Firči: Nadmašili smo Monti Pajtona, ali niko nema tojaše da to kaže!

Firči: Nadmašili smo Monti Pajtona, ali niko nema tojaše da to kaže!

Ivan Fece - Firči poznati je muzičar. Nekadašnji bubnjar EKV-a, nakon dve decenije provedene u Americi, vratio se u Novi Sad gde živi, radi i misli. Ako očekujete priču o braku sa Marinom Perazić, ili pikanterijama sa "Farme" u kojoj je učestvovao, ne trošite vreme čitajući ovaj tekst. Ovo je potpuno drugačija priča...

Poznatog bubnjara zatekli smo u Kineskoj četvrti u njegovim prostorijama "Frichie Think Tank Studiu" u kojima se odnedavno održavaju koncerti. U momentu kada smo došli, ekipa sastavljena od poznatih muzičara i menadžera je utvrđivala set listu za maj i juni, okretala telefone i ugovarala nastupe. Sudeći po rezultatima u "Think Tanku" biće dobre svirke ovog proleća i leta.

Iz Njujorka gde je proveo gotovo četvrt veka preselio se u Kinesku četvrt Novog Sada.
– Kao i većina stvari i ovo se spontano desilo. Tih dana sam bio iritiran nekim ljudima oko sebe koji vuku poteze bez ikakvog plana. Onda sam pokušao neke mlađe kolege da zapalim da treba da se sastaju češće, razmenjuju iskustva, a to se na zapadu zove „Think tank“ kada su ljudi okupljeni oko nekog cilja. Uvek smo se negde okupljali. Uvek je to bio neki bend, klub, kafić i to smo iz milošte zvali „Dinja“. I tako je „Dinja“ ostala u mladosti, a ovo je rezervoar za razmišljanje. I onda sedimo i „dinjarimo“ satima šta nam valja činiti i iz toga mora nešto da proizađe. Ne radi se ništa stihijski. Jer šta je zajedničko svim problemima ove zemlje i čovečanstva? Amaterizam. Sve je amaterski i olako se shvata. A kod nas nije čudo što ne uspeva ništa, zato što je amaterizam pobedio – kaže Friči za mojnovisad.com.

Šta je „rezervoar ideja“ izrodio?
– Kada se sastane ekipa, uporedi svoja razmišljanja i iskustva kroz opušteni razgovor, onda možeš da očekuješ planski da se realizuju zadaci koje ste podelili po mogućnosti. Logično je da kvantitet proizvede kvalitet. To je određeni deo profesionalizma u kome ti ne možeš prebacivati odgovornost na drugog već se redovno sastajemo i ozbiljno pričamo o stvarima kako to da uradimo i vučemo iz našeg rezervoara sva naša poznanstva i telefone i polako gradimo nešto da bi to nešto oživelo i da bi što više ljudi došlo ovde da osete da ima nešto vredno. Vrlo dobro nam radi ozvučenje i rasveta, hvala Miši Beraru. To je isto vrlo važno, jer je takođe deo profesionalizma. Za kvalitet ti je potrebna kvalitetna oprema. A ovde, u ovaj prostor želiš da se vratiš jer je ugođaj potpun i pazi se da prvenstveno muzičarima, a samim tim i publici bude muzičko-vizuelni doživljaj potpun. I onda možeš da očekuješ da će neko želeti da se vrati u ovaj prostor da to ponovo doživi.


