Gasi se novosadska boemija: A beše 26 kafana od Jugoalata do centra

Nekada, još u doba pre Velikog rata, u to blaženo doba kako su nekada naši stari govorili, Novi Sad je bio prepun mladih, veselih i bezbrižnih boema, koji su uživali veliki ugled, a kasnije postajali slavni i veliki ljudi. Čika Jova Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić i još mnogi naši velikani, razapeli su pre mnogo godina baš u Novom Sadu, u tadanjim kultnim kafanama poput “Bele lađe”, “Kamile”, “Crnog jarca, “Puža” i ostalih, šator boemije i njih su okruživali ljudi, koji su važili za krem inteligencije toga doba…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Ta su vremena već davno prošla. Došao je i Prvi svetski rat i završio se. Vreme posle Velikog rata, kada govorimo o boemiji, obeležio je jedan od najvećih i kultnih boema i pivopija Novog Sada - Vladeta Georgijević Baret, matičar ondašnje novosadske opštine, stalni gost “Gambrinusa”. Upravo ovaj čovek uspeo je tridesetih godina XX veka da pobedi na takmičenju u ispijanju piva i Čehe u Plzenu, ali o tome neki drugi put.

Nedugo zatim i Drugi svetski rat kuca na vrata i tada sa scene odlazi Rada Marić i ostala novosadska bratija. Novosadski boemi iz tadanjeg vremena, razišli su se po vojnim bolnicama, sanatorijumima i kancelarijama, a retko koji da je završio u rovovima neke bitke jer zna se da su boemi miroljubivi i ne vole miris baruta, puščanu vatru ni artiljerijsku paljbu. To je verovatno bio razlog što za vreme ratova i nije bilo boema koji su ostali zapamćeni u Novom Sadu.

Generacija koja je stupila na scenu posle Drugog svetskog rata izbacila je na površinu sasvim novu vrstu boema. Boeme koji su svoj veseli život provodili na veoma originalan način i stvorili u Novom Sadu kastu, za koju, istina, mnogi nisu ni znali. Ali ta kasta je ipak dostojanstveno reprezentovala veseljake Novog Sada. Posleratni boemi u Novom Sadu su uglavnom glumci, slikari, novinari, muzičari i na kraju najveći broj je onih ljudi, o čijim profesijama nema detaljnijih podataka. Život tih boema ličio je veoma na boemiju starih predratnih boema, čiji se kult odjednom obnovio i preporodio, i novosadski boemi su duže vreme bili radost i uteha Novosađana, koji su u njihovom društvu tražili razonodu i zaborav. Ti posleratni boemi nisu ni po svojoj kulturi, ni svojim poštenjem, ni duhovnosti, otmenom i plemenitom ophođenju, ma ni u čemu zaostajali za svojim dičnim i velikim predcima. Oni su za Novi Sad značili smeh, veselost, bezbrižnost i pokazivali put kojima treba polaziti, da čovek postane u pravom smislu reči zadovoljan i srećan.

Međutim polako, vremenom, i ti posleratni boemi su počeli da nestaju iz Novog Sada, da se gube, odlaze, a na njihovo mesto nisu dolazili drugi. Setimo se samo tih kultnih mesta na koje su odlazili i bili svakodnevno prisutni: “Vojvodina” (Žuta sala), “Lojd”, “Slavnić”, “Palić”, “Lipa”, “Orač”, “Balkan”, “Piroš čizma”, “Maroš”, “Kovilj”… Po priči jednog Novosađanina koji je radio u “Jugoalatu” u zlatnim 70-tim godinama XX veka, od “Jugoalata” do centra grada (kafana “Palić”) je bilo 26 kafana. Na moje pitanje kako je došao do te brojke, odgovorio mi je da je ujutru našao 26 različitih računa sa nazivima bircuza u džepu pantalona. Tako je živeo naš boemski Novi Sad.

Na žalost nema više Miroslava Mike Antića, Ivana Hajtla i ostalih kultnih kafanskih likova, a od nedavno i Brice…i još sijaset nepoznatih boemskih veterana, sa kojima praktično i zamire kult boemije u Novom Sadu.

Danas Novi Sad pitanje da li ima pravih boema i pravih boemskih kultnih kafana, koje još čuvaju divne tradicije svojih prethodnika. Ali ako ih i ima, verovatno je da će i oni vrlo brzo nestati, izgubiti se u sivom, bezbojnom vrtlogu svakodnevnice, i njih će ukloniti nemilosrdna i ozbiljna sadašnjost, koja ne poštuje ni malo boemiju i koja, izgleda, nema ni srce ni dušu za tu felu ljudi...

Kult novosadske boemije se gasi i sa tim izumire jedna od znamenitosti Novog Sada. Novosadska boemija pripadaće uskoro, samo još prošlosti i uspomenama, kao i većina kultnih novosadskih kafana i restorana.