". To mi smeta i volela bih da centar grada ponovo dobije svoj strari sjaj. Moj utisak je da su tržni centri oteli pravi centar. Da centar grada više nisu Dunavska i Zmaj Jovina ulica nego "Promenada" i "Big". Nemam ništa protiv njih, oni jesu neophodni ali žao mi je što su se građani više okrenuli tržnim centrima nego gradu.

Centar grada više nisu Dunavska i Zmaj Jovina ulica nego "Promenada" i "Big"

Za kraj, šta je ono što nikada ne biste menjali u Novom Sadu?

– Dunav (smeh). Suprug i ja imamo brod pa smo često sa našim ljubimcem Laletom na Dunavu. Znači mi i to što se biciklom može svuda. Vožnja bicikla je jedna od sjajnih stvari u Novom Sadu, jedino što se ponekad nerviram zbog pešaka koji nikako da shvate da to nije pešačka staza, staza za istrčavanje kućnih ljubimaca i za lakšu vožnju dečjih kolica. Volim i to što Novi Sad, još uvek i bez obzira na sve primedbe, ima tu dostupnost. Sa kraja na kraj grada može da se prepešači za sat vremena ne zato što je grad mali, već zato što se još uvek vide ostaci arhitektonsko-saobraćajnog promišljanja, što na primer u Beogradu nije izvodljivo.

Razgovarala: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Eržebet Pap Reljin