Fotoreporter, umetnik, aktivista Slobodan Šušnjević: Bahatost i površnost su postali imperativ, verujem u spasenje kroz stvaralaštvo

Fotoreporter, umetnik, aktivista Slobodan Šušnjević: Bahatost i površnost su postali imperativ, verujem u spasenje kroz stvaralaštvo

Čovek, drug, kolega, fotoreporter, vaspitač, aktivista, umetnik i kreativac, biciklista, vlasnik 0 negativne krvne grupe, član Mense - Slobodan Šušnjević. Stvaralaštvom se bori se protiv besmisla, praznih rečenica i fraza. Novosađani ga možda najbolje znaju kao čoveka koji od starih telefonskih govornica pravi biblioteke u kojima ostavlja knjige. Svi oni koji sastavljaju spisak „šta je Novosadski“, na listu treba da dodaju Slobodana Šušnjevića, jer on je prava gradska faca.

Slobodan Šušnjević je po obrazovanju vaspitač, ili kako on voli da kaže – vaspitačica. Fotoreporter je u „Dnevniku“ i taj prostor svakodnevno oplemenjuje. I odnosom sa ljudima, ali i umetnošću koju stvara od bilo kog materijala koji mu je pri ruci. Od kartona i papira je napravio čoveka „Nosonju“ koji pozdravlja goste na stepenicama ove medijske kuće, sa zidova je gumicom brisao prašinu i napravio slike, od žice savija skulpture, pravi instalacije. Imao je više koletivnih i četiri samostalne izložbe... Uključuje se u društvene i građanske pokrete i akcije, a mnogima je pokretač. Za portal mojnovisad.com kaže da se ne bavi aktivizmom radi aktivizma, već je to njegova potreba.

- Verujem u spasenje kroz stvaralaštvo, a onda aktivizam dolazi sam po sebi. Sve što radim i stvaram, dobija oblike aktivizma. Učestvujem u akcijama, jer želim da budem deo nečega. Pronalazim se u tome. Kada sam se aktivno uključio u „Kritičnu masu“, video sam da sam okružen bliskim ljudima, sa kojima imam mnogo toga zajedničkog. Oduševio sam se kada sam video da 400 ljudi, različitih senzibiliteta, koji mogu da šire ideje, mogu zajedno da funkcionišu. Takve akcije ne mogu da se realizuju samo od sebe. Potrebno je prijaviti skup, doneti megafon, muziku. To je mesto na kojem svako može da plasira kreativnost. Ja sam u početku pravio nalepnice za svaku vožnju i pozvao sam druge da vožnjueobeleže logom i naprave nalepnicu. I eto primilo se. Tri godine kasnije, svaka vožnja ima logo i nalepnicu.

U „Dnevniku“, gde radiš, počeo si da postavljaš po spratovima papire sa smajlijima i porukom „ponesi osmeh“. Kako su ljudi reagovali na te tvoje poruke?

- Odlučio sam da napravim eksperiment i u jednom danu sam na svih deset spratova „Dnevnika“ postavio smajlije i poruke „ponesi osmeh“. Hteo sam da vidim kako će ljudi reagovati. Do kraja dana, na papirima nije ostao ni jedan osmejko. Oduševila me je takva reakcija ljudi, ali me je i razvočarala, jer sam video koliko ljudima nedostaje osmeha.

Takve tvoje akcije nisu više neuobičajene. Gumicom si ranije brisao prašinu sa zidova i tako pravio portrete Če Gevare i Andrića, napravio si „Nosonju“. Osim što si ih oduševio, da li si uspeo i da animiraš kolege?

- Sada sakupljam plodove ginko bilobe i sadim ih, a onda delim sadnice 15. aprila. To je već postala tradicija. Ostavim kutiju sa sadnicama ginka u kutiji na trećem spratu i napišem da su sadnice besplatne i da ljudi mogu slobodno da ih uzmu. I ponesu, raduju se, ali onda me pitaju šta da rade sa time. Pa gajite ih ljudi! Za aktivizam malo treba! Počeo sam da sakupljam čepove na radnom stolu, za „Kritičnu masu“ i akciju „Čepom do osmeha“. Svako ko je ušao pitao je da li to ja sakupljam i ljudi su počeli da ih donose, jer kroz naše foto-odeljenje prolazi cela redakcija. Onda sam postavio kutije na trećem spratu i u prizemlju. Sada su dve kutije u prizemlju i jedna na trećem spratu i jednom mesečno ih praznimo. To je aktivnost koja angažuje ljude.

Javnost te je više upoznala kada si počeo stare telefonske govornice da pretvaraš u biblioteke. Odakle ta ideja?

