Fotograf Aleksandar Kamasi: Slikanje džungle je ostvarenje sna, bolje od svega što vidiš na „Nacionalnoj geografiji“

Fotograf Aleksandar Kamasi: Slikanje džungle je ostvarenje sna, bolje od svega što vidiš na „Nacionalnoj geografiji“

Aleksandar Kamasi je poznati novosadski fotorepoter koji je uspeo da posao spoji sa zadovoljstvom i da fotografiše ono što najviše voli – prirodu, sport i koncerte. Iza njega su godine rada u redakcijama, a kaže da je u tom svetu mnogo naučio i odrastao. Ljubav prema prirodi odvela ga je prošle godine u Šri Lanku, ostrvo u koje se na prvi pogled zaljubio i u kome je bio oči u oči sa divljim mačkama i zmijama otrovnicama. Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije u atletici, sada je poznati majstor fotografije i definitivno prepoznatljiva gradska faca.

Aleksandar Kamasi se od detinjstva bavi sportom i to atletikom, a kao desetobojac bio je i juniorski reprezentativac Jugoslavije. One Jugoslavije koja je postojala između Titove SFRJ i zajednice Srbije i Crne Gore, kaže na početku razgovora za portal mojnovisad.com.

- Atletiku pratim i dalje, ali kroz fotografiju. Moj mentor Martin Candir mi je davno rekao da ako naučim da pratim dobru sportsku fotografiju, mogu da uradim šta hoću.

Šta je to što je važno za dobru sportsku fotografiju?

- Moraš da snimiš pokret, da kroz njega ispričaš priču. U atletici to zavisi od discipline do discipline. Svaka ima neku svoju priču. Treba da se uhvati momenat, kadar, koji taj sport ilustruje. Kada su u pitanju ekipni, loptaški sportovi, onda u kadru mora da bude lopta. Volim sve tehničke atletske discipline. Ne toliko sprinterske. Volim skok u dalj, vis, skok motkom. Ceo desetoboj. To je i bila moja disciplina. Volim da fotografišem Mihaila Dudaša, našeg poznatog desetobojca, sa kojim se i privatno poznajem. On je atraktivan za fotografisanje, veliki je borac kada je takmičenje u pitanju. On prezentuje atletiku na najbolji način. I težinu sporta i borbu. Desetoboj je oslikavanje celog života, jer u dva dana imaš deset disciplina. Treba stalno biti u ravnoteži, sa svim okolnostima umora, napora i borbe.

Humanitarne izložbe

Kamasi je do sada imao dve samostalne i više kolektivnih izložbi. Učestvovao je i u humanitarnim izložbama, a poslednja je bila jesenas „Jedan slikar, 15 fotografa, 30 umetničkih dela“. Color press grupa je vodila fotoreportere u Galeriju Milana Konjovića u Somboru. Fotografije nastale tamo, prodaju se u humanitarne svrhe.

Stiče se utisak da pored sporta, najviše voliš da fotografišeš koncerte.

- Prvi koncert koji sam fotografisao bio je pre 15 godina, 2001. godine, svirka „Psihomodo popa“ u Zapadnom holu Spensa. Mislim da je to bio jedna od prvih koncerata bendova iz Hrvatske posle rata. Od tada volim da slikam koncerte. Volim rokenrol. Od 2003. godine sam fotografisao svaki Exit, šest puta sam bio deo njihovog „Foto tima“, a prošle godine i vođa tima i bio sam po prvi put i na Sea dance fesituvalu. Najdraži mi je Exit 2006. godine. Tada sam slikao Cult, Billy Idola. Bilo je mnogo dobrih svirki. Partibrejkersi, KUD Idijoti, Manu Chao, Ganse sam slikao dva puta, u Areni u Beogradu i na Exitu, White Stripes, Faith no more isto dva puta. Razlog zbog kojeg sam želeo da radim prošli Exit je Motorhead, a sada za mene taj koncert ima i dodatnu vrednost jer više nema Lemija. Žao mi je što nikada nisam slušao uživao ni fotografisao Bouvija. Iako sam tri puta slušao Stonse, nikad ih nisam fotkao. Tri puta sam video rokenrol Tita, mister rokenrola Kit Ričardsa!

Radio si u više novinskih redakcija, od „Građanskog lista“, sarađivao sa „Kurirom“, radio za „Ringierova“ izdanja u Srbiji „Blic“, „Alo“, „24 sata“, a na kraju za „Novine novosadske“. Šta ti je novinarstvo donelo?

