Etno-budžak u malom sremskom selu

Etno-budžak u malom sremskom selu

Šta povezuje britanskog IT stručnjaka, nemačkog majstora u penziji i bivše vojno lice sa ruske podmornice? Odgovor je seosko turističko domaćinstvo iz Čerevića, iliti etno-budžak, koje godinama uspešno vode majka i ćerka, Nada i Jovana Novakov.

Naravno, galerija interesantnih likova koji su gostovali kod njih je mnogo šira od gore navedenih, ali ono što je zajedničko svima jeste da to su svi zavoleli malo selo u Sremu upravo zbog ove dve domaćice. Neki su čak odlučili da starost, umesto u Londonu, provedu ovde.


Kada je Nada pre desetak godina otišla u penziju, nakon što je radni vek provela u Biblioteci Matice srpske, registrovala je seosko turističko domaćinstvo sa tri zvezdice. Zahvaljujući internetu, mušterije su počele da pristižu iz cele Evrope.

Nezvanično, seoski turizam u Čereviću je počeo mnogo ranije.

Kuću je od seoskog apotekara kupio Nadin deda šezdesetih godina prošlog veka.

Bilo je to leto 1968. godine, imala sam nepunih osamnaest godina, kada je u dvorište ušla grupa ljudi sa decom. Na lošem srpskom, sa jakim nemačkim akcentom, žena u tridesetim rekla je: "Mi kupiti vina" – priseća se Nada.


Bila je to Podunavska Švabica Mia Šmit sa porodicom, poreklom iz Mladenova. Ona je, kao i mnogi Nemci posle rata, bila proterana, ali se uvek vraćala u zavičaj.

Smestili smo ih u feder sic koji je bio u dvorištu, a u kačari su visile šunke, kao i sir u gazi. Ponudili smo ih i hranom i pićem. Verovatno su bili očarani atmosferom, jer smo ostali u kontaktu. Slali su pisma, ili su zvali seoski dućan koji je imao telefon, pa nam je komšija uvek vikao da Nemačka zove. Počeli su da dolaze redovno, ponekad i tri puta godišnje i da odsedaju kod nas. Uvek su nam donosili poklone, tatu su jednom obradovali i nekom poljoprivrednom opremom, pa su nas i carinici posetili, jer ih je zanimalo šta to Nemci donose – kaže Nada kroz smeh.

Upravo su ta dešavanja koreni nastanka etno-budžaka, kada se, kako u šali kažu, još nije plaćao porez za turiste.

Kada se penzionisala, Nada je sa ćerkom Jovanom koja je zaposlena u Biblioteci Matice srpske, registrovala seosko turističko domaćinstvo. Tokom godina uložili su mnogo u renoviranje kuće.


Gostima na raspolaganju stoje apartman sa kupatilom, soba, kuhinja i špajz. Starinski nameštaj, porodične slike na zidu, badže (otvori u zidu sa poklopcem gde se nekad čuvala hrana), sanduk za brašno i podrum sa buradima, doprinose autentičnom vojvođanskom ambijentu.


Tu je i prelepa bašta sva u zelenilu, sa ljuljaškom i roštiljem. Mali zaseban objekat u dvorištu krije tragove prošlosti, pa posetioci mogu da vide kako izgleda pecara, oprema za krunjenje kukuruza, ali i različite sitnice vezane za kulturu ovog podneblja.

Gostima se naplaćuje samo noćenje, a hranu i piće dobijaju besplatno i sami biraju da li će se družiti sa domaćicama, koje žive u drugom delu kuće. Skoro svima se dopada kućna atmosfera, pa su retki oni koji odbijaju društvo gazdarica.


Centralno mesto gde se odvija društveni život u etno-budžaku je terasa ispod krova, za čijim stolom se jede, pije, priča, smeje i peva. A upravo za ovim stolom reporteri portala Mojnovisad.com upoznali su Adama Grafa iz mesta Dinstlaken u Nemačkoj. Ovaj penzionisani monter, koji je obišao svet radeći u struci, penzionerske dani leti provodi u Čereviću.

Adam je rođen u Nemačkoj, ali korene vuče iz Vojvodine i kako objašnjava, zato joj se i stalno vraća.

Otac mi je bio Nemac iz Rume. Krajem Drugog svetskog rata Vermaht ga je mobilisao i odveo u Minhen na vojnu obuku sa drvenim puškama. Amerikanci su ubrzo zauzeli grad, a moj otac je zavšio u Francuskoj u zarobljeničkom logoru, odakle se vratio kući 1948. godine. Međutim, odmah je poslat na prinudni rad u Beočinsku fabriku cementa. Tamo je upoznao moju majku koja je bila zaposlena i živela je sa porodicom u Beočinu. Nakon dve godine venčali su se i otišli za Austriju gde sam se ja rodio. Posle su se preselili u Nemačku zbog posla, jer se ona posle rata počela industrijski uzdizati – objašnjava Adam.


U Srbiju dolazi od detinjstva, a u Čerević kod Nade i Jovane poslednjih pet godina. Vreme provodi pecajući i družeći se. Obilazi redovno seoske pijace gde kupuje povrće, jaja, sir, domaće kobasice, kokošku, a domaćice mu pripremaju supu i pečenje.