- Nije to ništa originalno, to postoji u svetu, ja sam samo preneo kod nas. Koren te ideje desio se davno, negde 1986. ili 1987. godine kada sam sa drugarima dangubio negde u kafani. Dogovorili smo se da obeležimo 6. april, dan kada je bombardovana Narodna biblioteka u Beogradu, tako što ćemo tog dana kupovati knjige. To je bio nekakav naš omaž Narodnoj biblioteci. Godinama kupujem knjige 6. aprila, a verujem da to i dalje rade i mnogi od tih mojih drugara. Onda sam odlučio da napravim iskorak. Kada vidiš govornicu koja je izgubila funkciju, šta bi mogao u njoj da napraviš? Sigurno ne kafemat. To bi bilo glupo. Zato sam počeo da pravim te biblioteke. U knjige napišem da su posvećene sećanju na bombardovanje biblioteke. Mnogo sećanja je obrisano tim uništavanjem ogromnog fonda knjiga. Radim to zbog sebe najviše, a ako se nekome dopalo, meni je donelo i radost.

I prijatelje si navikao na kreativne poklone, koje sam praviš.

- Sada je manji intenzitet toga, jer se smanjuje i intenzitet druženja i komunikacije. Nekako je toga sa godinama sve manje. Manje je i druženja u redakciji, a i van nje. Jeste, nekada sam stalno ljudima pravio poklone, lampe i druge stvari. Ono što je dobro kod takvih poklona, je što mogu i da se recikliraju U jednom periodu je došlo do inflacije. Svuda me ima po redakciji. Nema kutka „Dnevnika“ koji nisam obeležio. Evo ovde u foto-odeljenju na zidu je dendrofon, instalacija i instrument. To je gluvi muzički instrument. Ne čuje se, ali ako nasloniš uho, čuješ da instrument svira. Pravim i brodove od papira, to su brodovi-bojanke. Ideja je da deca crtaju po njima. Imam i jedan mali remorker, kao onaj iz crtanog filma. Na prozoru redakcije su ljudi, plesači, oni plešu po kiši, vide se i kapljice. Svašta sam radio.

Dugo se baviš fotografijom, a godinama si i fotoreporter u dnevnim novinama. Šta si sve doživeo baveći se tim poslom?

- Fotografijom sam počeo da se bavim davno, 1988. godine u jednom foto studiju na Limanu, pa u centru. Tu sam radio deset godina. Potom sam radio za „Kibic“, „Adresu“, neke novine koje više ne postoje, a u „Dnevniku“ sam 15 godina. Sloba Nikolić me je tu dovukao 2000. godine, a onda je on otišao iz „Dnevnika“. Doživeo sam puno toga, a malo sam se i umorio. Jednostavno, nekada dođe period kada se umoriš od fotoaparata. Ne diže mi se objektiv na sve. Svašta mi vidimo i to je malo problem. Odeš u Skupštinu grada i tamo vidiš gomilu autističnih likova koji ne znaju ni u kom su gradu. Uspeh im je kada kažu da su otvorili narodnu kuhinju. Kakav je to uspeh?

Kako tebi danas izgleda Novi Sad?

- Ja sam dođoš, u Novom Sadu sam od 1984. godine, ali sećam se i znam i šta je „Tunel jeftinoće“. Nije problem što danas ljudi to ne znaju. Problem je inercija kod ljudi. Bez obzira da li su proterivani ili rođeni ovde. Sve ih samelje televizija i mediji. Nekada imam grižu savesti što sam radeći u mediju saučesnik u tom procesu. Jedna od mojih izložbi je bila „Devet autoportreta pod ogledalom“, da se pogledamo u oči. Koliko se mi stvarno vidimo? Ljudi kažu jedni drugima „Čujemo se“ ili „Nemam vremena“, a to nije istina. Jer mi ni ne možemo da posedujemo vreme, pa kako onda možemo da kažemo da nemamo vremena. To je samo izgovor. U stvari znači da ne želiš da imaš vremena za nekoga. Mislim da je Nelson Mendela rekao da sve izgleda nemoguće, dok se ne uradi. Tako je i sa gradom. Promenio se. Drugačiji je. Prevrnuo se. Sve je prljavo, ljudi neće da se zameraju. Neće da kažu nekome da ne baca papir na ulici. Možda taj papir njemu ne treba, ali ne treba ni meni! Sve je poizvaljivano, ljudi iz betona čupaju ploče. Nesvet! Nema sistema, pola grada je bez šahtova. Ali to niko ne sprečava, nego se leči, vare šahtove da ih ne odnesu. Fotografisao sam šahtove na otpadu. Neko ih donosi tamo. I donosiće ih sve dok ima neko ko će da ih kupi.

 

Kako se boriš protiv takvih pojava?