- Novinarstvo je oduvek moja ljubav. Prvi angažman sam imao u novinama „NS sport“, pa sam kroz sport ušao u svet fotografije. Ja sam završio fotografiju u školi koja se nekada zvala „Jovan Vukanović“, a sada je „Mileva Marić Ajnštajn“. Moj profesor Dragan Jablonov je mnogo učinio da zavolim fotografiju, iako u tom trenutku sebe nisam video kao fotografa, nego kao sportistu. U novinarstvu se radi i noć i dan i taj novinarski adrenalin me je dugo držao. To što se radi stalno. Za 15 godina, koliko sam proveo u tom svetu, nikada nisam isključio telefon. A često me je i noću budio. Najviše „crna hronika“. To me je najčešće budilo. Događaji koji su u vezi sa opasnim momcima, a bilo je i onih vezanih za estradu. Novinarstvo mi je donelo mnoga poznanstva i puno iskustva. I u poslu i u životu. Video sam kroz objektiv mnoge situacije, od socijalnog dna, do glamura. I politiku i estradu, od Kosova, do Subotice. Shvatio sam da meni nije najgore u životu, da ima ljudi kojima je teško i da nismo svi iste sreće. Mnogo mi je to pomoglo da odrastem.

Spominješ estradu. Ima li kod nas paparaco fotografija?

- Kod nas ima mnogo nameštenih tih „paparaco“ situacija. Kada zvezde najave da će negde biti, pa ih ti onda kao paparaco snimiš. Tako sam spoznao šta znači paparaco na srpski način. U svetu se to ozbiljno shvata. Vi tamo ne možete da vidite fotografa. Na žalost, princeza Dajana je poginula bežeći do takvih.

Zbog čega si izašao iz sveta novinarstva?

- Postao sam nezadovoljan odnosom i statusom novinara. Statusom cele branše. Kada su profili ljudi koji su gazde kafana postali glavni i odgovorni urednici. Došli su neprofesionalci u medije. Mnogi su zlouporebili profesiju, prodali se za jednu večeru i flašu piva. Moji ciljevi su daleko veći od naručenog novinarstva, koje se svelo na onepismenjavanje naroda i ličnu materijalnu dobit. Sećam se kako mi je jedan urednik, pre šest godina, kada sam rekao da sam nezadovoljan, da je malo para, da koristimo svoju opremu, on rekao „Šta da ti kažem? Treba više da radiš svadbe. Onda ćeš imati para.“ Nije se to desilo samo meni. Svim fotoreporterima se to dešava. Svima nam kažu da je u svadbama novac, a u novinarstu ljubav prema fotografiji.

Dobermanka glumica

Ljubimac Aleksandra Kamasija je prelepa dobermanka Niko, od koje se on ne odvaja. Ima osam godina, a bila je velika zvezda u dva muzička spota, bendova „Grate“ i „Love hunters“. Njeno lice našlo se i na plakatu benda „Goblini“.

Kažeš da imaš više ciljeve. Koji su to ciljevi?

- Želim da putujem i fotografišem prirodu. Wild life i retke vrste za svetske „crvene liste“. Mnoge životinje izumiru. Jedna vrsta nosoroga je nestala, gorilama preti izumiranje, ima i drugih retkih vrsta majmuna kojima preti izumiranje. Da bi oteli jedno mladunče gorile, otmičari ubiju po pet-šest odraslih gorila. A mladunče otimaju da bi dete nekog tajkuna dobilo rođendanski poklon! To se dobro prodaje. Nedavno je jedan američki stomatolog odstrelio lava u Keniji za 30.000 dolara. Šta će mu?

Na putu si ka ostvarenju svog cilja. Nedavno si bio u Šri Lanki i slikao upravo wild life.

- U Šri Lanku sam otišao uz pomoć dugogodišnjeg prijatelja, Milivoja Krvavca, koji je priznati biolog i kod nas i u svetu i koji je u Šri Lanki našao tri nove vrste, što je jako velika stvar. Zajedno sa Jelenom Ivanović sam u Šri Lanki proveo mesec dana u novembru i decembru prošle godine. Tamo sam fotografisao sve ono što sam do tada samo gledao na „Nacionalnoj geografiji“ i čekao 15 godina da vidim uživo i fotografišem.

I kako izgleda taj svet kad se vidi uživo?