Kakva su planovi „Think Thank Studija“?
– Muzičari su upleteni, ljudi sa iskustvom i pažljivo biramo i trudimo se da svako bude maksimalno zadovoljan, čak i preterujemo u tome. Jedan od osnovnih razloga je to što nam finansije nisu prioritet. One se ne mogu izbeći, jer svi mi moramo platiti struju i putne troškove, ali nismo opterećeni u smislu zarade. Ovo je mesto sa ciljem da razbije sve naviknute stereotipe lošeg kvaliteta. Mi se trudimo da ovde bude suprotno. Da ne može da omane osnovna delatnost - kvalitet doživljaja. Mi nismo grupa entuzijasta koja kod „Đoke u garaži“ pravi neki dobar fazon, nego upravo sve godine našeg iskustva smo strpali u ovo mesto i cilj nam je vrlo jasan - podizanje nivoa svesti i nivoa kulturnog doživljaja. Mi nismo muzičko mesto, nismo klub. Nudimo sve oblike multimedijalnog doživljaja. Deo „Sinema sitija“ treba da se desi ovde, imaćemo pariske izlagače, galeriste koji će donositi ozbiljne postavke. Imaćemo veliku i malu salu ukupnog kapaciteta preko 1.000 duša. Vrlo planski se radi na tome da se već ovoga leta formira privatni kulturni centar. Bukirali smo petnaestak događaja. Kada pokušavamo da upotpunimo repertoar to je uvek neka mini-bitka u kojoj se tuku ukusi i mogućnosti, želje i prohtevi. Imamo puno planova da dovedemo bendove iz zapadne i istočne Evrope. Ko god je na proputovanju, ako možemo da pruištimo, će biti ovde. Cilj je da bude internacionalna stvar. Živeli smo, hvala bogu, svuda po svetu, pa i mi imamo po koje poznanstvo, telefoni rade, sada je oprema tu i dok razgovaramo sada smo u prvim koracima sazrevanja svega. Mnogo je tu truda i znoja uloženo. Nalazimo se na lokaciji daleko od stambene zone, pa možemo da galamimo. Šta da kažem - dobro se zabavljamo.

Kako gledate na muzičku scenu danas kod nas?
–  Možda nisam merodavan da odgovorim na to pitanje. Ako neko ne zna scenu današnju, to sam sasvim sigurno ja. Prvo, nisam bio četvrt veka u zemlji; drugo, pamtim samo moje savremenike i oduševljeno pratim mlade. Uvertira je fantastičan bend, Volfram takođe. Ima još imena da sad ne nabrajam. Ali za situaciju na sceni ne saosećam ni sa kim. Ne vidim zašto bi neko po starim aršinima stalno kukao na temu kako nema podrške. Koliko se ja sećam rokenrola, tako da to staromodno zovemo, uvek je najbolje uspevao kad je bilo gadno i sumorno i teško, onda se tu najbolja stvar dešavala. Ovde je najbolje plodno tlo za to, a ništa se ne dešava. Bogica Mijatović dobro kaže: „rokenrol je stanje duha“ i nema nikakve veze sa tim koliko si ti brzo naučio skalu da sviraš. A stanje duha po tom pitanju jedva da je ikada postojalo. Malo su zasijale osamdesetih godina neke stvari, ali mi jednostavno nismo ta vrsta ljudi i ne treba se opirati tome. Mi smo Guča. Tačka. To se zna. Tu i tamo neko naš zasija u tenisu, neko na klaviru, neko u obijanju banaka... svako ima svoje predispozicije za nešto.


Šta se dešava sa rokenrolom i kakvo je kod nas stanje duha?
– Rokenrol je uvek bio odlično tu odakle je, ništa mu ne fali, cveta na sve strane. To je isto kao kada bi u Guči pitao: „A kako Dragačevci, kako je ta scena? Jel to u krizi?“ A to cveta, ne može bolje da bude. Evo Saša Popović je uspeo sa svojim pričama. To što se radi profesionalno, to cveta i nema prava niko da se buni da tu nešto ne valja. To je čista demokratija. To što narod hoće, to se dešava. Pa mi bolje da smo se zvali „Ujedinjeni savez komedije“, a ne znam ni da li smo republika kad gledam one što sede u basenu Kolubare. Ne možeš da veruješ. Bilo je teško nadmašiti Monti Pajtona, ali uspelo nam je i to, samo što niko nema „tojaše“ da to i objasni i kaže, nego su se svi uplašili od jednog botoksa, da im ne bi slučajno zakucao na vrata. Pa 21. vek je već 15 odsto prošao, a ovde se još uvek raspravlja da li je točak dobra stvar za nas. Ljudi imaju pogrešnu precepciju o tome šta, gde i kome je mesto. To kao kada bi se bunio u Africi što oni skaču oko vatre u trščanim suknjama. Šta fali? Oni su tu gde su, to je savršeno organizovano i niko se ne sprda sa njima. A mi uvek imamo neke pretenzije da sebe stavljamo van konteksta toga što jesmo. Alo braćo Srbi! Mi smo Guča... i onda 100.000 mesta prazno pa tu i tamo se desi neko drugačiji...

A Exit?
– To je, eto, neki balans. Ali Exit je turizam. On je divan balans kao što su nekada Lepa Lukić, Miroslav Ilić i ostali bili balans nečem drugom kada je rokenrol bio dominantiji. Rokenrol nikada ovde nije bio mejnstrim, nego je atmosfera na evropskom nivou bila takva da je zahvatila i ove prostore. Ako očekujete da se u Srbiji nešto promeni preko noći, džabe se nadate. Pa ne postoji taj meteor koji bi pao ovde da bi pomerio nekog dok mu je leva ruka sa daljincem, a desna sa pivom. Slavi se 1. maj?! Zašto? Zato što se ne radi. Da ne baštinimo prvomajske tekovine možda?!

Na svetskoj muzičkoj sceni poznati ste kao proizvođač bubnjeva. Od boravka u Americi to je postao vaš primarni posao.
– Kompanija je zdrava i živa u Njujorku i ona distribuira po svetu proizvode, a sama proizvodnja je 95 odsto „made in Srbija“. To je razlika o odnosu na pređašnjih 20 godina. Puno smo radili poslednje dve godine na novim alatima primerenim masovnoj produkciji, pa će prvi put ovog leta biti proizveden bubanj masovnom produkcijom. To će sniziti cenu, a pošto je proizvedeno ovde, onda će i instrumenti biti distribuirani odavde u svet. A ne znam da li si u pravu kada kažeš da mi je to osnovna delatnost. I ja sebi često postavim to pitanje. Jer sve je počelo iz hobija, tako je nastao moj prvi bubanj i postao, da tako kažem, neodoljiv za svakog perkusionistu. Ali nikada proizvodnja bubnjeva nije bila moja pasija, da je to moj život. Ja sam prvo i pre svega muzičar. Ali je od hobija nastala firma.

BOGATA GODINA: Ja stalno sviruckam, ali nemam vremena za više. Snimamo mnogo stvari u studiju i imam dosta projekata na kojima učestvujem, produciram razne stvari sa raznim ljudima... Čuće se. Biće ovo bogata godina


Kako je počela ta priča sa „Firchie“ bubnjevima?
– Bila je zima 1983. i tad smo snimali album Džakarte „Maska za dvoje“ u Studiju 5 koji više ne postoji. Pet dana je producent Saša Habić podešavao bubnjeve . Mene je uvek sekiralo to da je bubanj veoma tehnički primitivan u odnosu na ostale instrumente koji su neviđeno evoluirali, pa i bubanj u elektronskom smislu. Ali akustični bubanj je isti kao pre 100 godina. Imaš desetak užasnih šrafova sa obe strane koje moraš da okrećeš da bi postigao željeni zvuk, i pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću tvrdim da niko ne ume da naštima bubanj. Zato što je to nemoguće. Previše je parametara koji jedni druge povlače. Lakše ti je da izmeriš koliko se digne nivo okeana kada sipaš čašu vode u njega, nego naštimati bubanj. To je misterija bez kraja. Iz istog razloga i meni je bio cilj da se sve to pojednostavi, zato je i nastao taj „idiot“ bubanj koga je hteo-ne hteo nemoguće loše naštimati. Čim je on napravljen, kolege su počele da me vuku za rukav da i njima napravim jedan, ali nisam hteo, jer mi je tri meseca trebalo da napravim taj jedan. I polako, iz hobija je nastao biznis. Prodato je na hiljade bubnjeva na svim kontinentima u svim državama, a sada pokušavamo tu priču da dignemo na viši nivo. Zauzeti smo do grla na pet nivoa. Ovaj klub je produženi deo cele priče, jer se na ovoj bini promovišu i moji bubnjevi.


