GLOBALNI TREND, LOKALNE PRIČE: Kakva iskustva Novosađani nose iz emigracije

GLOBALNI TREND, LOKALNE PRIČE: Kakva iskustva Novosađani nose iz emigracije

Ne postoje tačni podaci koji govore o broju državljana Srbije koji trenutno žive u inostranstvu. U oktobru protekle godine, organizacija "Srbija 21", koja se bavi pitanjem masovnog odlaska stanovništva iz Srbije i slabljenja unutrašnjih potencijala našeg društva, objavila je rezultate istraživanja "Zašto ljudi žele da odu iz Srbije", koje je sprovela tokom 2018. godine. Prema njihovim rezultatima, 22% građana potencijalno želi da se iseli iz Srbije. Od ukupnog broja njih koji žele da odu, 12% razmišlja o tome danas, a 10% je o tome razmišljalo u bliskoj prošlosti. Iz ove organizacije su istakli i da o odlasku najviše razmišljaju mladi od 18 do 29 godina, a među onima koji žele da odu u inostranstvo, čak 45% o tome razmišlja kao o trajnom iseljenju.

Kako bismo ovim brojkama pokušali da damo ljudski oblik, porazgovarali smo sa nekoliko Novosađana koji su u jednom periodu svog života doneli odluku da napuste Srbiju. Neki od njih su se vratili, a neki i dalje žive u inostranstvu. Pitali smo ih koji je bio povod za odlazak, šta vide kao najveću razliku između "tamo" i "ovde", šta za njih predstavlja to iskustvo i da li razmišljaju da se vrate (ako već nisu).



Nevena
ima trideset godina i iz Novog Sada se preselila u Španiju:

– Već 5 godina živim na Tenerifima (Kanarska Ostrva). Znaš onu staru – Para vrti gde burgija neće? E pa ja više volim da kažem – Ljubav vrti gde burgija neće. Iako sam zbog studija živela dosta “napolju”, i pre ovog “konačnog” odlaska, uvek sam mislila da ću se vratiti. Ali ljubav je ljubav. Moja sreća je to što su Kanarinci (smeh) vrlo slični nama. Vole život. Vole da jedu, da piju, da se druže, cene porodicu, širokog su srca. Da se ne lažemo, ostrvski život je superiška, ali ja ću uvek kada idem u Srbiju da kažem “Idem KUĆI.” Da li razmisljam da se vratim? Ne smem na ovo da odgovorim, može mama da vidi članak... Moje iskustvo je možda drugačije od mnogih, jer ja nisam otišla “trbuhom za kruhom”. Kada se osvrnem na proteklih pet godina, zaista ne mogu da se žalim. Ispunjena sam i u emotivnom i u profesionalnom smislu, a i ne smeta mi da je cele godine 25 stepeni (smeh). Dobila sam puno, ali recimo, mama je jedna i nju niko, ali niko na svetu ne može da zameni. Pa to boli. I ne samo ona. Iako mi je jedna od najdražih stvari ovde to konstantno okupljanje porodice i prijatelja, uvek dođe momenat kad ja moram da se sklonim u stranu, da pustim suzu, jer se peva "Bésame mucho", a ne, recimo, "Đurđevdan". Ah, da... Moj dragi je alergičan, pa ne mogu da imam macu za ljubimca, to je isto značajan gubitak  – zaključuje Nevena uz smešak.

Izgubila sam neposrednost i neisplaniranost življenja u sekundi, a dobila sam iskustvo života u modernom društvu, mogućnost da putujem, bolji uvid u demokratiju...


Tridesetčetvorogodišnja Danka je pre nekoliko godina otišla u Skandinaviju:

– Iako i nisam baš sa ovom ijekavicom neka čista Novosađanka, živjela sam u Novom Sadu 8 godina. Posle završenih studija i nekoliko poslova, otišla sam na sam sjever Evrope, u Švedsku. Napustila sam Srbiju jer mi je "prekipjelo" zbog loše plate i groznog zdravstvenog sistema. Najveća "kulturna razlika" između tamo i ovde? Meni su dvije bile vrlo važne, koje se mogu posmatrati iz oba ugla. Prva je ophođenje u komunikaciji, odnosno kultura ophođenja, gdje niko ne smije da digne glas na nekoga, da viče ili da napada. A druga je "gledanje svog posla", gdje se Šveđani često doživljavaju kao hladni, a u stvari imaš pravo na vođenje svog života, bez da iko ima potrebu ili pravo da ti se mješa u svakodnevicu, na bilo koji način. Što se tiče toga šta sam dobila ili izgubila… Izgubila sam čitav jedan veliki krug ljudi i bliskost sa njima, kao i neposrednost i neisplaniranost življenja u sekundu. Dobila sam iskustvo života u modernom društvu, mogućnost da putujem, kao i bolji uvid u demokratiju i vjetar u leđa po pitanju prava žena i feminizma uopšte – kaže nam Danka. 