- Bolje nego na „Nacionalnoj geografiji“! Proveli smo četiri noći u džungli, bili na Adamovom vrhu, a bili smo smešteni u Hikaduvi što je turistički najbolje mesto na ostrvu. Da bismo stigli na Adamov vrh penjali smo se četiri sata, noseći foto-opremu. Od dva ujutro do šest ujutro. Popeli smo se uz 5.850 stepenika i tada sam slikao neverovatnu dugu u svitanje. Na tom vrhu je početak budizma, veruje se da je tu Buda ostavio svoje stope. Odatle kreće budizam, ali i hinduizam. Ima mali hram i zvono i odatle ujutro kreće procesija, ceremonija za izlazak sunca. Šri Lanka je ostrvo, a sa Indijom je povezuje sprud dug 30 km. To je najjužnija tačka Azije u Indijskom okeanu. Ostrvo je veličine Srbije.

Šta ti je najjači utisak iz Šri Lanke?

- Uh. Pa sve! Posle tri dana boravka sam shvatio da je to jedno od mesta van Evrope u kojima bih mogao da živim. Ljudi u izuzetno prijatni, prijateljski raspoloženi. Kada se sretnete na ulici, oni se nasmeju i jave, iako te nikada više neće videti. I pored kobri kojih ima, shvatiš da je to najbezbednije mesto na planeti. Priroda me je najviše fascinirala. I more. Nemam opremu za podvodnu fotografiju, pa nisam to mogao da snimim. Videće se sve na izložbi fotografija, koju planiram da napravim. Samo ne znam kada će to doći na red. Mesec dana u Šri Lanki je malo. Dešavalo se da čekamo satima i danima da napravimo neku dobru fotografiju. Da se pojavi ono što tražiš i čekaš, da vidiš velikog leoparda kako odmara na drvetu. U džunglu ulaziš spreman. Znaš da nešto može da ti se desi i da te ujede otrovnica. Nosili smo serume.

Bio si oči u oči sa kobrama i pitonima. Ima li razloga za strah u džungli?

- Nema. Gledaj gde staješ i nijedna kobra te neće napasti. Ljudi se treba plašiti. Ne zmija.

Svadbena fotografija

Po uzoru na zapad i kod nas se pomera shvatanje svadbene fotografije. Iako se nije mnogo odmaklo od nekadašnjeg slikanja mladenaca sa svim gostima, Kamasi kaže da sada ima i onih koji žele da se napravi poseban sešn, kako bi imali drugačije svadbene fotografije. S obrzirom na novac, mladenci ne odvajaju dan za te fotografije, kako ne bi trošili novac dva puta na frizuru i šminku, nego se to obavi između crkve i matičara, pa je prilično naporno.

Sa Aleksandrom razgovarala: Ljubica Petrović

Oceni vest:
22
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Borivoj Mirosavljević

    pre 1012 dana i 16 sati

    Priča o Aleksandu Kamasiju je lepa i zanimljiva,naročito za mlade koji žele da se ozbiljnije bave fotografijom.Nažalost, u njoj je objavljena i neistina da je Kamasi "istaknuti majstor fotografije". To zvanje se stiče u Foto savezu a u Novom Sadu su ga do sada(dodeljuje se od 1946. godine) oficijelno stekli izuzetnim višegodišnjim uspešnim radom- Geza Lenert, Tibor Varga Šomođi, Borivoj Mirosavljević i Stevan Lazukić. Nije dobro da se ovo stručno zvanje upotrebljava " u žargonu", kao kad za nekog kažemo da je doktor za nešto a nikad nije stekao doktorsku disertaciju!Kamasiju želim uspešno napredovanje na polju fotografije i da se što pre pridruži kiolegama iz Novog Sada koji sa, za sada, jedini zvanični kvartet majstora fotografije u našem gradu.

    Oceni komentar:
    7
    4
  • Miksajlo

    pre 926 dana i 15 sati

    Opštepoznato je da su naši umetnici a ponajviše fotografi Jako sujetna bića. Kamasi ima priču na fotografijama i nije mu potrebno regijonalno priznanje ili lokalno priznanje. Njega uopšte ne treba da zanima vaše mišljenje gospodine . Odvažio se čovek pa otišao u nepoznatu zemlju među nepoznate ljude zarad fotografije! Fotkati Novi Sad može i moja baka Persida samo da joj pokažem na koju stranu da okrene aparat.

    Oceni komentar:
    2
    3
isključenje vode Vreme u Novom Sadu elektrovojvodina novosadsko porodilište Republički hidrometeorološki zavod horoskop JKP Vodovod i kanalizacija prognoza vremena smanjen pritisak vode vremenska prognoza OK Vojvodina bez grejanja odbojkaši vojvodine Isključenje struje novi sad bez struje tajne horoskopa bebe klinika za ginekologiju i akušerstvo Srbija bez vode servisne informacije novi sad isključenje grejanja horoskopski znaci betanija jkp novosadska toplana novosađani bez tople vode ljubavni horoskop novorođenčad