I bez podizanja na taj viši nivo. Mnoge poznate face iz sveta muzike sviraju na vašim bubnjevima?
– Kada si u Njujorku, to uopšte nije neki kunst. Treba samo da se pojaviš. A u Njujorku je najlakše biti na pravom mestu u pravo vreme, bez obzira koje je doba dana i dan u nedelji. Samo se treba pojaviti na nekoliko mesta, a ostalo se širi kao divlja vatra. Ako je nešto vredno i ima razloga da se na to obrati pažnja, onda to nije neki specijalan uspeh. Ja sam i tamo imao više životnih razloga zašto nisam postao milioner, a imao sam mogućnosti. Mnogi me to pitaju zašto nisam postao milioner, iako sam imao mogućnosti za to, ali mi to nije bio cilj. A dočaraću ti to na sledeći način. Jedno mini pijanstvo sa Horacijom „El Negro“ Hernandezom, jednim od najboljih bubnjara sveta. U to vreme svirao je sa Santanom. Sedeli smo kod mene i ja u jednom trenutku, izvadim rakiju da prestanu da se puvaju kako umeju da piju. Kad probaju šljivu, prestaje priča o mačo stavu. Elem, opušteno je počela naša priča i u jednom stadijumu poodmakle intoksikacije, sasvim spontano je Horacio rekao da mi zavidi što sam napravio takav instrument, a ja ga gledam i mislim se: „koja je ovo budala“. I kažem mu da ću da mu prepišem patent, a on neka zove Santanu da mu kaže da dolazim umesto njega u bend, pa da vidimo ko kome zavidi. I mi smo pola sata kljucali jedan drugome mozak ko je veći frajer. Ja sam tvrdio da je on, pošto je dobar svirač i sa kim je sve svirao, a on je pak tvrdio da sve to ništa ne vredi, jer muzika dođe i ode, a instrument je nešto na čemu svi sviraju. I tada sam prvi put osetio taj nivo priče, koliko to ljudi ozbiljno doživljavaju.

Poznajete mnoge svetske face iz sveta muzike...
– Bio sam ja sa svima njima iza bine. Nije meni strana bina, dosta sam se ja nasvirao i proveo. Ali na toj bini sa njima... Sedeo sam sa Brusom Springstinom, Dejvidom Bouvijem, Nik Kejvom, Pritendersima, Igi Popom koji mi je praktično bio komšija... to su sve jednostavne njujorške priče. Ali da zakoračiš sa njima na tu binu... pa evo ti svi patenti ovog sveta...

REVOLUCIONARNI LES POL: Imao sam priliku da više od tri-četiri puta provedem vreme sa pokojnim Les Polom i na kraju smo bili na ti. To mi je najdraži momenat svih godina u Americi. Našao sam zajednički jezik sa čovekom koga smatram jednim od najvažnijih ljudi 20. veka koji je indirektno osnovna inicijalna kapisla svega što smo danas i ti i ja - ovaj džins, duga kosa, patike i farmeke, to je sve poteklo od čoveka koji je u jednoj garaži napravio prvu „solid bar“ gitaru koja je dala zvuk rokenrolu. A onda je napravio i prvo multikanalno snimanje na kome su Bitlsi mogli da snime „Abbey Road“ album. Bio je skroman čičica koji je svoje džezerske stvari svirao u jednom klubu u Njujorku. I jedini čovek u mom životu od koga sam uzeo autogram.

I onda iz Njujorka nazad u Novi Sad...
– Možda zvuči izlizano, ali kada si proveo četvrt veka u Njujorku, onda je on uvek s tobom svuda. Taj deo uvek fali i nadam se da ću na jesen naći vremena da odem opet i napunim baterije. Njujork je stanje duha. Najuspeliji eksperiment čovečanstva. Poglešno je o Njujorku razmišljati kao o Americi. To je planeta za sebe sa 157 zvaničnih jezika, svih kultura sveta na jednom mestu koje se non stop prepliću, gde je sramota biti rasista, šovinista ili izražavati bilo koju diskriminaciju, bilo kog oblika. Nezamislivo je biti takav, jer vrlo brzo budeš izbačen i svih elementarnih stvari u društvu i odbačen kao neprimerena osoba. Meni je najbolje u Njujorku to što je, na primer, neki Čeh došao tamo 1875. i smuvako neku Kineskinju tamo. Ta češko-kineska osoba se sa nekim Afrikancem smuva. Pa češko-kineski Afrikanac se upoznao sa Hrvaticom pa su oni imali... šta? Već sam zbunjen. Nakon nekoliko generacija ti vidiš ljude koji su pravi, predivni mutanti koji ne pate ni od jedne pripadnosti te vrste i baš ih briga. Srećni su što imaju fantastične zube, divan ten, namsejano lice i vode računa o važnim stvarima u životu, a ne o tome gde je njegov deda orao i kome njivu. Rasterećenost tim malograđanštinama je najlepša stvar u Njujorku. E to kad neko doživi, nekako sve počinje da ima više smisla nego ovde da li si ti iz Petrovaradina ili sa Klise. Borim se protiv toga svim sredstvima.


I kada sve to slušam, ne mogu a da vas ne pitam: šta će Firči u „Farmi“?
– Pa to je najbolje od svega. Evo ovako, da nas četvorica sedimo u prostoriji i dođe neko da nas gnjavi šta ćeš sedeti i biti pasivan? Pa nećeš! Ustaćeš i braniti svoje. Ja sam proaktivno, otvoreno ustao i naj...ao se matere osnovnim uzrocima svog horora na ovim terenima. Vrlo direktno sam to radio. Ovo društvo se leči tako što niko ništa ne radi. I oni drugari koji nisu izašli na glasanje sad nemaju prava da se bune. Ja sam glasao i imam pravo da se bunim, jer sam pristao da uđem u proces. Ako ne navijaš ni za Zvezdu ni za Partizan, što si našao da komentarišeš fudbal? Ja ako obučem dres, odem na utakmicu, imam pravo da vičem „Napred naši“. Ako to ne radiš, ti si pasivni posmatrač. Oni koji ništa nisu uradili, nemaju prava žalbe. Oni koji su poput mene rekli stoci da ne pase po našem kupusu, ti imaju pravo da se bune. Da bi branili svoj pasivni stav govorili su mi: „Znaš Firči što više diraš govno, sve više smrdi“. Ali to govno je u mojoj sobi i ja ću uzeti lopatu i izbaciti ga napolje, a oni će obilaziti oko njega čekajući da prestane da smrdi. Ali to se ne dešava. Ono smrdi. Došle muve. Niko ti ne dolazi u posetu. Povuci paralelu sa Srbijom... Divljaci haraju, silikoni rastu, sise plutaju, ne može gore da bude i niko ništa. Eto, ja sam reagovao. Možda nisam odabrao najbolji način, ali sigurno nisam sedeo skrštenih ruku kad sam video govno u sobi. Moram dodati i minornu činjenicu da sam vrlo dobro bio plaćen za to, a nisam ni znao nit sam se nadao da ću ostati 105 dana, a planirao sam da ostanem nedelju-dve i vratim se u Njujork. Ali, avaj, život je ono ti se dešava kad planiraš druge stvari.

VEČE ZA "DŽEMOVANJE": U klubu ćemo napraviti veče pravog jamm sessiona, u kome se neće svirati poznate pesme, to će biti zabranjeno. Baš će da se „džemuje“. Vrlo sam zadovoljan odazivom i entuzijazmom kolega koje smo pitali da učestvuju, jer pravi muzičar ne može da odoli toj vrsti razmene. To na žalost nije moguće, pošto svi klubovi zavise od prodaje ulaznica. Pošto mi od toga ne zavisimo, kod nas će to biti moguće da se organizuje jednom svake dve nedelje ili jednom nedeljno. Ja sam u Njujorku uživao odlazeći na takva mesta i pokušavam da taj model prenesem ovde. Ako nam to pođe za rukom, to bi bilo fantastično.


Oceni vest:
15
117

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Marija Srdić

    pre 1500 dana i 10 sati

    Još jedna pohvala za rubriku "Gradske face".

    Oceni komentar:
    35
    20
  • darko

    pre 1496 dana i 12 sati

    .... kad zine.prodao na hiljade bubnjeva, upoznao ovoga i onoga...poor farm boy

    Oceni komentar:
    15
    45
  • rocker

    pre 1496 dana i 11 sati

    cisto prose*avanje ..

    Oceni komentar:
    12
    42
  • Mile

    pre 1468 dana i 3 sata

    Fal'te me usta moja il' ću vas poderati.

    Oceni komentar:
    10
    40
  • Mari

    pre 1440 dana i 17 sati

    Ma nek si im rekao.

    Oceni komentar:
    34
    5
raspored sahrana novi sad sahrane novorođenčad gradsko groblje Isključenje struje klinika za ginekologiju i akušerstvo Zavod za transfuziju krvi Vojvodine Republički hidrometeorološki zavod jkp lisje vrućine u novom sadu RHMZ jkp novosadska toplana klinički centar vojvodine isključenja struje novosadsko porodilište isključenje vode centralno groblje u Futogu javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija bez vode JKP Vodovod i kanalizacija betanija elektrovojvodina servisne informacije novi sad Novo groblje u Petrovaradinu Vreme u Novom Sadu vremenska prognoza bebe bez struje servisne informacije novosađani