- Bavim se razumevanjem stvari, da bih ostao normalan i preživeo. Nekome izvući osmeh je danas pravi benefit. Uživam u tome da nekoga usrećim. Pravim izložbe. To radim iz budžeta svoje porodice, što znači da je to na uštrb moje porodice. Ali ne umem drugačije. Imao sam mnogo kolektivnih izložbi i četiri samostalne – „Omaž Eriku Satiju“, „Tišina školjke“, „Ljudi ljubav!“ i „Izložba za jednu osobu“. Neke od njih su bile i van Novog Sada. „Ljudi ljubav!“ je interaktivna izložba, gde su ljudi pisali po ramovima. Fotografija je medij koja je poslužila za neku ideju, pa fotografije imaju i muzički sadržaj, odnosno kompozicija ima ekvivalent u fotografiji. Hteo sam da fotografijama ilustrujem pesme Danila Harmsa i napravim miks medija. Moj prijatelj Boško Buta iz „Radionice zvuka“ Radio Novog sada je napravio 12 muzičkih kompozicija na ambijente, a ja sam pravio fotografije, likovni izraz kroz fotografije. Na fotografijama su bili bar-kodovi, koji predstavljaju link do muzike, tako da telefonom skeniraš bar-kod i slušaš muziku sa linka. Neke od njih su „Slobin monokl“ i „Bluz za Dejana“. Na promociju sam doneo 12 boca vina, a svaka boca je nosila ime jedne od fotografija, odnosno kompozicija. Svuda je bilo isto vino, ali je bilo zanimljivo.

Ima li nešto što zameraš Novom Sadu i Novosađanima?

- Ima jedna vežba u kojoj treba da kažeš dve – tri lepe karakteristike o drugome i jedan svoj nedostatak. Novosađani imaju taj problem, da ne mogu da priznaju sebi neki nedostatak. Ljudi se prepiru oko ordinarnih stvari, a zanemaruje se suština. Ljuti ih behaton, jer je prljav, a nije behaton sam na sebe zalepio žvaku. Neko ju je tu bacio! Svi su u nekom nerazumevanju. Ljudi se ne slušaju, fali im samilosti, empatije. Ne dodiruju se, to ne mogu da shvatim. Bahatost i površnost su postali imperativ. Faca si ako bacaš, krljaš, lomiš. A sa druge strane pričamo o kulturnoj politici grada. Kulturna politika ne postoji! Kultura je kao voz koji juri kroz Novi Sad, a vagoni su Sterijino pozorje, Exit, festivali, pa ko šta uhvati. Kultura živi paralelno od grada. I sve je u centru. To me jako nervira.

Pravim selo u gradu, jer su grad preuzele seljačine
Hoću da napravim selo, ali u Novom Sadu. Ne teritorijalno, selo na selu, nego selo u gradu. Seljačine su preuzele grad, pa mi treba u gradu da napravimo selo. Kontaktiram sa onima koji znaju nešto da rade, koji bi da budu domaćini. Koji imaju neka znanja i veštine i umeju da preživljavaju.

Oceni vest:
39
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milan Trajković

    pre 1165 dana i 22 sata

    Sjajan intervju.

    Oceni komentar:
    0
    12
  • Dozet

    pre 1165 dana i 16 sati

    legenda koja hoda!

    Oceni komentar:
    0
    8
  • Tatjana

    pre 1165 dana i 5 sati

    Ima nas mnogo koji razmišljamo na takav način kao Slobodan, ali smo u manjini i ne eksponiramo se. Ne možemo. Ne daju nam. Ugušila nas nekultura i primitivizam.

    Oceni komentar:
    3
    8
  • Geza LENNERT

    pre 1164 dana i 22 sata

    Bravo, Šuki!
    Imaš moju podršku, ma mko ona beznačajna bila.
    Geza

    Oceni komentar:
    0
    4
  • Ceci

    pre 1162 dana i 1 sat

    Jedinstven! Energija kreativnost i ljubav nadasve! Privilegovana sam sto poznajem ovakvog čoveka! Prijatelj Su!

    Oceni komentar:
    0
    5
  • Vladimir Jovanović

    pre 1149 dana i 5 sati

    Sloba je jedna od retkih osoba koje poznajem, a da nakon svakog susreta (nekad potraje i minut) dobijem energiju da uradim nešto korisno kako za sebe i svoje tako i za zajednicu. Čovek koji ume da sluša i da posavetuje pravim savetom. Prava gradska faca!

    Oceni komentar:
    0
    2
  • Mari

    pre 1118 dana i 9 sati

    Svaka cast gospodinu...sve je lepo objasnio.Sirite I dalje vase pozitivne vibracije,to je lek za ovo nase drustvo!

    Oceni komentar:
    0
    4
novosađani isključenje vode ljubavni horoskop JKP Vodovod i kanalizacija tajne horoskopa klinika za ginekologiju i akušerstvo vremenska prognoza novorođenčad Isključenje struje Vreme u Novom Sadu pokrajinska vlada isključenje grejanja novi sad novosadsko porodilište bez vode betanija horoskop Republički hidrometeorološki zavod elektrovojvodina horoskopski znaci Srbija zdravlje OK Vojvodina bebe bez grejanja begeč isključenja struje bez struje sremska kamenica servisne informacije novi sad