Pijace su ovde lepše, hrana vam je mnogo kvalitetnija, jer ima odličan i prirodan ukus. U Nemačkoj paradajz iz Holandije je kao voda – kaže gost iz Dinstlakena.

Adam je tokom godina zavoleo Nadinog i Jovaninog mačora Jovu i čuvao je njegovu sliku u telefonu. Za Božić i Novu godinu je uvek slao para da bi mu se kupila hrana. Nažalost, tokom poslednje posete mačor se razboleo i morali su ga uspavati, pa su svi u kući plakali.

U Sremu uvek prorade emocije. Ali, ovde mi je lepo, osećam se kao kod kuće. Ovde nema problema – kaže Adam Graf.

Nada i Jovana kažu da je svako od gostiju zanimljiv na svoj način. U sećanje im se posebno urezao stariji gospodin iz Rusije.

Zvao se Vladimir i došao je iz Sankt Peterburga. Bio je vojno lice i radni vek je proveo na podmornici. Bio je ozbiljan čovek i drugačiji od svih dotadašnjih gostiju. Šetao je dugo obalom Dunava i voleo je da hrani labudove. Kada smo ga pitali šta bi za doručak, samo je pokazao na oči, stavivši nam do znanja da želi jaja na oko. Kasnije nam je slao fotografije dece i unuka – priseća se Jovana.

Međutim, neki posetioci se pamte ne samo po pozitivnim osobinama. Interesantan je bio slučaj bračnog para iz Novog Sada, koji je posle nekoliko dana odmora otišao ne plativši.

On je bio krupan i istetoviran, često je sedeo za stolom i ćutao, samo je pio. Kasnije smo saznali da je robijao dugo godina zbog teškog krivičnog dela. Supruga mu je bila pričljiva i volela je rakiju. Kada su se spakovali rekli su nam da idu samo do bankomata, pa će se vratiti da nam plate. Nikada više ih nismo videli – priseća se kroz smeh Jovana.

Dok su novinari razgovarali sa domaćinima i gostima seosko turističkog domaćinstva u dvorište je ušao stariji gospodin. Svi su ustali od stola i srdačno ga pozdravili na engleskom.

Saznali smo da je to Britanac Stiven Simpson iz Londona, koji je pre desetak godina kupio kuću u Čereviću, da bi penzionerske dane proveo na obali Dunava. Penziju je dočekao, ali ne i da mu majstori završe sa renoviranjem doma.


Optimistično sam mislio da će poduhvat renoviranja u Srbiji trajati kraće. Zato sam bio primoran da jedno vreme boravim kod Nade i Jovane. Neko ih je preporučio i ja sam navratio jednog dana. Zatekao sam društvo od desetak žena koje se odlično zabavljalo. Tada sam rekao da moram odsesti ovde – priseća se Stiven.

Celog života je putovao svetom i programirao IT sisteme. Odlučio je da ostatak života provede u Srbiji, jer su ovde energenti jeftiniji, žene lepe, a vreme bolje nego u Britaniji.

Imate previše birokratije, to mi se ne dopada. Roker sam u duši i srpska muzika mi se ne sviđa, zvuči nekako isto. Volim druženja kao ova ovde, jer su ljudi pristupačni, toga nema kod Engleza. Trebaće mi vremena da se naviknem na kuhinju, jer ne jedem masno i dimljeno – kaže Stiven.

Boravak Britanca u etno-budžaku za Nadu bio je poseban doživljaj, jer je za razliku od drugih gostiju voleo da ulazi u kuhinju i da podiže poklopce.

Voli indijsku hranu pa nam je skuvao kari. Jednom prilikom je spremio poširana jaja. Svako veče je popio bokal limunade – priseća se Nada sa osmehom na licu.

Razgovore sa novinarima često su prekidale salve smeha, sremačke psovke i zavrzlame. Neko se setio kada je Stiven doneo cveće Nadi, pa u šali kažu da se zaljubio u nju.


Seosko turističko domaćinstvo iz Čerevića će pre početka zime zatvoriti vrata za goste dok ne stigne proleće. Tokom sezone zaradili su za ogrev i svinjokolj. Iako ih mnogi ubeđuju da podignu cene i da naplaćuju hranu, gazdarice kažu da to neće uraditi.

Jovana i Nada su dobri domaćini. Dve žene koje očaravaju muškarce gostoljubivošću i kuhinjom. Ovde se uvek osećate kao kod kuće – kaže Stiven Simpson.

Oceni vest:
38
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Darko

    pre 15 dana i 11 sati

    Veliko srce Nade i Jovane, imao sreću da ih ih upoznam i popijem čašu vina u njihovom društvu... Čerević...

    Oceni komentar:
    1
    9
  • Saša Zelenovič

    pre 14 dana i 16 sati

    Svi navodi u članku su tačni.
    I sam sam boravio kod Nade i Jkvane, tokom izgradnje brvnare na čukundedovini u Čereviću pretprošle godine.
    Dosta sam sveta obišao ali tako iskreno gostoprimstvo nigde ranije nisam doživeo. Postali smo dobri prijatelji sa domaćicama i dandanas se rado družimo, kad sam u selu.
    Malena primedba autorima priloga: nije malo, nego je Veliko selo Čerević.
    Hvala vam Nada i Jovana, divne ste.
    Saša iz Celja, Slovenija

    Oceni komentar:
    1
    12