 


Nikola Mihajlo
sada ima dvadeset devet godina, ponovo živi u Novom Sadu, a za naš portal se priseća kako je, kao tinejdžer, doživljavao selidbu u Austriju:

– Otišao sam iz Srbije u Austriju u roku od 2 dana. Porodica jeste planirala selidbu, ali su se stvari oko viza baš razvukle, tako da tačan datum polaska nismo znali. Jednog petka, nakon škole, saznao sam da se u nedelju selim, a već u ponedeljak sam, umesto sa svojim razredom, na času sedeo sa potpunim strancima i slušao lekcije na jeziku koji ne razumem. Pristao sam da odem u Austriju jer sam pretpostavljao da ću tamo, kad završim srednju školu, imati više mogućnosti da se bavim muzikom, koja mi je jako bitna. Važno pitanje kod selidbe je da li iz grada dolazite u manje mesto ili obrnuto. Ja sam iz grada u Srbiji došao u selo u Austriji, gde su tokom 5 radnih dana svi pozatvarani u kuće i stanove, a neko druženje je moguće tek za vikend. Opet, pozitivna strana je što je sa Austrijancima lako naći kompromis i drže se dogovora. Nakon srednje, selidba na studije u Beč je zahtevala mnogo novca i za mene je to bilo praktično nemoguće. Sa druge strane, nisam hteo da ostanem u tom selu, a da putujem do fakulteta u Beču, jer bih dnevno, samo u prevozu trošio po 4 sata. Nakon tri godine boravka tamo, ipak sam se vratio u Novi Sad, upisao ovde fakultet i nastavio da tražim druge načine da se bavim onim čime zaista želim. Iako nisam uspeo iz prvog pokušaja da ostvarim ono zbog čega sam otišao, ovo iskustvo mi je značilo mnogo. Naučio sam sa 16 godina kako da se snalazim u nepoznatim situacijama, kako da ne osećam neprijatnost kada ne razumem ljude oko sebe i da budem strpljiv. Učeći nemački svaki dan po 4 sata, naučio sam da budem uporan i istrajan. Najbitnije, naučio sam da se niko neće truditi oko tebe, ako se prvo ti sam ne potrudiš oko sebe samog – navodi za naš portal Nikola Mihajlo.

Naučio sam kako da se snalazim u nepoznatim situacijama, kako da ne osećam neprijatnost kada ne razumem ljude oko sebe i da budem strpljiv 


Jelena
, koja ima trideset i jednu godinu, se nije zvanično preselila u inostranstvo, ali veliku većinu godine provede van Srbije:

– Radim za međunarodnu kompaniju koja organizuje zabavne programe za decu i sa svojim performansima gostuje širom sveta. Razlog da prihvatim ovaj posao je bila želja za avanturom, za putovanjima, ali i beg od jednog ispita koji mi je ostao (smeh). Ne mogu da navedem jedno mesto kao bazu, ali po nekoliko meseci sam provela, na primer, u Vijetnamu, Kini, Singapuru, Rusiji, Australiji, Dubaiju itd… Kulturna razlika je ogromna, pogotovo što se tiče azijskih zemalja. To je bukvalno drugi svet, počevši od hrane, higijene, mode, preko međuljudskih odnosa i druženja, do (ne)iskazivanja emocija. Za sad ne razmisljam da ostanem da živim u nekoj od tih zemalja duže, jer mislim da je Srbija najbolja zemlja za život kad imas novca. Tu su svi prijatelji, porodica, to ne moze nista drugo da nadomesti, barem meni. Sva ova putovanja, tj. rad u različitim zemljama, sa različitim kulturama, pomogla su mi da život posmatram iz neke druge perspektive, sa mnogo manje straha i puno želje za napretkom i uspehom – kaže na kraju Jelena.

 


Iako naši sagovornici navode različite razloge za selidbu, istraživanje koje je sprovela organizacija "Srbija 21" pokazuje da su njihovi ispitanici kao glavne motive za odlazak iz zemlje naveli životni standard, bolje plaćen posao i lošu situaciju u državi. Prošlog meseca, Vlada Srbije je donela odluku o osnivanju Koordinacionog tela za ekonomske migracije, koje za cilj ima prevenciju daljeg odlaska građana iz zemlje, ali i podsticanje povratka stručnjaka iz dijaspore. Da li će delovanje novog tela promeniti trenutni trend – sačekaćemo da vidimo. Ili nećemo?


Tekst: Olivera Marić

Oceni vest:
12
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan